VOJVODINA NE ZABORAVLJA

Beograd Nov 25, 1995

Intervju: Nenad Canak, lider Lige socijaldemokrata Vojvodine

AIM, Beograd, 25. 11. 1995.

Liga socijaldemokrata Vojvodine je gradjanska stranka koja uporno govori o autonomiji kao uslovu demokratizacije Srbije i opstanku visenacionalne, multikulturne i multikonfencionalne Vojvodine. Njen lider Nenad Canak (1959, Pancevo, ekonomski fakultet), ostar kriticar politike i vlasti Slobodana Milosevica, vazi za coveka kome lezi rad sa masama, ali stranacki skupovi vise lice na kamerne hepeninge. Knjigu "Ratovi koji dolaze" objavio je 1993, a ove godine izasla mu je knjiga "Pet godina samoce". Zivi u Novom Sadu. Opasnom zabludom smatra definiciju lalinskog mentaliteta kao mekustva. Podseca da je Vojvodina u 17. i 18. veku, od 117, 96 godina bila u ratu. Tolerancija "nije zbog toga sto su Vojvodjani meki, nego zato sto su, generacijama, shvatili da je tolerancija u ravnici najjeftiniji nacin zivota."

Canak veoma cesto upozorava da je "tek obaranje Vojvodine omogucilo velikosrpski nasrtaj na Jugoslaviju" i da je to bila poslednja cigla koju je trebalo izvuci da bi Jugoslavija pala. Vojvodina je vazna zbog cinjenice da tu zivi najveci broj "emancipovanih gradjana srpske nacionalnosti koji su protivnici velikosrpskih hegemonistickih ideja. Svesti njihova misljenja i glasove, na misljenja i glasove ljudi iz ne toliko emancipovanih podrucja, znacilo je unistavanje poslednje organizovane mrtve straze srpskom nacionalizmu i hegemonizmu". Istice da je "Milosevic vodio ratove, putem vojvodjanske hrane i vojvodjanske nafte. Bez mogucnosti da se njima centralisticki upravlja, ne bi imao resurse za vodjenje rata".

AIM: Cini se da je prilicno efikasno, formirana svest da Vojvodina ne treba da bude autonomna.

To uopste nije tacno. Svaki Vojvodjanin ima svest o svojoj posebnosti, o svojim interesima koji se ne mogu drugacije zastiti osim autonomijom. Problem je u tome da je poslednjih godina nacionalisticki rezim Slobodana Milosevica zloupotrebio, na hiljadu nacina, izraz autonomija. Dacu najgori primer - stvaranje tzv. srpskih autonomija oblasti, SAO ovo, SAO ono...po nacionalnom principu. Bio je to prvi korak ka secesiji tih oblasti od maticnih drzava, a otcepljenje, to smo svi videli, znaci rat, razaranje i sve ono protiv cega su Vojvodjani po svom bicu. Nije pitanje da li su Vojvodjani za autonomiju, ili nisu. Oni to, u velikoj vecini, jesu. Ali ih je propaganda, u poslednjih par godina poplasila da bi ta autonomija bila put do otcepljenja, sto znaci, rata. Naravno da Vojvodina ne sme da se otcepljuje od Srbije. Ali, bez autonomije, ona je samo majdan iz koga centralisticke vlasti u Beogradu isisavaju novac, ljude, hranu i naftu. Da se zastite Vojvodjani i vojvodjanski resursi, da ovi ljudi koji u njoj zive mogu dobro i cestito da zive mora se naci prava mera autonomije. To se centralizmom ne moze postici.

AIM: Ima misljenja da Vojvodina nije politicki konstituisan region. Zasto ne postoji nista slicno Istarskom demokratskom saboru, ili Dalmatinskoj akciji?

Za razliku od Istre i Dalmacije, Vojvodina je imala autonomiju. Nasrtaj na vojvodjansku autonomiju 1988. je od tog autonomaskog nacina razmisljanja stvorio odium apriornih neprijatelja. Kroz tzv. antibirokratsku revoluciju uklonjen je i veliki broj mislecih ljudi. Istarski demokratski sabor i Dalmatinska akcija su krenuli od nule. Mi u Vojvodini posle 1988. krecemo od minus beskonacnog. Ipak imamo proces konsolidovanja autonomisticke svesti, nove ljude koji su na tom fonu, autenticno vojvodjansko misljenje. Taj proces ne ide preko noci. U ljudima pocinje da se definise svest o tome da nas samo autonomija moze dovesti u politicke okolnosti privrednog procvata. Porediti Istru, Vojvodinu i Dalmaciju je potpuno pogresno. Mi smo, ovde, bili u daleko tezoj situaciji i, ipak, Istra nije na 45 minuta voznje od Zagreba, niti je to Split. Novi Sad jeste na 45 minuta voznje od Beograda.

AIM: Ima podataka da je ukupno 400.000 hiljada izbeglica doslo u Vojvodinu, a cak 130.000 posle pada Knina i Krajine. U Vojvodini je veoma sveze kolektivno secanje na kolonizaciju, a vlast govori o podeli zemlje...

Vojvodina je tradicionalno imigraciono podrucje. Oni koji dolaze, imaju veoma znacajnu ulogu za Vojvodinu, bez njih, Vojvodina bi jednostavno prestala da postoji, jer bi izumrla. Razlika izmedju autonomista i centralista u Vojvodini nije nacionalna. Kao sto nije sustinska ni podela na starosedeoce i dodjose. Onaj koji je u Vojvodinu dosao da nesto radi, svojim rukama stvori i preuzme odgovornost za sredinu u koju je dosao, uz puno razumevanje sredine u koju je dosao - taj je uvek autonomista. Onaj koji je dosao u Vojvodinu i nesto dobio od drzave, da bude, od prilike, "cuvar poretka", taj je uvek - centralista. Ako zelimo da Vojvodina bude ono sto treba da bude, onda treba ljude staviti u poziciju da sami, uz neophodnu pomoc, stvaraju egzistenciju i da se inkorporiraju u sredinu kao njeni ravnopravni, ni povlasceni ni podredjeni gradjani. Za razliku od ranijih kolonizacija, ljudi su sada doterani u Vojvodinu losom politikom rezima. Nisu mu nista duzni, nicim dobrim ih taj rezim nije zaduzio. Oni moraju, vrlo ostro, da se bore za svoju egzistenciju. Price o podeli zemlje su najordinarnija budalastina. Pricati da ce neko dobiti jutro zemlje - a on je elektroinzinjer, ili filolog - to je kojesta. Ako hocemo da, zaista, krenemo da resavamo problem, ne samo izbeglica, onda se mora raditi na ubrzanom razvoju Vojvodine. Ja bih te ljude mogao nazvati, nekakvim, najnovijim Vojvodjanima. Misleci i na to da dolaze iz sredina u kojima je postojala medjunacionalna tolerancija, dok rat nije sve pokvario.

AIM: Sta, konkretno, treba uraditi?

Vojvodina mora da se otvori za najsira svetska ulaganja, i pokrene ogromne investicione cikluse u saradnji sa medjunarodnim privrednim faktorima; moramo stvoriti razvojne projekte, koji bi zaposlili sto je moguce vise ljudi. Ne sme se, ni po koju cenu, praviti razlika izmedju izbeglica i domaceg nezaposlenog stanovnistva. Izvlacenjem izbeglica iz konteksta opste nezaposlenosti doci cemo do novih podela, a to se ne sme raditi. No, investirati u Vojvodinu bez garancija da ce to biti upotrebljeno kako treba, i bez autonomne Vojvodine je bacanje para. Jer, ako se neko pokazao kao dosledna lopuza, to je ovaj rezim. Sve su do sad pokrali. A sto nisu, to su unistili, ili zloupotrebili. Samo Vojvodjani, bez obzira kada su u Vojvodinu dosli, koji budu odlucivali sta ce se u Vojvodini raditi, mogu Vojvodinu i dovesti do nekog razvoja.

Mi smo u Ligi socijaldemokrata Vojvodine napravili analizu koja kaze da bi covek koji ode na selo da radi kao sezonac dva meseca mogao da obezbedi, u namirnicama, kompletnu ishranu cetvoroclane porodice za godinu dana. Znaci, nije problem prehraniti se. Medjunarodne organizacije vec razmisljaju o investicijama u stambenu izgradnju. Ali, nasa kriza nije posledica ekonomske situacije. Mi u politickom smislu nemamo okolnosti u kojima bi se mogli oporaviti. Uslov za normalizaciju stanja u Vojvodini je, osim promene polozaja Vojvodine, promena toga ko upravlja Vojvodinom. Kad god su Vojvodini spolja donosili srecu, pokazalo se to kao daleko veca tragedija, nego sto su, i najgori, sami Vojvodjani mogli sebi da urade.

AIM: Koji uslovi treba da se steknu da bi Vojvodina ponovo bila autonomna?

Na moju veliku zalost, obzirom na okolnosti, moram da prihvatim cinjenicu da se o sudbini ovih prostora sve manje odlucuje na ovim prostorima. Slobodan Milosevic i njegova katastrofalna avanturisticka politika su doveli do potpune desubjektivizacije ovog prostora. Sve vise i vise stvari se dogadja po spoljnom diktatu. Ocigledno je da ce autonomija Vojvodine biti jedan od znacajnih elemenata medjunarodnih razgovora o buducnosti ovih prostora. I, paradoksalno, ali je tako, ucenjeni Slobodan Milosevic ce morati da vrati u Vojvodinu odredjen broj drzavnih funkcija. Mislim da cemo, ovaj put, autonomiju ostvariti tako sto ce ona biti neposredna posledica demokratizacije drustva. Jedan od uslova demokratizacije drustva je i decentralizacija vlasti sto, u stvari, podrazumeva autonomiju Vojvodine.

AIM: Sve stranke ovih dana koketuju sa, manje ili vise, autonomastva. Nova demokratija govori o lokalnoj samoupravi, JUL se ponosi bogatom Vojvodinom i skladnim medjunacionalnim odnosima, a ni druge ne zaostaju. Sta to znaci?

To da ce medjunarodna zajednica odigrati kljucnu ulogu u povratku autonomije Vojvodini, znaju i drugi. Sasvim je jasno da je ovo vreme prebegavanja iz ultradesne nacionalisticke opcije. Nema vece negacije velikosrpskom hegemonizmu od autonomne Vojvodine, jer je to i decentralizacija, i gradjanska opcija, i nadnacionalna opcija, i sve to zajedno. Jasno je i da sada svi koji politicki misle, a zele da uvek i na svaki nacin budu aktuelni, pokusavaju da zauzmu mesto u redu. Naravno da to u Vojvodini ne moze da prodje. U Vojvodini se ugled stice izuzetno tesko, ali kad se stekne, onda on traje i nije podlozan velikim promenama. Stranke pokusavaju da uberu neki poen u Vojvodini. Mi kazemo, kad su oni bili za rat, mi smo bili za mir, a kad oni budu za ne znam sta, mi cemo opet, biti za mir. Isto je tako i sa autonomijom Vojvodine. Mi smo oduvek bili za autonomiju Vojvodine i kad su oni bili protiv toga da se rec Vojvodina uopste spomene. Sad su oni za Vojvodinu. Ja ne znam da li ce oni i sutra biti za Vojvodinu, ali mi hocemo.

AIM: Mislite da gradjani Vojvodine pamte principijelnost i to nagradjuju?

Pamte, sigurno. Ovde se nista ne zaborljava. Da li ce biti upotrebljeno ili ne, to je druga stvar. Ali se nista ne zaborljava. To je prava prica o Vojvodini.

AIM: Da li je tacna teza da su i uzorni medjunacionalni odnosi u Vojvodini posledica dobrog pamcenja?

Apsolutno. Secanje na strasnu novosadsku raciju, koja je odnela hiljade zivota kad su madjarski fasisti pobili ljude na obalama Dunava u zimu 1942. i danas je vrlo prisutno. Medjutim, upravo da se takve stvari ne bi ponavljale, ljudi se trude da se drze izmedju sebe. Nedavno sam se vratio iz Bosne. Tamo sam sreo mladica koji mi je ispricao da su cetnici pobili 22 clana njegove porodice pred njegovim ocima. Ja sam ga pitao: "Da li ti mrzis Srbe sada zbog toga?" Rekao je: "Ne". Pitao sam ga zasto. On mi je odgovorio: "Zato sto je nas sestoro, sto je prezivelo, prezivelo sto nas je spasao komsija Srbin". To je to. Ko misli da se zaboravlja ko je ovde, kome, kada, i zasto pomogao, gresi. Svi mi, koji smo ovde branili nase hrvatske susede, madjarske, ili bilo koje druge nacionalnosti, trudili smo se da spasemo mogucnost da Vojvodina ostane to sto zelimo da ostane. Treba graditi poverenje, kada se rezimi trude da ga uniste, braniti susede kad rezimi zele da ih rastave.

(AIM) Milena Putnik