NARODU NECE BITI LAKSE

Ekonomisti o 1996. godini

Guverner Avramovic dobija aplauze, ali ne i realnu podrsku za nameru da spreci gospodare domacih monopola da ukidanje sankcija iskoriste za revitalizaciju i stabilizaciju "prethodnog (socijalistickog) stanja"

AIM, Beograd, 9.12.1995.

Mada su ucesnici 27. "opatijskog" savetovanja jugoslovenskih ekonomista u Beogradu u svojoj tradicionalnoj zavrsnoj Poruci (8. decembra), dali "punu podrsku ekonomskoj liberalizaciji i transformaciji jugoslovenske privrede", to jest Avramovicevom "Programu II", i mada su starog guvernera ispratili aplauzom, posle ovog skupa ostao je utisak da je on ostao isto onoliko usamljen kao sto je bio pre zvanicnog usvajanja njegove nacelne koncepcije radikalne reforme naseg ekonomskog sistema.

Taj utisak proizilazi, na primer, iz cinjenice da su se sastavljaci oficijelne Poruke odlucili da zatraze "ukidanje svih administrativnih barijera koje predstavljaju smetnju normalnom funkcionisanju uvozno izvoznih tokova" , a nisu nista rekli o Avramovicevoj kritici protekcionizma. Jednostavno, nisu prihvatili Avramovicev poziv da se suprotstave domacim monopolima koji traze visoku carinsku zastitu domaceg trzista, to jest zastitu svojih privilegija.

Spor se otvorio izmedju guvernera Avramovica i "protekcionistickog lobija", ciju tacku oslonca guverner, na ovom savetovanju, locira u Privrednoj komori Srbije i medju ministrima i direktorima koji sede u Vladi Srbije. I oko privatizacije funkcioneri Saveza ekonomista Jugoslavije koriste "diplomatske formulacije", pa tako smatraju da je za stabilizaciju neophodan "novi privredni sistem s jasno definisanim svojinskim odnosima", te traze donosenje novih zakona o preduzecima i o svojinskoj transformaciji, cemu bi trebalo da "prethodi program svojinskih promena". Ergo, oni se ne izjasnjavaju za "privatnu privredu", vec za "jasne svojinske odnose" i ne kazu kakav program svojinskih promena traze. Samo traze da drzava program donese.

Guverner dr Dragoslav Avramovic je, istina, dobio podrsku za "cvrstu monetarnu politiku" (sto valjda znaci "restriktivnu"), ali to ce mu malo pomoci da se odbrani od ogromnih pritisaka da kreditnom ekspanzijom "oporavi" privredu od posledica sankcija i "pomogne" joj u izvoznoj ekspanziji, sto traze direktori, a sto na zalost kod nas vodi direktno u inflaciju. Dramaticno upozorenje guvernera Avramovica da svi traze ponovono stampanje para i "ekspanzionizam", jugoslovenski ekonomisti dobro razumeju, ali smatraju da drzava treba da vodi "aktivnu ekonomsku politiku", istina ne po pravu "diskrecionog odlucivanja," vec u okviru nekih unapred obnarodovanih pravila o tome kako ce reagovati u odredjenim situacijama.

Dr Nebojsa Savic, tako predlaze da u ta pravila za vodjenje ekonomske politike, izmedju ostalog, udje i obaveza godisnjeg smanjivanja javnih rashoda za po 1,5-2 procentna poena godisnje dok se ne spustimo na nivo opterecenja koji imaju nasi konkurenti na svetskom trzistu, te obaveza slicnog tempa smanjivanja stope poreza na promet (sa sadasnjih 26 odsto, na relativno normalnih 15 odsto). Dr Zoran Popov je objasnio koliko ce drzavi biti tesko da se odluci na bilo kakvo smanjenje fiskalnih opterecenja privrede. Po njegovoj proceni drzava moze da reprogramira inostrani devizni dug i obaveze prema deviznim stedisama, ali ne moze da odlaze obaveze prema penzionim fondovima i obaveze koje ima prema obogaljenim infrastrukturnim sistemima.

Narocit problem je kako obebediti rekonstrukciju tih infrastrukturnih sistema kad se novac ocigledno ne moze sakupiti poskupljenjem njihovih usluga, sto bi na jednoj strani pokrenulo inflacionu lavinu, a na drugoj dalje oborilo standard stanovnistva. Dr Popov kaze da i inace ne treba ocekivati rast realnih plata i penzija, a u slucaju da se drzava doista odluci za odrzavanje stabilnog deviznog kursa dinara i njegove konvertibilnosti, plate i penzije bi se morale odrzavati ispod "ravnoteznog nivoa" (procenjuje se da je on sada 140 nemackih maraka prosecne plate mesecno), to jest smele bi rasti sporije od povecanja produktivnosti rada. On inace sumnja da ce se drzava odluciti na tako nesto posto su u narodu snazna ocekivanja da ce ukidanje sankcija i njemu nesto opipljivo doneti. Zato dr Popov prognozira neku "kompromisnu varijantu" ekonomske politike koja bi uz pazljivo doziranje mogla oboriti godisnju stopu inflacije sa 120 na oko 35 odsto..

Oko sudbine plata i penzija u iducoj godini bio je, na spomenutom savetovanju, dosta otvoren i Jovan Zebic, potpredsednik Savezne vlade. On je naspram plana da se drustveni proizvod poveca za 6 odsto, a moguce i 10 odsto, izneo opredeljenje da se plate i penzije 1996. godine povecaju za samo 0,6 odsto (te da se tako njihovo ucesce u drustvenom proizvodu smanji sa 23 na 21 odsto). Prakticno, na sam dan zakljucenja ovogodisnjeg savetovanja jugoslovenskih ekonomista (8. decembra) objavljeni su i predlozi jugoslovenskog i srpskog budzeta za

1. godinu. Naredni savezni budzet projektuje se na 5,7 milijardi dinara, sto je vise nego dvostruko vise od ovogodisnjeg rebalansiranog budzeta od oko 2,5 milijardi dinara. Buduci srpski budzet po predlogu Vlade Srbije trebalo bi da iznosi 11,995 milijardi dinara, a, podsetimo se, za ovu godinu je bio planiran budzet od 4,99 milijardi dinara. To jednostavno pokazuje da drzava u narednu godinu prenosi niz neplacenih racuna, a moguce i niz preteranih ambicija.

Sve ove racunice ocigledno se izvode prema postojecim institucionalnim semama, sa gledista davno kompromitovanih modela i funkcija drzave u javnim poslovima i nacionalnoj ekonomiji. Hoce li za takvu inerciju imati razumevanja i stanovnistvo, koje je sada vec potpuno ekonomski iscrpeno, ostaje da se vidi. Naravno, citav problem dobice novu dimenziju ukoliko iduca godina bude i godina izbora. Ukoliko se velika promena privrednog sistema, to jest privatizacija (bez koje takve promene ne moze biti) odlozi za vreme posle politickih izbora, od Avramovicevog Programa II nece ostati nista. Ukoliko je "covek svih odluka", Slobodan Milosevic, predsednik Srbije, na ovaj program dao saglasnost i pri tome mislio ozbiljno i na duzi rok, onda se razvoj ekonomskih i politickih prilika iduce godine - tesko moze proracunati. Mnogo je realnije proceniti da je saglasnost na Avramovicev program na odredjeni rok - to jest do povratka u medjunarodne finansijske institucije.

Na osnovu dosadasnjeg iskustva moze se primetiti da je taj scenario obicno igran tako da se u raznim "pismima o namerama" svetskim organizacijama usvaja sve sto one traze, a kad neke pare stignu, mi vec nadjemo nacina da radimo kako hocemo. Tako se moze desiti da i MMF i Svetska banka dobiju paket sa nekim programom privatizacije, a da pare pocnu da stizu preko kvaziprivatnih firmi, za kvazitrzisne projekte, preko banaka za kvaziakcionarstvom itd. Bar tako se smatra u ponekim krugovima vlasti. Ima, medjutim, misljenja da to vise nece proci, ne zato sto bi neki strani kontrolori takvu praksu uspeli da otkriju i sprece, vec jednostavno zbog toga sto je ekonomska situacija toliko losa, da vise ne moze podneti staru praksu. Nesto slicno govori i guverner dr Dragoslav Avramovic, kada kaze da njegov Program II moramo sprovoditi ne zbog sveta, vec zbog nas samih.

No, on sam ne moze izgurati jedan tezak program. Uostalom, vec i sama okolnost da je trenutno u bolnici na intenzivnom lecenju, pokazuje da popularni guverner u poodmaklim godinama ne moze uciniti mnogo umesto svih nas.

(AIM) Dimitrije Boarov