SPS - SVE PO STAROM

Vlast i opozicija u Srbiji

Milosevic je jos jednom potpuno sludeo opoziciju, a izgleda da je sada najblizi mogucnosti da mu Amerikanci dodele ulogu Marsala Tita

AIM, Beograd, 29.11.1995.

Vuk Draskovic je na redovnoj zurci koju njegov Srpski pokret obnove organizuje za novinare, veselo najavljivao svoju konferenciju za stampu. Posle duze vremena Vuk ce se pojaviti u Medjunarodnom pres centru, sto znaci da je spremio "novi manifest" u kome ce odgovarati na staro pitanje: Sta da se radi.

"Novi pocetak" SPO-a naslutio se vec na "okruglom stolu" o medijima koji je ova stranka organizovala i na kome je Draskovic - smanjivsi kolicinu lojalnosti koju je u poslednje vreme iskazivao "mirovnim naporima predsednika Milosevica" - pomenuo i "tvorce poraza" koji ne mogu uzivati slavu pobednika, a u borbi za "evropeizaciju Srbije" (slobode, ljudska prava, privatizacija...) najavio, i to dva puta, i "upotrebu" ulice, uz ogradu "ako zatreba".

Sve ovo znaci da se u SPO-u, izgleda, shvatilo da je avgustovsko-septembarski optimizam o "podeli vlasti" sa socijalistima potpuno istopio, a da ga je nasledila nelagoda zbog moguce upotrebe u medjupartijskoj kontrapropagandi cinjenice da je Milosevic "zamajavao" Draskovica samo da bi mu ovaj pomogao da lakse "prezivi" egzodus iz Hrvatske oko 150.000 Srba.

Dakle, SPO se iz faze "kolaboracije" vraca u fazu "konfrontacije", sto ce reci da je opozicija ponovo u kompletnom sastavu protiv Socijalisticke partije Srbije (SPS).

Od "kolaboracije" od "konfrontacije"

Za razliku od Draskovica, predsednik Srbije Slobodan Milosevic svakako ne namerava da bilo sta promeni u imidzu i svom nacinu odrzavanja na vlasti. On se uvek ponasa kao da je pobedio, a mediji pod kontrolom drzave (dnevni listovi sa tirazom od oko 700.000 primeraka i drzavna televizija, jedina koja se vidi u celoj zemlji) besomucno ponavljaju da je predsednik zasluzan za "pravedan mir" koji i pored "bolnih odricanja" znaci "pobedu nase politike" kao i za suspenziju sankcija "koja u stvari znaci njihovo ukidanje".

Da bi zaustavio pricu o "bolnim odricanjima" i javna iskazivanja nezadovoljstva dejtonskim mapama na nacin na koji su to ucinili Momcilo Krajisnik i Radovan Karadzic, Milosevic je i pre nego sto je sletao na beogradski aerodrom uprilicio pojavljivanje na drzavnoj televiziji "ljutih protivnika" Dragoslava Avramovica, guvernera Narodne banke Jugoslavije i Mirka Marjanovica premijera Srbije. Milosevic je stao na stranu "cudotvornog" guvernera, porucujuci naciji da sada treba da ocekuje od njega jos jedno cudo poput zaustavljanja hiperinflacije 1993. godine.

Tako je Milosevic ponovo izabrao zadatak na kome ce ovdasnje stranke morati da dokazuju svoju uspesnost: kvalitet zivota plus, povratak u Evropu. To su upravo ona dva pitanja koja je pre dvadesetak dana, u razgovoru za NIN, Zoran Djindjic, predsednik Demokratske stranke, oznacio kao glavna u medjupartijskoj utakmici.

Ali, od te vidovitosti Djindjic i ostali opozicionari nemaju mnogo koristi, ne samo zato sto je Milosevic u celu pricu usao sa dvadeset metara fore u trci na sto metara, vec i zato sto opozicija, cak i ona koju predsednik simpatise, jednostavno nema prilike ni da pokusa da objasni biracima da bi ona na zadate teme mogla da pruzi mnogo bolje odgovore od socijalista.

I dosad je Milosevic sam birao i metu i oruzje. Sustinski, jedinu pravu novost u njegovom polozaju sada moze da predstavlja lagano sirenje uverenja da je on konacno pronasao saveznike u "belom svetu" i to bas u liku jedine super-sile, Sjedinjenih Americkih Drzava. Beogradom ne samo da kruze price kako se Sloba, za razliku od Izetbegovica i Tudjmana, bas dopao Holbruku, koji je sa njim ostajao do jutra u ugodnim caskanjima uz pice i dobru hranu, vec se zacinje i jedna druga, po kojoj je Amerikancima postalo jasno da Milosevic odlucuje sam, za razliku od Alije i Franje. Tako jedna od nocnih mora ovdasnje opozicije, o titoizaciji Milosevica kao da dobija na realnosti. A to znaci da Amerikance, ako Milosevic i dalje bude dovoljno kooperativan, nece zanimati da li se sednice Skupstine Srbije prenose posredstvom televizije, da li su socijalisti na silu prigrabili jos jednu lokalnu radio-stanicu ili novine...

I ljudi iz SPO-a sada se priklanjaju ovakvim slutnjama, napustajuci uverenost u ono sto su im tvrdile neke diplomate da ce Milosevic biti nateran i na privatizaciju i na deobu vlasti sa Draskovicem.

Potencijalnu novost moze da predstavlja i uplitanje u politicki zivot teme privatizacije. Povodom nje guzva je opsta. Jos nije jasno sta je znacio napad rukovodstva JUL-a na celu sa Mirom Markovic na guvernera Avramovica: da li je to trebalo da pokaze da je Milosevic protiv privatizacije, ili je njegov boravak u Dejtonu iskoriscen da se kaze ono sto u njegovom prisustvu ne bi moglo da se promovise u specijalnoj televizijskoj emisiji. Dilema ce trajati sve dok se Milosevic ne bude izjasnio o privatizaciji. Ali, da je to, ipak, vruca tema vidi se i po tome sto je Radoman Bozovic, predsednik Savezne Skupstine prekinuo medijsku samoizolaciju da bi objasnio kako izgleda njegov model privatizacije. Logicna je pretpostavka da ne bi Bozovic nudio robu koju Milosevic nece.

Nove-stare srpske teme

Kvalitet zivota, povratak u Evropu, privatizacija, kao relativno nove teme u politickom zivotu Srbije, nece, medjutim, potpuno potisnuti nacionalnu temu o kojoj ovdasnje partije govore neprekidno od 1850. godine, kada u Srbiji i nastaju prve stranke. Nju ce na dnevnom redu drzati ne samo osecanje dela javnosti da je u Dejtonu potpisana kapitulacija i da za to neko treba da "plati ceh", vec i postojanje oko 600.000 izbeglica u Srbiji koje jasno pokazuju nalicje "pobede nase ispravne politike", kao i nova varnicenja u odnosima Srbije i Crne Gore i stalno "vruce" Kosovo.

Da li ce povodom svih ovih pitanja, kako je to rekao funkcioner SPS-a i JUL-a Radmilo Bogdanovic, "sve stranke morati da se ispreciziraju", odnosno da li su se vec "isprecizirale"?

Zahvaljujuci tome sto ovdasnja javnost ima pamcenje kao protocni bojler, stranke mogu koliko pozele da menjaju misljenje i da se tek pred izbore "ispreciziraju". Po "redu voznje" izbori

• i savezni i republicki - trebalo bi da "stignu" tek u decembru

1. godine. Socijalisti tvrde da nece zuriti, u to veruje i Draskovic, Vojislav Kostunica predsednik Demokratske stranke Srbije smatra da su moguci prevremeni savezni izbori, a Vojislav Seselj lider Srpske radikalne stranke misli da su moguci prevremeni izbori na svim nivoima (i lokalni) i to brzo, kako se ne bi videlo da skidanje sankcija nece doneti raj u Srbiju.

Verovatno da bi u ovom trenutku biracima u Srbiji svoje "veruju" najteze objasnili Draskovic (ni vlast - ni opozicija) i Djindjic (odricanje od Pala, nervozno i kontraproduktivno iznudjivanje ujedinjenja sa DSS, nudjenje maglovite saradnje SPO-u...) a da su mnogo jasnije pozicije Seselja i Kostunice.

Ali, kada bi se pogledalo kako clanovi ili glasaci stranaka vide njihove osnovne ciljeve, probleme bi pre svega trebalo da ima vladajuci SPS. Simpatizeri ove stranke misle da su prva dva cilja njihove stranke "ukljucivanje u Evropu" i "svi Srbi u jednoj drzavi", sto bas ne izgleda saglasno. No, socijalistima je uvek od cvrste "ideologije" bilo vaznije cvrsto drzanje vlasti.

Inace, lideri velike opozicione cetvorke kazu da su uvereni da ce SPS menjati izborni zakon, jer po sadasnjem proporcionalnom sistemu nece dobiti potrebnu vecinu i morala bi da trazi koalicionog partnera. Ako socijalisti promene izborni zakon, opozicionari kazu da bi onda morali da zajednicki izadju na izbore. To, naravno, izgleda gotovo neverovatno. Prvo, sa Seseljem niko ne zeli da se hvata u kolo. Drugo, Djindjiceva ponuda ujedinjenja Kostunici preko novina, kao i Draskovicevo cesto podsecanje na vreme kada je opozicija pod dirigentskom palicom SPO nizala uspehe (?!) govori o liderskim ambicijama koje nece naici na razumevanje kod ostalih. Dosadasnja istorija vlasti i opozicije pokazuje da bi verovatnije od dogovora opozicije bilo da Milosevic nekoga od njih pridobije na svoju stranu.

Tim poslom on bi morao da se bavi ako njegova SPS ne dobije dovoljan broj glasova, a dve stranke Nova demokratija (sada saradjuje sa njima) i JUL (obecava saradnju) ne obezbede potreban broj poslanika.

Ali, Milosevic ce imati dovoljno vremena da razmisli o svemu, pogotovo sto ce njegova stranka, tacnije ljudi koji se u njoj nalaze, izvuci najvise koristi i od suspenzije sankcija, i od eventualne privatizacije. Spokoj mu garantuje i cinjenica da brzo i lako moze da disciplinuje bilo kog nezadovoljnika u svojim redovima. Jedino sto u ovom momentu moze da mu pokvari zadovoljstvo jeste sumnja da mozda i Srbi umeju da pokazu onu vrstu "nezahvalnosti" koju su Hrvati pokazali prema Tudjmanu. Od te vrste "nezadovoljstva" odbranu ne predstavlja ni non-stop rad drzavne televizije.

(AIM) Dragan Bujosevic