DRZAVA NESPREMNA ZA SVETSKO TRZISTE

Suspenzija sankcija i Program II

Tri godine smo slusali o pripremama za vreme posle sankcija, a kada je dosla njihova suspenzija samo je guverner Avramovic imao sta da ponudi

AIM, Beograd, 27.11.1995.

Uprkos objektivne zamagljenosti mnogih pitanja oko ukidanja svetskih sankcija, SR Jugoslavija je tu konfuziju uvecala, jer se pokazalo da nijedna ovdasnja vlada nema spreman plan akcije u prvim danima posle ukidanja svetske blokade. Dakle, uprkos cinjenice da je Savet bezbednosti UN suspendovao samo one sankcije koje je sam formalno uveo, a nije ulazio u pitanje "diskontinuiteta" Savezne Republike Jugoslavije sa SFRJ, sto za posledicu ima zadrzavanje "spoljnog zida" sankcija koji drze medjunarodne finansijske, razvojne i trgovacke organizacije, u zemlji je u prvoj sedmici posle odluke u Njujorku zavladala prava konfuzija u pogledu redosleda poteza koje treba povuci da bi smo se vratili na svetsko trziste. Jedino sto je postojalo bio je kratki Program II guvernera dr Avramovica od 15 tacaka koje, istina, imaju dalekosezne orijentire, ali nikako nisu razradjene do detalja jedne ozbiljne operativne politike.

Naravno, taj Program II je morao biti usvojen - no da li je usvojen "odmah u celini", kako smatra dr Avramovic, ili je usvojen u celini, ali ce biti sproveden po vec famoznim "fazama", to cemo tek da vidimo. Zar sama cinjenica da Centralni kordinacioni odbor za primenu Programa I (cuvena Tomiceva "koordinacija"), nakon propasti onoga sto je on trebalo da koordinira, sam sebe proglasava za koordinaciju i ovog narednog programa - ne govori dovoljno o tome da o "diskontinuitetu" ekonomske politike, izgleda jos niko ne razmislja - a to bi u svakom novom ekonomskom programu moralo biti na prvom mestu. Uz to, savezni premijer ponovo osniva "Koordinaciono telo Programa II" na cijem celu ce biti on i guverner, umesto da svako od njih samostalno radi svoj posao (a sigurno ce opet, umesto "prezauzetog" Kontica, guvernera Avramovica kontrolisati potpredsednik Sainovic).

Ne treba, naravno, potcenjivati Avramovicev Program II, pa ni odluku Konticeve vlade da ga usvoji. Uostalom, u odlukama koje su donete je citav niz toliko ociglednih neminovnosti, da je pravo cudo da u drzavnoj administraciji nije "progutan" i pre zavrsetka Dejtona, sto je guverner i predlagao. Prvo, ozvanicenje novog fiksnog kursa od 3,3 dinara za jednu nemacku marku samo je puko priznanje realnog kursa. Zatim, ukidanje izvoznih kontigenata nije potpuno (ovaj rezim je smanjen sa 25 odsto na 14 odsto ukupnog izvoza), a nije obledanjena ni poptuna lista nove carinske zastite sa smanjenim maksimumom na 30 odsto, pa da vidimo koje se sve to robe smatraju luksuzom. Ukidanje obavezne rezerve banaka je, takodje, samo puko priznavanje realnosti, jer "koriscenje obavezne rezerve" tokom cele ove godine uglavnom nadilazi nivo tih rezervi (krajem septembra u obaveznim rezervama je bilo 50 miliona dinara, a iz njih je "korisceno" 100 miliona dinara), sto znaci da to vec odavno i nije bio "instrument" monetarne politike Centralne banke, nego instrument za divlju emisiju dinara.

Najozbiljniji bi mogao biti rez u prava Sluzbe platnog prometa, to jest u pravo te Sluzbe da prihvata "normalno" poslovanje i banaka pod blokadom, to jest da realizuje naloge njihovih komintenata, mada su kase u bankama bile prazne. Naravno, o privatizaciji, pa ni o "demokratizaciji svojinskih odnosa" (kako privatizaciju zove guverner Avramovic), u saopstenju sa sednice Savezne vlade (25.novembra), nema ni reci. Ipak, uprkos tome sto je vecina ovih mera samo priznavanje realnosti, ostaje cinjenica da je Program II u stvari program "liberalizacije i deregulacije" (sto je bio u sustini i program nekadasnje Markoviceve vlade, pa je kritikovan da hoce da unisti srpsku industriju).

Upravo jednom od osnovnih mera koje bi za trenutak trebalo da sacuvaju jugoslovenske banke od trenutne propasti posle Programa II, moze se poceti i prica o spomenutoj nespremnosti drzave za razdoblje posle sankcija. Naime, Narodna banka i Savezna vlada su donele meru da ce "radi regulisanja likvidnosti banaka" izdavati (valjda prodavati?) obveznice, te da ce "elasticno primenjivati svoje modele". To jednostavno znaci kontinuitet voluntarne ekonomske politike i nalivanje "podobnih" banaka kreditima. Nesto poznatiji od tih "elasticnih modela" je onaj da ce se krediti za likvidnost davati po osnovu zaloge deviza, zlata i nekretnina (pod uslovom da su hipoteke uknjizene u korist banke), kao i na osnovu portfelja eskontovanih menica iz robno-novcanih odnosa. Ideja je da se one banke koje imaju sklonjenog kapitala u inostranstvu nateraju da ga vrate u zemlju, a toj ideji pridodaje se stari izgovor za emisiju bez pokrica, to jest pokrice u menicama na robu.

Ekonomska istorija je jos pre 200 godina pokazala da je Miraboov poklic (Ja volijem hipoteku na bastinu, no li na kraljevinu!) imao za posledicu inflaciju, a jos je 1886.godine srpski ministar finansija dr Mihajlo Vujic dokazao da "kredit banknote nema druge zaloge do realnog novca". Danas Vujicev "realan novac" znaci "svetski novac". No, naravno nije rec o tome da neko ne zna sta je pokrice emisija, vec da nema pokrica, a "ima potrebe".

Sve spekulacije o nekakvoj lavini "odmrznutih para" koja sada navodno pokriva Avramovicev drugi program (vidi "Telegraf" od 29. novembra), nisu u skladu sa cinjenicama. Sam guverner Avramovic je na sednici Upravnog odbora Udruzenja banaka Jugoslavije rekao da se u njemu poznatim dokumentima "teskim jezikom" govori o odmrzavanju deviznih rezervi u inostranstvu i da se ne zna da li je pitanje clanstva u MMF pokrenuto u Ohaju, a dosta ostro je ocenio da "jos nisu valjano napravljene pripreme za reprogramiranje dugova svetskim komercijalnim bankama."

Doktor Oskar Kovac skrece paznju na okolnost da se dospele obaveze prema Medjunarodnom monetarnom fondu jednostavno ne mogu reprogramirati i da se tu mora naci neka finansijska konstrukcija da se to prevlada. Prema procenama, dospeli, a neplaceni dug SR Jugoslavije pocetkom ove godine je bio 70 miliona dolara, a na kraju godine bi mogao biti 120 miliona dolara. Dr Kovac razmislja da bi se ventualno moglo ici na vec isprobano resenjje u nekim drugim slucajevima, da se formira "klub prijatelja zemlje", koji bi umesto nje platili dug MMF i tako otkocio ceo mehanizam otvaranja svetskih finansijskih institucija. Istina, sudeci prema izjavi dr Kovaca u novosadskom "Dnevniku", pre svake od mogucih finansijskih operacija izgleda da ce u Parizu biti potrebno potpisati jedan "aneks" Mirovnog ugovora, koji bi bio posvecen "normalizovanju" ekonomskih odnosa izmedju republika prethodne Jugoslavije.

Naravno, ukupan dug prema MMF je daleko veci od dospelog. Vecina strucnjaka sada smatra da je ukupan dug SRJ prema svetu (glavnica i kamate) preko devet milijardi dolara (od toga 43 procenta duze vlade zapadnoevropskih zemalja, 33 odsto komercijalne banke i 21 procenat su dugovi prema MMF i Svetskoj banci). Ukupno dospele obaveze prema inostranstvu cene se na oko pet milijardi dolara. Najveci problem predstavljaju nelocirane obaveze bivse SFRJ na oko 3,5 milijardi dolara. Da bi se sve to razmrsilo akademik Kosta Mihajlovic bi hitno morao da sacini "dejtonski" ugovor u Zenevi, gde zaseda "Komisija za sukcesiju SFRJ", ali on tamo vec godinama nastavlja pricu o SRJ kao sukcesoru SRJ, a ostali su samo separatisti. Tek zatim, kad se dugovi raskrcme, mogao bi doci na dnevni red neki sporazum sa poveriocima o reprogramiranju. Mozda ce i Zeneva biti "razresena" u Parizu.

Nesto bolje sanse, medjutim, ostaju povodom ozivljavanja (ili sticanja) clanstva u MMF, gde je Paniceva vlada pristala da "secesionisti" postanu ravnopravni clanovi, a da SRJ ima 36,5 odsto prava i obaveza nekadasnje SFRJ. Sve bi to mozda moglo da se uglavi na pariskoj ili briselskoj konferenciji pocetkom decembra, ako je nacelno dogovoreno u Dejtonu. No, izgleda da nije. Otuda se sve price o nameri stranaca da ponovo investiraju u SRJ mogu smatrati tacne, ali zasad neoperativne, jer ozbiljnog posla nema dok tabla sa firmom jedne drzave nije izmolovana i postavljena iznad, makar praznog, izloga.

Taj problem opterecuje verovatno i ministre Evropske unije i citavu njihovu konstrukciju pomoci za obnovu Bosne, za cega se nadaju da ce naci donatore koji bi skupili oko 700 miliona dolara. I SRJ bi tu mogla da racuna na poslove od najmanje 200-300 miliona dolara, ukoliko se Mladiceve trupe povuku cetiri kilometra od linija razdvajanja, i opste uzev, budu kooperativne, pa "srpski entitet" u BIH dobije pare i pravo da trazi izvodjace radova na rekonstrukciji. No, pre toga ce morati da prizna Narodnu banku Republike BIH. Posto se u SRJ na takvu okolnost za sada ne racuna, ona bi radije da nesto direktno dobije povodom pola miliona izbeglica i da ne ostane na vec odobrenoj usmerenoj humanitarnoj pomoci od 26 miliona dolara tokom iduce godine.

Ostaje pri svim tim konfuzijama sansa da se preduzeca docepaju u inostranstvu svojih potrazivanja (mnogi ih optimisticno procenjuju na oko pet milijardi dolara, racunajuci tu i Irak i Libiju, zemlje koje nista ne placaju), ili da im stranci ponovo daju repromaterijal i sirovine na veresiju. Taj kanal priliva stranog kapitala bi, uprkos svemu, bio dosta izdasan kada bi se nesto sigurnije znalo o putevima privatizacije jugoslovenske privrede. No, o privatizaciji u Srbiji izgleda vise ne vredi govoriti, jer na nju ce ova politicka superstruktura pristati tek ako bude morala. Oni koji smatraju da ce vlast morati da pristane na privatizaciju tek kad privreda potpuno propadne, sada su samo u dilemi je li taj trenutak vec dosao, ili ce uskoro doci. Guverner dr Dragoslav Avramovic je pokusao da uveri i saveznu i srpsku vladu da su zapravo vec u iznudici i da o privatizaciji vise nema prostora za diskusije, ali izgleda nije uspeo to da im objasni.

(AIM) Dimitrije Boarov