SRPSKI DUH U DEJTONSKOJ BOCI

Promene i prividi

AIM, 10.12.1995

Ako "duh Dejtona" ne umakne iz americke boce, to jest ako protagonisti oruzanog nasilja i njihovi idejni predvodnici, najzad, izgube uporiste, onda imamo razloga da verujemo u lagano, za mnoge bolno otreznjenje. A to bi, po logici stvari, moralo da znaci da na red dolaze unutrasnje promene u, vise ili manje, celom, ponajvise hrvatsko-srpskom, kriznom prostoru bivse Jugoslavije.

Iz razloga koji, da je srece, vise ne bi mogli biti sporni, te bi promene ovde morale biti radikalnije i brze nego igde. Jer, iako se Srbija (SRJ) zvanicno drzala po strani od ratne avanture na tlu Hrvatske i Bosne, ona je bila, i ostaje, u srcu jugokrize, sa istorijskim i drugim traumama koje su u njoj najzilavije. Sada, kad su grozne posledice sve ociglednije, i to opterecenje moglo bi da splasne. Koliko su takve pretpostavke realne?

Pristankom na nimalo zahvalnu ulogu "kljucnog igraca" u nametanju mira bosanskim srpskim vodjama, sto podrazumeva i zrtvovanje dojucerasnjih vernih sledbenika, zvanicni Beograd izbegao je najgore i za Srbiju i za sebe. Domogao se, mozda, spasonosne, makar i uslovne spoljne podrske verifikovane suspenzijom sankcija i ublazavanjem medjunarodne izolacije. Srbija, ukratko, stice povoljnije izglede da izbegne jos dublje ponore. Vlast lakse dise; nada u spas ubogaljene privrede raste.

Dalekoseznost tog krupnog zaokreta kao sanse za pocetak kakvog-takvog preporoda, prkosno, naslepo negiraju razocarani, ekstremni nacionalisti. Oni isti koji su, koliko juce, u osvetnickom sovinistickom zanosu, dizali krila Milosevicevom agresivnom populizmu. Danas bi da ga pod hitno ruse kao izdajnika, makar i po cenu produzenog rata.

Na dejtonsku formulu koja, bar u nacelu, sugerira obnavljanje muiltietnickih zajednica u Bosni, ekstremistima u Srbiji kao da se dize kosa na glavi. Uzvracaju u stilu pomalo vec zaboravljenog Milana Martica, predsednika drzave koja jos opstaje jedino u meteroloskim izvestajima beogradske televizije. "Suzivot sa Hrvatima", siktao je Mladic uoci uzasne tragedije karjiskih Srba "za nas je izdaja. Na to necemo nikad pristati, makar krenuli i u novi rat".

Posle svega sto se Srbima, ponajvise neduznima, dogodilo u "oslobodjenim" podrucjima Hrvatske i pred licem rastuceg, vojno-politickog rasipanja u Bosni, tesko je, dabome, poricati gorak ukus poraza. Jos teze je predvidjati da li ce takvo stanje duha produbljivati razornu traumu ili ubrzati oslobadjajucu katarzu u srpskom nacionalnom i politickom bicu. Izvesno je jedino da ekstermisticka kritika, koja u dejtonskom miru otkriva nacionalnu izdaju, rizikuje da upadne u klopku namenjenu Milosevicu.

Zustro, retoricko velerodoljublje kojim se srpska centrala u Beogradu anatemise zbog zaokreta ka "miru po svaku cenu" podseca, naime, na onu vrstu politickog pragmatizma koju je V. Herst svojevremeno okarakterisao ovim recima: "Da bi se domogli vlasti, politicari su spremni da ucine najvise sto mogu, cak i da govore istinu". Ali politicari koji upraznjavaju dvolicnost rizikuju da im se i istina obije o glavu.

Dok beogradsku vlast podsecaju da su, pre nekoliko godina, pod njenom zastavom, uz njen podsticaj i podrsku, gurali svoje sledbenike u "oslobodilacku borbu", srpski nacionalisti koje pogadja kompromisni mir u Bosni, zaista govore istinu. Ali oni kao da ne vida da time i sebi "pucaju u petu". Jer, istina o "prljavom ratu" pogadja i njih u glavu. Diskvalifikuje ih kao kriticare rezima kome je dodeljena kljucna uloga u zaustavljanju rata: nacionalisticka opozicija koja Milosevicu radi o glavi zato sto on radi za "nepravedni" mir ne moze medjunarodnim posrednicima biti partner. Bas kao sto danasnja mirotvoracka uloga srpskog vodje ne moze da potre njegovu primarnu odgovornost u izazivanju jugotragedije.

Ali cak i ako je osnovana pretpostavka da ekstremno opozicioni nasrtaji na Dejton vise ucvrscuju nego sto slabe beogradsku vlast, to jos ne znaci da ona time stice nedostiznu prednost. Gledajuci unapred, mir koji je i njenom zaslugom nametnut, za nju je, samu utesni predah. Prevashodno zato sto zaokret u spoljnim odnosima moze Srbiju da spase jedino ako ona, neopozivim odbacivanjem ratne opcije, menja i unutrasnje, proratne ili ratu podredjene prioritete. I to sve: od ideoloskih sablasti u teorijski demokratskom modelu vlasti (uveliko licne) do nepodnosljivo visoke budzetske, posebno policijsko-vojne, potrosnje.

Srbija ne mora ni da se pokajnicki saginje, niti da se inadzijski propinje na prste. Ali mora da se reformise da bi stala na cvrsce tle i krenula u svet koji ne ceka ni jace od nje. U protivnom, izlazak iz surove izolacije moze se svesti na puste snove zavadjenog, lakovernog naroda i opasno zapustene zemlje.

Opasnost da se ovo drugo dogodi nije, na zalost, umanjena posle dejtonskih mirovnih pogodbi. Koristeci agitpropovski kontrolisanu informativno-politicku produkciju najuticajnijih medija, vladajuca stranka toliko bucno i nedolicno hvali samu sebe da vec i time podstice sumnje u vlastite namere. Nije li to razmetljivo samodopadanje pokusaj da se zasluge za mir u Bosni koriste kao batina za uterivanje podanicke poslusnosti u Srbiji?

Olakim zaboravljanjem sopstvene odgovornosti i dirigovanim, ritualno monotonim proslavljanjem "drzavnicke hrabrosti i mudrosti" Ideolosko-propagandna masinerija SPS zaista proizvodi za politicku buducnost Srbije zloslutan utisak: ako mir koji nam je vazniji od svega dugujemo vlasti ovakvoj kakva je sada, ko bi onda i smeo da pomisli da je menja? Stezanjem autokratskog, prekticno jednopartijskog monopola u privredi, medijima, drzavnoj (posebno, pravosudno-policijskoj) upravi i svim drugim polugama upravljanja i ljudima i stvarima, vlast koja se ponasa kao da je njena nepromenljivost uzrok srpskog opstanka, samo produbljuje i bez toga poraznu visestruku zapustenost Srbije.

Jer, paralizujuci iskusenja srpskog drustva na pragu 21. veka nisu uvezena spolja. Izayvana su, pre svega, unutrasnjim, svesnim sabotiranjem demokratske emancipacije u ime nacionalne samoodbrane. Usledio je surovi rat za teritorije u kome su Srbi, sve kad se sabere izgubili i ono sto su imali pre nasilnog razbijanja bivse Jugoslavije. Sada, u neku ruku, pocinju od pocetka sa izgledima da budu postedjeni jos veceg zaostajanja samo ako su spremni da se late privrednih i politickih preobrazaja bez kojih ce, u najpovoljnijem slucaju, tapkati u mestu.

Posle Dejtona trazi se, dakle, odgovor za kljucno pitanje: da li je vlast koja se vise prepoznaje po zavisnosti od moci, ili nemoci kultnog lidera, nego po demokratskim institucijama, spremna da menja i sebe da bi nas izvukla iz opake nacionalisticke zamke?

(AIM) Aleksandar Nenadovic