PARADA PIJANSTVA I KICA

Beograd Nov 23, 1995

Docek za "mirotvorca" iz Dejtona

Kada se razumljiva radost zbog nagovestenog mira i kraja sankcija malo stisa, i kada se (i ako se) trenutna "parada pijanstva i kica" svede samo na "normalne" okvire tv dnevnika, neko ce se mozda prisetiti i onog davnog razmisljanja vojvode Velingtona koji je tvrdio da je "jedino rat gori od zavrsetka rata." Cini se, ipak, da aktuelni rezim ima u svojim medijskim potencijalima sasvim dovoljne zalihe optimizma kojima je moguce zatrpati sve neprijatne istine, gorka podsecanja, ili neravnine stvarnosti.

AIM, Beograd, 23. 11. 1995.

Predsednici Srbije i Hrvatske, Slobodan Milosevic i Franjo Tudjman, po mnogim ocenama "dva najbolja neprijatelja" tokom rata na prostorima bivse Jugoslavije, najzad su u svojim medjusobnim odnosima usli u fazu u kojoj, osim po velicini teritorija, mogu da se nadmecu i po broju ordena, priznanja i nagrada koje su zasluzili. Sto se ordenja tice, Tudjman je, reklo bi se, u nedostiznoj prednosti. Proslog leta je samo u jednom danu dobio devet najvisih hrvatskih odlicja za sve "bljeskove" i "oluje", tako da na njegovoj paradnoj uniformi jedva da ima mesta za nova.

Milosevica je po povratku iz Dejtona sacekao tek prvi predlog za orden: njegovi socijalisti sa beogradske opstine Palilula smatraju da srpski predsednik zasluzuje da bude proglasen za prvog "heroja mira i slobode" u SR Jugoslaviji. Tudjman zato znatno zaostaje po broju titula "pocasnog gradjanina", jer je Milosevic ova pocasna zvanja poceo da skuplja neposredno posle "istorijske 8. sednice", tako da mu je u Srbiji preostalo jos samo nekoliko mesnih zajednica. Posle Dejtona stvari su se izgleda dramaticno pomerile u Milosevicevu korist. Predsednik ogranka SPS u Nisu mr Mile Ilic, pokrenuo je inicijativu da se Slobodanu Milosevicu dodeli Nobelova nagrada za mir. Ilic je tako ne samo prvi u Srbiji dosao na ovu genijalnu ideju, vec je istim udarcem preduhitrio i sve odbore HDZ-a da nesto slicno smisle i za predsednika Tudjmana. A predlog za Nobelovu nagradu, mora se priznati, vredi svakako vise nego svi ordeni u jednom danu.

Za Ilicem su, inace, odmah krenuli i socijalisti drugih gradova i okruga po Srbiji. Odbor SPS Zlatiborskog okruga i radnici Fabrike cementa u Kosijericu zakasnili su samo nekoliko casova sa istim predlogom, socijalisti Krusevca su organizovali vatromet, ali slava je, ipak, definitivno pripala Nisu. Tako ce za sva vremena ostati zabelezeno da je Mile Ilic prvi skresao Milosevicu u lice: "Vi ste principijelnom, upornom, kontinuiranom, hrabrom i strpljivom politikom definitivno uveli srpski narod u luku mira..." I dok drugi sada takodje pokusavaju da uhvate ritam i pored "luke mira" smisle jos poneku gromoglasnu frazu, ponosni Ilic nastavlja da igra avangardnu ulogu u iskazivanju odanosti predsedniku Srbije. Kako je objasnio novinarima, trenutno izucava proceduru predlaganja kandidata za Nobelovu nagradu kako bi se iskljucilo bilo kakvo iznenadjenje.

Ovakve reakcije na potpisivanje mirovnog sporazuma i suspenziju sankcija, bile su, uostalom, i ocekivane. Nacin na koji je Slobodan Milosevic ispracen u Dejton, sa zeljom "da nam preko okeana i granice prenese mir", jasno je sugerisao sta ce se zbivati kada se njegov avion ponovo bude spustio na aerodrom u Surcinu. Neki su cak predvidjali povratak u Titova vremena - radnike i djake po ulicama i razdragane penzionere sa zastavama kako pozdravljaju predsednika koji se vratio iz misije mira. (U Titovo vreme bi se, doduse, reklo "iz jos jedne misije mira", sto ne vazi za presednika Srbije koji je jos "novi" u ovom mirovnom poslu).

Od svega toga na doceku Milosevica iz Dejtona okupilo se tek nekoliko desetina penzionera sa njegovim slikama i zastavama, sto je u pojedinim rezimskim listovima opisano kao "mnogobrojni gradjani". Za pionire je bilo isuvise hladno, a radnike vec odavno nije uputno pozivati na ulice. Drzavni mediji pobrinuli su se zato da sve ostalo bude bas kao u "Titovo vreme". Osim brzog i domisljatog Mileta Ilica iz Nisa, na programima RTS, kao i na stranicama vlastima odanih novina, ne prestaje da defiluje citava galerija likova koja ucestvuje u novoj drustvenoj igri pod nazivom "ko ce pre" i "ko ce originalnije".

Radnici i seljaci brisu znoj sa cela i raduju se miru, gradjani na ulicama sanjaju otvorenih ociju o zivotu bez sankcija, direktori velikih kolektiva tvrde da su strani partneri upravo na putu za Jugoslaviju (ili su vec stigli), sa spremnim ugovorima za obnovu ekonomske saradnje. Reporterka pristinske televizije sacekuje rudare "Starog trga" blizu Kosovske Mitrovice i saopstava gledaocima kako je to "prva smena koja posle suspenzije sankcija izlazi iz zemlje". Na originalno novinarsko pitanje -"sta dalje" - zbunjeni rudar odgovara refrenom da cemo zahvaljujuci zalaganju i uspehu Slobodana Milosevica ponovo moci da prodajemo ugalj van zemlje.

Bice ponovo i benzina na pumpama i para u bankama. Tu su naravno i politicari koji svi do jednog ponavljaju cinjenicu da su ovo istorijski dani i da se Milosevic posle Dejtona definitivno vencao sa srpskom istorijom. U cast potpisanog mira, cak je i predsednik SR Jugoslavije Zoran Lilic, po prvi put u predsednickoj karijeri, uspeo da svoju specijalnu izjavu za jugoslovensku javnost izgovori iz glave, umesto da je cita. U susednom kabinetu predsednika savezne vlade Radoja Kontica, novinar pita kako se, posle 1237 dana zivota pod sankcijama, premijer oseca prvog dana bez sankcija. Kontic kaze da je jako uzbudjen i da dve noci nije spavao cekajuci dobre vesti iz Ohaja.

Neke od izjava koje su se poslednjih dana mogle cuti, kao i pojedini novinski naslovi i komentari, zaista zasluzuju da (zbog svog antologijskog karaktera), budu sacuvani od zaborava. Tako je, na primer, izvestac RTS iz Njujorka, sutradan po suspenziji sankcija zakljucio kako su one ukinute u "rekordnom roku". Ostalo je nejasno u cemu se sastoji ovaj rekord i nije li pre svega povezan sa ne tako davnom izjavom predsednika Srbije kako nam sankcije ne mogu nista i kako ih mozemo izdrzati jos hiljadu godina. Spoljnopoliticki komentator Radio Beograda tvrdio je kako je u Dejtonu "nasa zemlja dobila priznanje kao najsvetlija tacka na jugu Evrope". Predsednik Svetske srpske zajednice Misa Milosevic uputio je u "ime cetiri milona Srba u rasejanju" cestitku-telegram svom prezimenjaku, predsedniku Srbije, u kojoj se, izmedju ostalog, kaze:" Vrlo dobro znamo koliko ste truda, upornosti i spretnosti od prvog casa ulagali u zastitu Srba, bez obzira gde oni ziveli..."

Socijalisti Novog Sada, odbornici SO Uzice i Opstinski odbor SPS Prokuplja, iako prilicno udaljeni jedni od drugih, u svojim telegramima podrske predsedniku Milosevicu smislili su identicne formulacije: "Vas doprinos u potpisivanju mira u Dejtonu je nemerljiv, a Vasa politicka mudrost svrstava Vas u red najvecih drzavnika sveta..." U ime najmladjih, Milosevicu su cestitali ucitelji Srbije, u ime najstarijih SUBNOR Jugoslavije. Pojedini listovi pronasli su i predstavnike nacionalnih manjina po Sandzaku i Vojvodini koji su porucivali Milosevicu - "mi smo uz vas". Po istoj, dobro poznatoj i toliko puta proverenoj matrici, i radnici bujanovacke "Gumoplastike", potpisani kao Srbi, Albanci, Muslimani i Turci, odaju priznanje predsedniku na svemu sto je ucinio za mir na ovim prostorima.

U zestokoj konkurenciji svakojakih pokusaja da se nekako prizove Titovo vreme, osim niskog "nobelovca" Ilica, na vrhu se nasao i Milan Rodic, generalni direktor preduzeca "Srbijasume". "Sumari Srbije, organizovani u JP 'Srbijasume', Vas, gospodine Predsednice, iskreno pozdravljaju odusevljeni potpisivanjem mirovnog sporazuma i uspehom nase delegacije koju ste mudro vodili na pregovorima u Dejtonu," kaze u svom pismu Rodic i zatim obavestava predsednika da se i u vreme sankcija radilo na ispunjenju plana nege, zastite, uzgoja i koriscenja sume. U susret Dejtonu, radilo se, bogami i udarnicki, pa je tako u oktobru proizvedeno 254.000 metara kubnih drveta, cime su, kaze Rodic, nagovestene mogucnosti i uspeh za vreme bez sankcija. Na kraju pisma se kaze: "Obecavamo Vam, gospodine Predsednice, da cemo pod Vasim vodjstvom i sa nasim geslom "DA SRBIJA DISE PUNIM PLUCIMA", brinuti o nasoj sumi i zivotnom prostoru i sacuvati ga za generacije koje ce se radjati i rasti u miru." Zlobnici su inace, odmah primetili da Srbija, sa jos mesec ili dva udarnickog rada ovog direktora i njegovih radnika, nece vise imati sa cime da dise.

Na vest o ukidanju sankcija, Srboljub Vasovic, direktor kragujevacke "Crvene zastave" koja ce ove godine najverovatnije uspeti da proizvede samo nekoliko hiljada automobila prilicno zastarele marke "yugo" (kapaciteti fabrike su inace vise od 200 hiljada vozila godisnje), ukratko je izjavio: "Izleteli smo iz kaveza". Posto su se u najavi boljih dana izredjali svi vidjeniji srpski direktori, medijska eksploatacija ovog dogadjaja pocela je da se okrece prema granicnim prelazima. Odnade su Tanjugovi dopisnici porucivali: cuvari kaveza se razilaze, granice se sirom otvaraju.

Atmosfera sveopsteg odusevljenja zbog potpisivanja mirovnog sporazuma, pomesana sa vatrometom kica i neukusa u iskazivanju ljubavi i odanosti prema srpskom predsedniku, verovatno ce prekrivati srpski medijski prostor i narednih nedelja i meseci. Neki cak misle (a takvih je sve vise i medju opozicionim liderima), da ce se ovo slavlje sa tv ekrana neosetno pretvoriti u dugu predizbornu kampanju socijalista u kojoj ce njihov najznacajniji adut biti upravo mirovni sporazum i suspenzija sankcija. U tom slucaju izbori bi morali da uslede najkasnije na prolece iduce godine, s obzirom da bi postdejtonska euforija mogla vremenom biti zamenjena "postdejtonskim bluzom" i prazninom zbog izneverenih ocekivanja. Pogotovo ako se ispostavi da povratak u svet nije ni tako brz, ni jednostavan kao sto se to tvrdi u prvim neumerenim reakcijama.

U slucaju bilo kakvih prepreka na putu u svetliju buducnost proradice verovatno optimisticki obrazac primenjen u izjavi crnogorskog ministra kulture Gojka Celebica, koju je u broju od 23. novembra zabelezela beogradska "Politika": "Knjizevnost sada poslije rata, bice drugacja od one prije rata. U nju sada ulazi nova psihologija kreacije". Moguce su, naravno, i nesto "narodskije" varijante ulivanja optimizma pokislom narodu. I ova varijanta vec je vidjena u jednoj novinskoj reportazi neposredno po Milosevicevom odlasku u Dejton. Optimizam je tom prilikom ulivan preko zemljoradnika koji su u toj reportazi, prvo malo brinuli za sudbinu pregovara i samog Milosevica, a onda su ubedjeni u uspeh, raspevanom novinaru porucili: "Samo da nam Sloba donese mir iz Dejtona, pa cemo se grudvamo".

Nenad Lj. Stefanovic (AIM)