I MILOSEVIC U REDU ZA CEKANJE

SR Jugoslavija i NATO

AIM, Beograd, 17.12.1995.

Dusan Mihajlovic, lider Nove demokratije, koalicionog partnera vladajucih socijalista u Srbiji, izjavio je ovih dana da je njegova stranka na svojoj skupstini donela odluku o "pokretanju inicijative u Saveznoj skupstini" za pristupanje SR Jugoslavije programu "Partnerstvo za mir"! "To opredeljenje smatramo kao vazan korak na evropskom putu Srbije i Jugoslavije"!

U nekim drugacijim (da ne kazemo normalnijim) prilikama, vest jedva da bi bila i zapazena. Danas, medjutim, ona je dostojna medijskog ekskluziviteta. Da SR Jugoslavija, tacnije je reci Srbija, pokuca na vrata Severnoatlantskog pakta - zvuci gotovo nestvarno! Jer, sve do sada u svekolikom javnom zivotu Srbije, u medijskoj i politickoj sferi, NATO i Amerika kao njegova vodeca clanica, bili su pri samom vrhu skale satanizovanih "rusitelja prethodne Jugoslavije" i protagonista zla koje je "zadesilo srpski narod". Cak, jedan vojni analiticar je u glasilu Vojske Jugoslavije pisao kako su americki generali, u vreme jesenje kampanje bombardovanja nekih ciljeva u borbenom poretku vojske Ratka Mladica, odredili ni vise ni manje nego po jedan avion (bombarder), ili po jednu raketu "tomahawk" na glavu svakog Srbina u Bosni!

Ako se jos zna da je vladajuca Socijalisticka partija Srbije (iako u poslednje vreme suzdrzana od javnih kvalifikacija "neprijatelja srpskog naroda" na receni ili slican nacin), imala vaznu ulogu u toj propagandnoj orkestraciji, onda se namece logicno pitanje: Ima li receni nagovestaj pouzdane oslonce u real-politici, ili je to samo igra sefa jedne male srbijanske partije?

Da to nisu puka naklapanja svedoce najmanje dve cinjenice. Prvo, Dusan Mihajlovic drzi da on - za razliku od ostalih srbijanskih opozicionih lidera koji "tumaraju i nabadaju, pa sta nabodu" - raspolaze "bar delom pravih informacija", sto se, s obzirom na njegovo mesto na politickom poligonu Srbije, moze uzeti kao tacno. Drugo, osnovano je pretpostaviti da je Mihajloviceva izjava (cak ako je to i bila njegova ideja), kao pilot-informacija - prosla kroz redakturu dr Mirjane Markovic, supruge predsednika Srbije.

Stavise, nije lisena logike ni hipoteza prema kojoj je cela stvar potekla iz centra, to jest od Slobodana Milosevica. I to bi bas licilo na njega, to ce reci na "coveka koji se njise izmedju genija i ludaka", kako ga je nedavno definisao penzionisani slovenacki politicar i njegov nekadasnji partijski kamarad Franc Setinc. Bas kao sto je pocetkom dvadesetih Mihail Gorbacov nudio da tada jos koliko-toliko celovit SSSR udje u Severnoatlantski savez, tako je moguce da danas i Slobodan Milosevic istakne kandidaturu SRJ za prijem u "Partnerstvo za mir".

Onaj prvi Milosevic, onaj koji je iza scene drzao konce ratne drame na prostorima bivse Jugoslavije, ostace sem ostalog upamcen i po tome sto je nakon svakog svog rdjavog poteza povlacio jos gori, sa neuporedivo tezim posledicama. Ovaj drugi Milosevic, Milosevic mirotvorac, neprekidno traga, pak, za ponecim novim, a to novo bi mogla svakako biti i ideja o "Partnerstvu za mir". Njegov naredni mirotvoracki korak, i to sa izrazito humanim nabojem, mogao bi biti pustanje na slobodu utamnicenog generala Vladimira Trifunovica, komandanta Varazdinskog korpusa necasno (zlo)upotrebljene bivse jugo-vojske!

Naravno, Milosevicu ce se odmah suprotstaviti naizgled zestoki oponenti sa svih strana. A motivi im se lako mogu nazreti, jer su, po svemu sudeci, u granicama stereotipije. Recimo, verovatno ce biti kuknjave kako se, eto, Srbija sada odvaja od Rusije, svog "tradicionalnog pravoslavnog zastitnika", i kako svoj "izuzetni geostrategijski polozaj" ("kapija Balkana i Evrope") prodaje Zapadu, odnosno SAD za "saku dolara". Ali, taj napad, koji se najpre moze ocekivati iz nejake nacional-patriotske srbijanske opozicije, kao i iz krugova intelektualaca - privrzenika pravoslavne ortodoksije, predsednik elegantno moze odbiti, jer argumentacije ima na pretek.

Na primer, kada je 10. januara 1994. Severnoatlantski pakt u Briselu usvojio program "Partnerstvo za mir", Rusi su bili medju prvima u redu za cekanje. Iako je general Lebed digao prasinu zato sto bi "sirenje NATO-a na istok moglo biti povod trecem svetskom ratu", ministar spoljnih poslova Rusije Andrej Kozirev potpisao je u Briselu 22. juna prosle godine pristupnicu programu "Partnerstvo za mir". Nisu NATO i SAD, izvesno je, pozurili sa Rusima zato sto su zazirali od Rusije kao vojne velesile, vec verovatno zato sto su se pribojavali preteceg vojnog haosa iz matice bivseg Varsavskog ugovora. Tu sumnju zorno potkrepljuju havarisane podmornice na atomski pogon Balticke flote, nasukane na opasne hridi siromastva i javasluka Armije Ruske Federacije.

Uostalom, koga bi to Rusija, takva kakva je, mogla i da stiti, kad njena vojna masinerija nije bila u stanju, cak ni za godinu dana surovog ratovanja, da slomi otpor malene Cecenije?! A sliku u izvesnom smislu upotpunjava i vidjenje knjizevnika Milenka Vucetica: "U tradicionalno prljavom Kremlju, mi smo, danas kao i uvek, samo i iskljucivo najjeftinija laboratorija za simuliranje mogucih ruskih nevolja".

Prema nekim pretpostavkama, Milosevicevo bi se "Partnerstvo za mir" moglo razbiti o oficirski kordon Vojske Jugoslavije. Na prvi pogled, s vrlo jakim obrazlozenjem da ce SR Jugoslavija, udje li u taj program, sem politicke izgubiti i svoju vojnu samostalnost. No, i sa oficirskim korom ce predsednik Srbije lako na kraj, o cemu svedoci praksa u ove cetiri ratne godine, a najubedljiviji je, cini se, ovaj argument: od januara

1. do februara 1994. iz Vojske Jugoslavije je na ovaj ili onaj nacin otislo vise od sto generala! Sto znaci da je za nesto vise od godine dana izmenjen ceo generalitet. Takav udar tesko da bi prezivela ijedna valjana vojna organizacija! A Vojsci Jugoslavije

• nista!

Od bivse Jugoslovenske narodne armije Vojska Jugoslavije je uzela najveci deo oklopno-mehanizovanih sredstava, tesku artiljeriju, celokupnu pokretnu imovinu Ratnog vazduhoplovstva, radarske i raketne sisteme i celu ratnu flotu, koja se, eno, jos i danas muci kako da se ugura u Prokrustovu postelju crnogorske obale. Dakle, nije da nema te borbene tehnike i na pretek. Ali, nevolja je u tome sto ona vec dugo nije temeljno obnavljana, niti je uredno remontovana. Primera radi, mnogi su aparati u lovackoj avijaciji stariji od pilota koji na njima lete. Sve bi bilo lako kad bi bilo para kao sto ih je bilo u bivsoj Jugoslaviji! Ali, odakle novac privredi koju su iscedili rat (iako "Srbija nije bila u ratu"!), sankcije i lopovluk!

Doduse, iz budzetskog kolaca za 1996. Vojska Jugoslavije odnosi lavovski deo - 73,7 odsto (4.215 milijardi dinara), sto iznosi sedam odsto drustvenog proizvoda! Ali ta suma ne moze zadovoljiti "vojnog dinosaurusa" koji se ove godine nasao na ivici bankrota: Vojska Jugoslavije duguje ogromne svote proizvodjacima vojne opreme i firmama koje je snabdevaju hranom i odecom!

Ako bi Milosevicu poslo za rukom da ugura SRJ u predvorje NATO-a, on bi mirne duse mogao da prepolovi vojsku (pedesetak hiljada ljudi), oslobodi se silnog balasta vojne gvozdjurije, dakle i velikih troskova. Time bi Milosevic svim relevantnim medjunarodnim faktorima stavio do znanja da je konacno odustao od iluzornih imperijalnih ciljeva. Drugim recima, fluidna BiH bila bi bezbedna na Drini, sto ce reci - Bosni bi i te kako porasle sanse da se stabilizuje kao jedinstvena drzava sa svim svojim blagorodnim "multi" prefiksima. Najposle, tako bi se Srbija oslobodila hipoteke zandara u regionu, za ciju je titulu ( posle silnih paljevina i necovestavac hrvatskih formacija u Kninskoj i Bosanskoj krajini), kandidaturu istako hrvatski predsednik Franjo Tudjman.

Sve u svemu, povoljni mirotvorni vetrovi duvaju u Miloseviceva jedra. Dakle, Dusan Mihajlovic zna o cemu govori. Pa, da vidimo!

STIPE SIKAVICA