KASPIJSKA ZAGONETKA: SOLO, DUET ILI TRIO?

Politika naftovoda

Rusko-turski sukob oko transporta kaspijskog bogatstva se nastavlja. Izvoznici nafte rukovode se logikom: ako moramo biti "mladji brat", neka bar "starije brace" bude vise - teze ce se medjusobno dogovoriti.

AIM, MOSKVA, 17.12. 1995.

Borba oko marsruta za izvoz kaspijske nafte, koja se vec duze vremena vodi izmedju Rusije i Turske, usla je u novu fazu. U oktobru 1995. doneta je odluka da ce se sirova nafta iz tri nalazista u Azerbejdzanu - "Cirag", "Gjunesli" i "Azeri", istovremeno transportovati kroz dva naftovoda: jednim koji ide preko teritorije Rusije do terminala u gradu Novorosijsk, i drugim, preko Gruzije, prema Batumi i dalje, u Tursku. Ovim su preostale varijante o prolasku nafte preko Irana i Jermenije, razmatrane poslednjih godina, otpale.

Odluka o istovremenom transportu nafte kroz dva naftovoda u sustini je izraz kompromisa u sukobu interesa izmedju Turske i Rusije. I jedna i druga drzava racunale su da ce imati potpunu kontrolu nad naftovodom iz Kaspijskog basena. Vremenom se suparnistvo izmedju Ankare i Moskve premestilo sa kopna na more. Prvo je Ministarstvo inostranih poslova Ruske federacije zatrazilo od Azerbejdzana i ostalih prikaspijskih zemalja da se ponovo razmotri status Kaspijske oblasti, a zatim u prolece prosle godine uputilo notu ambasadi Velike Britanije u Moskvi (britanska kompanija "British Petroleum" inace je izvrsilac azerbejdzanskog ugovora) u kojoj obavestava London o svom pravu veta na sve ugovore u vezi eksploatacije kaspijskog dna. U prvoj polovini 1994. godine uzvratni diplomatski udarac, ali sada na Crnom moru, zadala je Ankara. Turske vlasti uvele su ogranicenja na prolaz tankera kroz njene moreuze. Osnova ovog diplomatskog rata sasvim je jednostavna: Moskva je svojim demarsom pokussala da izdejstvuje odluku o transportu kaspijske nafte prema Novorosijsku, njenoj luci na Crnom moru. Ankara je odgovorila "zatvaranjem" svojih moreuza za ruske tankere. Posle nekog vremena usledio je ocekivani korak Moskve: najavljena je izgradnja naftovoda Burgas (Bugarska) - Aleksandropolis (Grckka). Time bi turski moreuzi ostali po strani glavnog naftnog puta.

Paralelno sa ovim diplomatskim ratom odvijalo se i tiho "izbacivanje" protivnickih strana iz glavne igre. "Turska marsruta" stavljena je pod sumnju zbog kurdskog problema, buduci da deo planiranog turskog naftovoda mora da prodje kroz zonu delovanja kurdskih separatista. Sa svoje strane, "ruski put" imao je ranjivi deo u obliku pobunjene Cecenije. U zimu 1994-95 obe strane su, gotovo istovremeno, zapocele ratne akcije protiv svojih separatista. Ruska vojska je usla u Cecniju, a turski ekspedicioni korpus izvr{io je kazneni pohod na sever Iraka, gde su razmestene osnovne baze kurdskih boraca.

Ni Moskva ni Akara, medjutim, nisu uspele u svom konacnom cilju. Napadi kurdskih partizana produzavaju se i dan danas. A Rusija, koja je postigla neke vojne uspehe u Ceceniji tokom proslog leta, zatvorivsi ostatke vojske Dudajeva u planinske klisure, dobila je neocekivan i vrlo bolan udarac. Sredinom jula jedan od najpoznatijih cecenskih komandira Samil Basajev izvrsio je cuveni upad u grad Budenovsk. Ova akcija je ponistila gotovo sve uspehe ruske vojske: ako su cecenski teroristi sposobni da tako duboko prodru u pozadinu Rusije, kako ona onda moze garantovati bezbednost naftovoda koji, inace, prolazi bas kroz teritoriju Cecenije?

Zanimljivo je da su ove dve glavne suparnice u borbi oko kaspijske nafte gotovo istovremeno i opazile jedna drugu iza ledja svojih separatista. Moskva je pocela da optuzuje Tursku za podrzavanje pobunjenih Cecena, dok Ankara, sa svoje strane, tvrdi da kurdski separatisti imaju pokroviteljstvo u Moskvi. U ovom trenutku, medjutim, ni cecnskom ni kurdskom ratu ne vidi se kraj.

U svetlu svega ovoga moglo bi se zakljuciti da odluka Konzorcijuma naftovoda o dve marsrute, umesto jedne, nece staviti tacku u rusko-turskom sporu, vec ce ga jos vise zaostriti. Naime, spor oko nafte o kojoj je rec - oko 5 miliona tona godisnje, koja ce krenuti kroz dva naftovoda, samo je neka vrsta "probne trke". A nagrada pobedniku bice osnovna nafta. Ako se uzme u obzir da "glavnoj cevi" namerava da se prisajedini i Kazahstan, moze se zakljuciti da je na talonu fantastican ulog

• da se i ne pominju daleka buduca geopoliticka preimucstva koja ce imati ona zemlja koje bude kontrolisala protok nafte u

1. veku.

Zaostravanje konkurencije izmedju Turske i Rusije osvetlilo je i pozicije ostalih zainteresovanih strana. Ispostavilo se da nije sve tako jednoznacno kako se do nedavno cinilo: da su svi protiv Rusije, koja tezi da pod svoju drzavnu kapu vrati bivse sovjetske republike. Zemlje koje imaju naftu, pre svega Azerbejdzan i Kazahstan, kako se pokazalo, nisu zainteresovane za stoprocentno oslanjanje na Tursku i na Zapad, posto u ovom slucaju rizikuju da ponovo upadnu u odnose zavisnosti. Ako im je vec sudjeno da "u porodici" budu "mladji brat", ond neka bar "starije brace" bude nekoliko, pa ce ovima biti teze da se dogovore i "mladje" prisiljavaju. To jest, sto je vise naftovoda iz regiona, to ce manja biti njihova zavisnost od tranzitnih zemalja. U tom svetlu dvojna politika predsednika Kazahstana Nursultana Nazarbajeva, sa njegovim neprestanim naklonima cas u stranu Moskve, cas u stranu Ankare, dobija jasnu unutrasnju logiku. Postaje shvatljivija i zelja predsednika Azerbejdzana Gajdara Alijeva da na bilo koji nacin u kaspijske naftne ugovore uvuce jos i Iran.

U velikoj meri sa pozicijom zemalja-izvoznika nafte poklapaju se i interesi naftnih kompanija. Pored toga sto zele da se ucvrste ne samo u Kaspijskoj oblasti i u Centralnoj Aziji, nego i u Rusiji, i naravno nemaju nameru da se svadjaju sa Moskvom, naftne kompanije takodje se plase da se nadju u zavisnosti od jednog naftovoda koji pripada jednoj zemlji - bila to Rusija, Turska ili Iran (monopol ima sposobnost da navodi na iskusenje sopstvene zloupotrebe). Neuobicajeno otvoreno ovo je izrazio generalni direktor francuske firme "Elf Aquitaine" Flos-Prizan: "Naftne kompanije imaju svoju logiku. Nas ne interesuje priroda ni politi~kih ni religijskih reima. Ne plasi nas ni mogucnost raspada srednjeazijskih drava. Jedino cega se mi bojimo - to je promena poreske politike... Naftne kompanije danas beze iz Kalifornije, iako tamo nema opasnosti od iranskog uticaja, ali je doslo do promene poreskog zakonodavstva."

Za to vreme, Azerbejdzan, Kazahstan i Gruzija aktivno se pripremaju za razradu nalazi{ta i pretovara nafte, ucvrscujuci svoje rezime. Izbori koji su odrzani u Azerbejdzanu i u Gruziji znacajno su ojacali pozicije lidera ovih zemalja Gajdara Alijeva i Eduarda Sevarnadzea, dok su ostvareni vrlo jakim napadom na opoziciju (u Gruziji - hapsenje lidera jedne od vodecih opozicionih partija Dzabija Iosenianija i njegovih pristalica, a u Azerbejdzanu hapsenje pristalica bivseg predsednika Mutalibova). Po svemu sudeci, i u Kazahstanu treba ocekivati ubedljivu pobbedu pristalica sadasnjeg predsednika na predstojecim izborima u decembru (utoliko pre sto je i tamo jak pritisak na opoziciju, deo njenih lidera razasilje se po raznim zemljama u ulozi ambasadora, a prema nekooperativnima se primenjuju strozije mere. Tako je uhapsen ataman semirecenskih kozaka Nikolaj Gunjkin koji je istupao sa separatistickih pozicija). Pri tom i u Bakuu, i u Tbilisiju i u Alma-Ati pazljivo posmatraju predizbornu kampanju u Rusiji.

U ovim prestonicama se nadaju da ce sadasnji ruski premijer Viktor Chernomirdin, koji ima reputaciju predvidljivog politicara - retku za savremenu rusku politicku elitu, znaci, covek sa kojim se moze poslovati, ostati na vlasti. U protivnom, ako pobedu na izborima dobiju komunisti i patrioti, situacija oko naftnih ugovora i naftovoda mogla bi se ostro iskomplikovati. Naime, ruski levicari i nacionalisti ne skrivaju namere da re-nacionalizuju naftnu industriju u zemlji i, posto preispitaju odnose sa svojim blizim susedima, krenu ka "uspostavljanju interesa Rusije po svaku cenu".

U medjuvremenu, po prognozama strucnjaka, pocetkom sledeceg veka u kaspijskom regionu dobijace se oko 200 do 400 miliona tona nafte godisnje. Medjutim, ukupna propusna moc oba naftovoda iz regiona iznosi svega 22 miliona tona godisnje; od toga 15 miliona ima ruski, a 7 miliona tona gruzijski naftovod. Samo postavljanje ovih cifara jednih pored drugih - 400 tona i 22 miliona tona, govori da se borba za naftovode nalazi u stvari na samom pocetku. I jos uvek je vrlo neizvesno ko ce u njoj pobediti - oni koji su u njoj startovali od samog pocetka ili oni koji jos uvek cekaju.

Tako, ne treba smatrati beznadeznim ni sanse Irana, bez obzira na krajnje negativan odnos Zapada, a posebno SAD, prema njemu. Cak sta vise, njegove sanse mogu vremenom i porasti. Vec danas iranska marsruta se vidno razlikuje kako od ruske tako i od turske ne samo zato sto je jeftinija i kraca, vec i po odsustvu konfliktnih zona i vrucih tacaka.

(AIM) Azer Mursaliev