IPAK JE TEZE BEZ NJIH

Kosovo nakon suspenzije ekonomskih sankcija

Problemi u kosovskoj privredi poceli su pre ekonomske blokade uvedenih od strane medjunarodne zajednice prema SRJ, uvodjenjem prinudnih mera u ovdasnjim preduzecima, dekretom srpske Skupstine. U danasnjoj situaciji nije realno ocekivati zaokret u povecanju proizvodnje, novim investicijama, vecoj zaposlenosti...

U odnosu na situaciju od pre pet godina, danas Kosovo ima sasvim drugaciju privrednu strukturu. Ta razlika nije uocljiva kada se uzme u obzir broj proizvodnih organizacija u drustveno drzavnom vlasnistvu, ali je struktura industrijske proizvodnje ipak pokazala da su najveci proizvodjaci stagnirali u odnosu na "otpisane". Pocela je neka nova era koju karakterisu razmisljanja poput onih da "zbog pogubnog uticaja nepravedno uvedenih ekonomskih sankcija mora da "stane TREPCA, FERONIKL, SAR, BALKAN, a elektropivredni objekti da rade sumanjenim kapacitetom". Maha je medjutim uzelo privatno preduzetnistvo, stimulisano od drzave da funkcionise "na crno", ne bi li se iskoristile sve mogucnosti za probijanje blokade, u cemu se i uspevalo. Tokom ovih godina pod sankcijama na Kosovu se ni jednom nije osetila kriza na trzistu, a ovaj period ce se pamtiti i po izuzetnim niskim cenama brasna i hleba. Podaci, medjutim, govore da uticaj sankcija nije bio poguban u svim oblastima privrede. U prvoj godini pod blokadom, industrijska proizvodnja je bila 20 odsto niza u odnosu na prethodnu godinu ili 44 odsto manja u odnosu na 1988.g. Uporedjujuci sa stanjem od pre dve godine 55. 789 radnika je ostalo bez posla. Stanje se pogorsalo vec u sledecoj godini, jer 1992, u odnosu na lanjsku godinu, proizvodnja je bila niza za 15 odsto ili polovina proizvodnje realiozovane u 1988.godini. Analiticari privrednih kretanja zabelezili su da je nivo proizvodnje bio ravan onoj iz 1972 godine. U ovoj godini po proizvodnim kapacitetima "radilo" je svega 88 423 radnika ili cak 95 875 manje nego 1989. godine. Treba napomenuti da zbog prekida proizvodnje ali i zbog zabrane izvoza u "Trepci" i "Feroniklu", agroindustriji, ciji su kapaciteti vise stajali nego sto su radili, nije bilo niti deviznih niti bilo kakvih drugih prihoda. Da li je sve ovo rezultat "nepravdenih sankcija"? Ovdasnji analiticari stanje u privredi, pa i u svim drugim domenima zivota, kvalifikuju kao odraz pogubne politike koju je vodila Srbija, od uvodjenja privremenih mera pa kasnije i svih ostalih. Profesor na Privrednom fakultetu dr. Mustafa Bljakaj, kaze da "medjunarodne privredne sankcije nisu mogle toliko da uticu na ukupno stanje, jer je privreda mnogo ranije krahirala, odnosno bila je gotovo unistena. Zbog toga ne treba ocekivati ni bolje rezultate - i bez sancija. Privreda bez kvalifikovane radne snage, sa vec pokidanim nitima povezivanja i saradnje unutar Kosova, ali i sa medjunarodnim trzistem, nema perspektivu. Moze se, dakle, zakljuciti da Kosovo i dan danas pati zbog sankcija koje prema njoj sprovodi Srbija, vise nego sto je to uradila medjunarodna zajednica" podvlaci Bljakaj. Uzimajuci celokupan problem, ovdasnji mediji okrivljuju Savet bezbednosti, koji "nije trebao da zuri sa suspenzijom sankcija, dok se ne resi kosovski problem". Pod takvim okolnostima, dakle nije realno ocekivati da ce bez sankcija krenuti na bolje. Albanci imaju minimalne sanse da se vrate na svoja radna mesta, jer prema zvanicnoj oceni srpskog politickog vrha, oni nisu udaljeni ili stavljeni na listu za tehnoloski visak zbog uvedenih sankcija, vec je problem politicke prirode. Jasno je dato do znanja da Albanci moraju prvo da priznaju Srbiju kao svoju drzavu, a onda tek da racunaju na aktivno ukljucivanje u privredu. Druga otezavajuca okolnost je i pitanje izbeglica, koje nisu u velikom broju, ali za ovdasnje okolnosti predstavljaju teret. Cim se bude ukazala prilika njih treba uposliti, kao i mestane Srbe i Crnogorce koji cekaju na posao. To smanjuje sanse da posao po realnom broju stanovnika dobijaju i Albanci. U Uniji Nezavisnog sindikata, ciji su clanovi uglavnom Albanci izbaceni s posla, cvrsto stoje pri ranijim zakljuccima da se "na posao ne mogu vratiti parcijalno ili putem nekakvih konkursa, vec svi, kako bi se "vratilo stanje" iz 1990. godine". To znaci da na radna mesta treba da se vrati svih 125 hiljada radnika, zatim anulirati sve dosadasnje procese transformacije i integracije, i nadoknaditi prouzrokovane stete koje se procenjuju na oko pet milijardi dolara. I pod boljim okolnostima, Srbija nije u stanju da prihvati takve zaheteve, sto znaci da su sanse za mogucnost resavanja problema u socijalnoj sferi minimalne. Ako je mir na dohvat ruke, znaci i potpuno ukidanje ekonomskih sankcija, onda nailazi i kriticno doba za kosovske Albance. To ce se pogotovo osetiti u privrednoj i socijalnoj sferi. Anarhija stimulisana od srpske drzave, bila je dobrodosla za privatne biznismene - hazardere. Granica sa Makedonijom, koja je vrlo blizu Kosovu, kao i etnicka struktura u toj drzavi, uticali su na to da je ona gotovo na svim tackama suplja. Mogla se uvesti svakakva roba - nafta, benzin, prehrambeni artikli, alkoholna pica, duvan i cega jos ne. Svega je bilo u svako doba i po vrlo niskim cenama. Za ovaj profil "biznisa", nije daleko bila ni Bugarska ili pak Turska. Sada se dakako postavlja pitanje - da li se isplati ulagati toliko para i napora za sverc robe, koja moze i legalno da se uvozi? Sem toga, ako bude slobodan uvoz i izvoz, onda ce i ponuda na trzistu biti bogatija i sarolikija. Mozda je proslo vreme kada se moralo kupiti ono sto se nudi. Osim ovoga, srpski biznismeni, bilo da rade u drzavnim ili privatnim preduzecima, imace podrsku svoje drzave, cime ce ozbiljno ugroziti svoje kolege Albance. Ovo se i danas moze uociti: pre cetiri godine ispred firmi srpskih biznismena bila su parkirana uglavnom stara kola jugoslovenske proizvodnje, dok kod Albanaca automobili inostrane proizvodnje. Danas se uloge menjaju. Srpski biznismeni, tako se barem govorka, kao nadoknadu za pricinjene usluge dobijaju na koriscenje i helihoptere. Jedina sansa se vidi u procesu liberalizacije privrede, dakle i deviznog kursa. Zbog velikog broja Albanaca koji su "privremeno" na evropskom trzistu rada, Kosovo ne oskudeva devizama. Uglavnom su u rukama pojedinaca i privatnika, ali se ipak devizni krug zatvara u trezoru Narodne banke Jugoslavije, gde se taj novac sliva. Ako se dogodi inflacija, pa i hiperinflacija, onda Albanci mogu mirno sacekati postemargovsku eru, jer gledano sa deviznog aspekta, sa malim iznosom stranih valuta moze se izaci na kraj i sa zahtevima koje nudi trziste, kao i onima koje namece drzava Srbija. Bez inflacije i u mirnijim privrednim tokovima stanje, pogotovo socijalno, jos vise ce se pogorsati.

Ibrahim REDZEPI AIM Pristina