MAKEDONIJA U OCEKIVANJU PARIZA

AIM, Skopje, 13.12.1995

Poslednja vest, koja je stigla u Skoplje iz Pariza u sredu u poslepodnevnim casovima, donekle je otklonila razloge zabrinutosti sluzbenog Skoplja. Ili, bolje receno, odlozila ih je, makar, za izvesno vreme. Ta, uslovno receno, dobra vest, po prilici, glasi ovako - nece biti nista od medjusebnog priznavanja bivsih ju-republika na margini konacnog potpisivanja Daytonskog mirovnog sporazuma o Bosni. Zvuci paradoksalno da Skoplju moze odgovarati da se nove drzave nastale raspadom bivse Jugoslavije ne priznaju. I ne moze. Posebno, ako se zna da jedina drzava iz makedonskog neposrednog susedstva, kao i jedina drzava medju bivsim jugoslovenskim republikama, koja nije priznala nezavisnu i suverenu Makedoniju i s njom uspostavila diplomatske odnose, je srpsko-crnogorska Savezna Republika Jugoslavija, kao i njene federalne clanice - Srbija i Crna Gora.

Upravo u tom grmu i lezi zec. Dobrp obavesteni izvori, naime, tvrde da, cak i da su se na istirojskom skupu u Parizu suprotstavljene strane uspele dogogoriti medjusobno priznavanju, Beograd ne bi priznao Makedoniju. U svakom slucaju, dok nije stigla ova vest da zbog toga sto hrvatski i srpski predstavnici nisu uspeli postici suglansot, od medjusebnog priznavanja bivsih ju-republika nema nista, u krugovima bliskim vladi osecala se nervoza. I ne samoto, nego se do poslednjeg trenutka nije znalo hoce li makedosnki premijer Branko Crvenkovski, uz sefa makedonske diplomacije Stevu Crvenkovskog, putovati u Pariz.

A makedonski premijer bi za to imao razloga ako bi se tamo medjusobno priznale Makedonija i srpsko-crnogorska Jugoslavija. Nakon vesti da do planiranog medjusobnog priznavanja bivsih jugoslavenskih republika nece doci u Parizu, premijer je, u svakom slucaju, bilo lakse i sebi, ali i javnosti objansiti zasto nece biti u blizini mesta gde ce se potpisati istorijksi, u Daytonu parafirani mirovni sporazum o Bosni. Konacno, bit ce lakse objansiti zasto Beograd i dalje ne uspostavlja odnose sa Skopljem. Ispada zbog nacelnog, a ne zbog nekog specijalnog odnosa prema Makedoniji.

Nakon Daytona makedonskom drzavnom vodstvu, uprkos javnom aplauzu, koji je upucen parafiranom sporazumu, nije bilo lako. Jest da je slu+beno Skoplje sklono tvrditi da su nakon gasenja bosanksog pozara, opasnosti od sirenja rata i na poslednju, do sada jedino postedjenu bivsu jugoslavensku republiku - Makedoniju, manje. Jest da makedonske sluzbene izjave u Daytonskom sporazumu citaju da je BiH ostala sacuvana u postojecim granicama; da je pobedio univerzalni princip, koji kaze da se granice ne mogu menjati silom, pa da onda i Makedonija ima manje razloga da strahuje za svoj teritorijalni integritet, nezavisnost i suverenitet. Jest da su makedonski zvanicnici, sledeci logiku Slovenaca, tvrdili Makedonija nema sta traziti u Daytonu, jer nije bila izumesana u rat. Tamo je valjda bilo mesto samo za "lose momke" iz bivse Jugoslavije.

Ali...Da li je bas sve tako neupitno? Da li je stvarno dobro sto se Makedonija u svim ovim igrama u zavrsnici i resavanja ju-krize nigde ne spominje, pa cak ni kao "salata", kako je to pobedonosno primetio vladi blizak nedeljnik "Puls". Tacno je da nije lose to sto se Makedonija, barem koliko se zasada zna, nije spominjana u kontekstu jedne anegodote iz vremena odrzavanja Berlinskog kongresa 1878. godine, koje su se ovih dana prisetili i makedonski mediji. Nemacki predstavnik Oto fon Bezmark upitao je tada grckog ucesnika Berlinskog kongresa da li zeli malo Makedonije. "Ne zelim malo, hocu celu Makedoniju" - uzvratio je Grk. Ekselencijo, elegantno je uzvratio Bizmark, mislio sam na salu "Makedonija", a ne na zemlju.

Da li je sama cinjenica, sto Makedonije nije bilo u Daytonu, a sta su skloni verovati Makedobci, dovoljno da je oslobodi prokletstva, koje je pratilo jos od vremena Bizmarka? Sigurno, ne. Jer, Beograd, po svemu sudeci, jos nema namere priznati nekadasnju najjuzniju republiku bivse Jugoslavije, sada svog juznog suseda. Ostaje jos samo da se pronikne - zasto Beograd to odbija uciniti.

Da li zbog toga sto zeli prisiliti Makedoniju da Milosevicevoj Jugoslaviji priznaju drzavno pravni kontinuitet raspale SFRJ? Ili se mozda radi o tome da Srbi, ipka, jos nisu digli ruke od Makedonije, pa je zele vratiti u svoje "bratsko okrilje"? U prilog ovog drugog pitanja govore neke kuloarske price u makedonskoj opoziciji. Tako se od tamo moze cuti da je dan uoci atentata, makedonski predsednik Kiro Gligorov bio upitan od svog beogradskog domacina Milosevica, po prilici: "Kada se vracate?" Naravno ovaj put u srpsko-crnogorsku Jugoslaviju. Doduse, cinjenica radi treba reci da je sam Gligorov demantirao da je to uopste bilo spomenuto u razgovorima odmah po povratku iz Beograda u Skoplje. Pise: VERA GEORGIEVSKA