KLIMANJE KOALICIJE

AIM, SKOPJE, 27.11.1995

*Dvije najjace makedonske partije ne mogu vise kriti sustinske koncepcijske razlike, ali ni personalne mesuglasice.*

Makedonski premijer Branko Crvenkovski prekinuo je, poslije dvonedeljnog trajanja, jednu od najzaniljivijih ovdasnjih drustvenih igara, o kojoj je smisao lezao o odgovoru na pitanje hoce li ponudjena ostavka ministra unutrasnjih poslova Ljubomira Frckovskog, biti prihvacena. Prema ocekivanju prvi ministar odbacio je ponudu, uzimajuci na vladu moralnu, politicku i svaku drugu odgovornost koju ovaj delikatan resor podrazumjeva svakodnevno a ne samo o jednoj granicnoj situaciji kakva je atentat na sefa drzave.

Ministar Frckovski, inace, bio je izlozen nevjerovatnom pritisku javnosti i posebno opozicionih partija u vezi sa svim onim sto je ucinio, ili jos bolje sto nije ucinio da i do 3. oktobra kada je na jednoj od glavnih skopskih ulica eksplodirala bomba koja je za duze vrijeme izbacila iz igre predsednika Kiru Gligorova. Pomenuta odluka predsednika vlade izazvala je, i izazvace, najrazlicitija tumacenja i, prema obicaju, sporenja unutar politickih, ali ne samo politickih, stranka, medjutim ona je, barem medju boljim poznavaocima ovdasnjih prilika, bila prilicno ocekivana. Doktor Frckovski, profesor medjunarodnog prava na skopskom Univerzitetu, jedan iz plejade perspektivnih intelektualaca sa kojima je, kao garantima, Mkedonija krenula u avanturu samostalnog zivota, vremenom je postao karijatidni stub Socijaldemokratskog saveza, najuticajnije i najmoicnije partije troclanog vladajuceg Saveza za Makedoniju, na kome pociva mlada drzava, a opis poslova koji pripadaju ministru unutrasnjih poslova ni izdaleka ne iscrpljuje njegove obaveze i, naravno, mogucnosti. Njegovih usluga aktuelni kabinet jednostavno se nije smio lisiti, tim prije sto pomenuta koaliciona vlast koja je na poslednjim parlamentarnim izborima ostvarila nadmocnu cetvoropetinsku vecinu, vec polako kleca pod tezinom "nepodnosljive lakoce" vladanja.

U koalicionom Savezu, cije je jedinstvo iznad i prije svega garantovala harizma zajednickog predsednickog favorita Kire Gligorova, pukotine su bile zamjetne vec od samog pocetka, ali su postale potpuno vidljive onda kad je egzistencijalna i politicka sudbina tog vezivnog tkiva postala upitna. Ustav je tako htio da predsednik druge po velicini koalicione partije (liberalne) i predsednik Parlamenta Stojan Andov privremeno zaposedne kabinet sefa drzave. S koliko god je "radoscu" pomenuti Andov primio svoju novu sudbinu, koalicioni su partneri odgovorili razmjernom nelagodom. Pocetna su koskanja oko toga da li se predsjednicka fotelja smije tako brzo zauzeti i, isto tako, promptna delozacija "ve de" Stojana iz Gligorovijevog kabineta, jedno vrijeme i mogla drzati u razini politickog folklora, ali je vremenom prerasla u ozbiljne, opet politicke, nesporazume.

Prilikom svog prvog, a ovdje svi smatraju zakasnelog, obracanja javnosti poslije bezumnog ataka na zivot makedonskog predsednika, ministar Frckovski je govorio o saznanjima koja sugerisu da je inspirator atentata imao ambiciju da izazove "kontrolisanu nestabilnost", da "rekomponuje vlast", te da vrsi uticaj na jednu "politicku ekipu". Htjeli, ne htjeli, ovdje su svi analiticari u "ciljnoj" grupi inspiratora prepoznali upravo makedonske Liberale. Latentna medjusobna sumnjicavost dviju najjacih politickih formacija u Makedoniji dobila je time punu potvrdu, mada je i ranije bilo pokusaja obostrane difamacije u vezi sa nekim politickim potezima. Liberalna partija, koja je inace bila sklonija zametanju medjupartiske kavge, odlucila se u medjuvremenu za jedan neuobicajen potez kojim je naprosto zbunila ovdasnju politicku javnost. Izvrsni odbor stranke, naime, izdao je kontraverzno saopstenje u kome pokusava, u vlastitu korist naravno, valorizirati politicku situaciju nastalu poslije atentata na Kiru Gligorova. Liberali zapravo javno procenjuju da se stabilnost zemlje u tim delikatnim trenucima i njena cjelosna medjunarodna pozicija, ima zahvaliti prije svega dvojici liberalnih odlicnika, pomenutom predsjedniku parlamenta Stojanu Andovu i ministru spolnih poslova Stevi Crvenkovskom. Uz ovo samohvalno saopstenje napisano jednom gotovo pa zaboravljenom leksikom, liberali su, sasvim nepotrebno uvodeci u igru i nesumnjivog makedonskog dobrotvora Djordja Sorosa, ustvari pozivajuci se na neke njegove izjave o toboznjem razumijevanju sa vladom i nerazumijevanju sa Kirom Gligorovim, pokusali "baciti kost" izmedju sefa drzave i dijela kabineta. Radi se, zapravo, o ponovnom ozivljavanju nekih spekulacija koje su bile aktuelne davno prije atentata.

Udarac je uskoro uzvracen i to u veoma neobicnoj formi. U uticajnom nedeljniku "Puls" osvanula je jedna nesvakidasnja kozerija ciji je potpisnik dr. Atanas Vangelov, dekan filozofskog fakulteta, poslanik u Sobranju i jedan od najuglednijih iz plejade intelektualaca privrzenika vladajuceg Socijaldemokratskog saveza, inace kolumnista pomenutog nedeljnika. Prica pod nazivom "Rex Libero grande primus - Kavadaro" neodoljivo podsjeca na onu cuvenu Politikinu i Vojka i Savla, a iza naslova se krije upravo Stojan Andov. lider Liberalne partije rodjen u Kavadarcima. Ustavnom "ve deu" sefa drzave spocitava se nepotrebna brzina kojom je, isti dan kad je izvrsen atentata, uskocio u fotelju Kire Gligorova, a da nije sacekao odgovarajucu odluku Ustavnog suda. Isto tako, izvrgava se ruglu prevelika revnost kojom je ovaj obavljao predsjednicku duznost i sve ono sto iz toga proizlazi.

Mada jos uvijek nema odgovora od strane Liberala, tecko je ocekivati da ce ovaj tekst ostati bez posledica. Naprosto, dvije vodece vladajuce partije pokazuju sustinske razlike po nekim bitnim pitanjima buduceg razvoja, a da to, evidentna obostrana korist od zajednickog nastupa na izborima, ne moze zauvjek prikrivati pojedinacne ambicije i odredjene personalne netrpeljivosti pojedinih lidera. Pise: BUDO VUKOBRAT