BISERI NA PRLJAVOM VRATU

Intervju: dr Vojin Dimitrijevic

AIM, Beograd, 22.11.1995.

Dr Vojin Dimitrijevic je profesor Pravnog fakulteta u Beogradu i direktor novoosnovanog Centra za ljudska prava. Tokom karijere bio je gostujuci profesor na univerzitetima u Americi, Svedskoj i Norveskoj i clan Medjunarodog komiteta za ljudska prava, sa sedistem u Zenevi.

AIM: Mada u Beogradu aktivno deluje vise organizacija za ljudska prava, osnovali ste novu. Nezadovoljni ste njihovim rezultatima, ili mislite da ima prostora za sve?

• Beogradske organizacije dobro rade, pogotovo Fond za humanitarno pravo. Mi smo usli u prazan prostor, a to je edukacija onih od kojih zavisi uzivanje ljudskih prava. To su drzavni sluzbenici, sudije, advokati, policajci, novinari. Vec smo odrzali dva seminara i interesovanje je bilo ogromno. U visim salonima drzavne administracije nailazimo na pristalice. Ne ulazimo u njihove motive. Racunamo sa svim motivacijama, bilo da su plemenite, ili kalkulantske. Svejedno nam je da li oni iz karijeristickih razloga, znajuci da bezvlasce nije vecito, investiraju sada u svoju buducnost. Uostalom, o ljudskim pravima se ovde tako malo zna. Ziveli smo pedeset godina u rezimu u kome su se ljudska prava stavljala pod navodnike. Pravni fakultet je tek sada dobio ovaj predmet koji ce se izucavati na cetvrtoj godini.

AIM: Ljudska prava su u ovom ratu drasticno gazena. Sta nas ceka kad se sklopi mir?

• Tito je govorio "Sudije ne treba da se drze zakona ko pijan plota". Ta praksa se nastavlja do danas, a bojim se da bi se mogla produziti i u buducnosti. Slucaj "Politika" i hapsenje predsednika te kompanije, proizvoljno lisavanje slobode lidera nekih opozicionih partija, koji su cak i clanovi parlamenta, skidanje imuniteta poslanicima preko noci, sve to govori da se stvara navika da se bez ikakvih zakonskih osnova, bez zakonske procedure ljudi lisavaju slobode, imuniteta, da se zabranjuju skupovi. Sve je to veliki cinizam prema pravu. Zivimo u uslovima pravne nesigurnosti. Gradjani su srecni ako im niko nije upao u stan, ako pripadnik neke mafijaske grupe nije resio da se ispizmi na njih. Nisu zasticeni i zato nema poverenja u pravnu drzavu.

AIM: Znaci li to da ignorantski odnos prema ljudskim pravima proistice iz sistema i da prestanak rata nece bitnije izmeniti stanje?

• Da, koreni su u sistemu. Osim toga, medjunarodna zajednica je prvenstveno zainteresovana da rat stane, a manje joj je vazno kako ce nama biti ovde, pogotovo nama u Srbiji, jer reputacija danasnje Jugoslavije je losa, s obzirom na kolektivnu odgovornost, posto je inostranstvo uvereno da je ovu ratnu avanturu podrzala vecina naroda. Reputacija je toliko losa da se zanemarivalo da je na izborima glavni kandidat prolazio losije nego sto se ocekivalo, da su bar na pocetku rata, demonstracije bile masovne, da je studentski protest trajao 26 dana. Cini mi se da je, bar u to vreme, medjunarodna zajednica mislila da postoje gori i bolji nacionalizmi, i da je srpski nacionalizam los, a hrvatski dobar. To se sad izmenilo, jer se uvidelo sta hrvatski nacionalizam moze da proizvede. Uskoro ce videti sta albanski nacionalizam moze da proizvede. Treba nauciti da krajem XX veka dobrog nacionalizma nema. Bojim se da ce kada rat prestane interes za ljudska prava u nasoj zemlji imati samo neke nevladine organizacije u inostranstvu. Medjutim, posto se sve cesce govori o reintegraciji sa Evropom, kad rat prestane to podrazumeva ne samo geografsko i ekonomsko pripadanje, vec i duhovno pripadanje Evropi. A dva elementa tog pripadanja su demokratija i ljudska prava.

AIM: S obzirom na dosadasnje iskustvo, ima li demokratija sansu ovde?

• Demokratija se ovde i zaslugom opozicije obrukala. Kombinovanim delovanjem rezima i opozicije Parlament je sveden na smesnu pricaonicu. I zato verujem da ce narod podrzavati ubuduce neki efikasan menadzersko-tehnokratski sistem. Neka ljudska prava cemo ipak imati, jer zemlja koja bi totalno negirala ljudska prava ne bi se ni ekonomski mogla odrzati u Evropi. Uostalom, i proteklih decenija imali smo neka prava: pasos i slobodu kretanja. Vlast je dobro znala da to vecinu najvise zanima. Pravo izrazavanje uvek je spadalo u luksuzna prava. Ruku na srce, slobodu izrazavanja zeli relativno mali broj ljudi. Crkva ima izrazit antiindividualisticki stav. Jedan nas poznati i obrazovaniji vladika je rekao da su ljudska prava antipaticna, jer su individualna.

AIM: Kako tumacite ovaj i slicne stavove crkve?

• Parola sabornosti pravoslavne crkve direktno je uperena protiv individualizma. Hriscanstvo se poistovecuje samo sa jednim narodom i njegovim interesima. Mislim da je u pitanju i pogresno obrazovanje. Najuticajniji visoki svestenici nase crkve sticali su postdiplomsko obrazovanje u Atini, koja je bila centar zelotizma, koji je vrlo reakcionarna, nazadna pravoslavna teologija. To se desavalo u doba pukovnicke vlasti, kad je grcka crkva bila veoma osiona. Posle se crkva primirila, i nedavno su svestenici prvi put javno protestovali, ucestvujuci u demonstracijama protiv Makedonije i njenog imena. Smeta mi taj odnos crkve prema individualizmu, jer covek se sa Bogom ipak vidja sam. Umire sam i izlazi pred njega sam. Zato mi je posredovanje preko nacije vrlo nehricansko. Crkva, kao i neki nasi pravnici i intelektualci smatra da su demokratija i ljudska prava samo za Srbe, a ne za druge.

AIM: Koliko je intelektualna elita doprinela kreiranju nacionalne mrznje i stvaranju ratnickog raspolozenja?

• Poslednjih osam godina nasa zajednica sebe definise kao zajednicu koja se brani od nekih strasnih neprijatelja. Po prvi put u istoriji Srbija se boji Zapada, Amerike. Antiamerikanizam nije u Srbiji postojao. Mrznja prema Zapadu plitka je u narodu i duboka u takozvanoj eliti. Parole "Ostaci zaklanog naroda", "Srbiji vraceno dostojanstvo", "Srbiji se desio narod" i slicno, nisu nastale spontano. Proizveo ih je neki ugledni intelektualac. A ti autori su nacionalne velicine koje ne znaju strane jezike, koji ne komuniciraju sa inostranstvom, koje su samo ovde najveci pisci, a kad predju granicu niko ih tako ne tretira, sto njima, naravno, tesko pada. Nasa intelektualna elita, kao i ona u ostalim istocnim zemljama, vrlo se razlikuje od intelektualne elite Zapada. Nasoj je vazno da bude uz vladara i naivno zamislja da Klinton svakog jutra okrene telefon poznatog americkog knjizevnika Sol Beloua da ga pita za savete o rukovodjenju drzavom. Dakle, parole i tirade o svetskoj zaveri uoblicila je elita i u uproscenoj formi servirala narodu. Uspela je u svojoj nameri samo povrsno. Narod nije do kraja naseo. Znam to po tome sto kad iz Beograda krenete autoputem, ili prema Novom Sadu, naci cete bar 15 putokaza na kojima pise Zagreb. Niko ih nije uklonio, cak ni zagrebao. U Hrvatskoj putokazi prema Beogradu vise ne postoje.

AIM: Strah od hrvatskog nacionalizma sve vreme je bio prisutan.

• U vreme kad je nacionalisticka histerija pocinjala u Hrvatskoj reakcije ovde bile su minimalne. Vise su bile potsmeh, jer nacionalizam je smesan dok ne pocne da proizvodi zlocin. Kad se nas Mesija pojavio na sceni, ekonomisti su poceli da se utrkuju u dokazivanju kako su nas druge nacije sve vreme eksploatisale i pljackale. Onda su se oglasili i ostali iz intelektualne elite, a nas gradjanski sloj, koji po prirodi stvari uvek malo naginje nacionalizmu, nije shvatio da je zrtva jedne kombinacije nacionalizma koji je upotrebljen od strane onih koji su hteli da zadrze stari sistem.

AIM: Preokretom rezima ka miru, nacionalizam i kvazipatriotizam nisu vise sveprisutni. Kako ce se to prelomiti u glavi obicnog coveka?

• Dok je rat bio pobednicki, dok je nacionalizam bio unosan, bilo je mnogo nacionalista. Nacionalisti su pukli odjednom. Postali su smesni. A uz sve i kukavice. Odjednom su nestali, cim je rezim rekao - a sada mir. Obican svet je zbunjen. Oseca se kao da je sisao sa tobogana u lunaparku. I na ovaj zaokret odgovara ravnodusnoscu. Sto pedeset hiljada ljudi, zbog kojih smo toboze poceli rat, uslo je tokom avgusta u Srbiju, a da se kafane nisu ispraznile. Tu se jedino slazem sa patrijarhom. To je kriminalna ravnodusnost. Ja se takodje plasim sto se ponovo govori o izdaji. Nikad ne priznajemo poraz. Od Kosova do Krajine, stalno je izdaja u pitanju. Nikad iz poraza ne izvlacimo pouke i po tome podsecamo na Nemce posle prvog svetskog rata. Sto moze da znaci da cemo opet pokusati nesto da uradimo ne bi li predupredili izdaju.

AIM: Mozda zvuci paradoksalno, ali ocekujete li veci totalitarizam posle rata?

• Ne vidim demokratsku buducnost. U Beograd je tokom ovog rata uslo veliko bogatstvo, koje je oteto i opljackano. Situaciju ce kontrolisati oni koji su se obogatili, biznismeni pomesani sa gangsterima. Ma koliko to cinicno zvucalo, oni nisu skloni teskim frazama koje su nas uvukle u ovu ratnu avanturu. Osim toga, vojska je krahirala. Verovatno cemo dobiti profesionalnu vojsku. Ja se uzdam u mladju generaciju, onu koja barata kompjuterima i ima komunikaciju sa svetom. Znate, kompjuteri i setanje mostiju kneza Lazara ne idu zajedno. Ja proricem Beogradu da ce ponovo postati kosmopolitski grad, ali plasim se da ce u provinciji i Vojvodini, koja je usled masovnog doseljavanja promenila svoj lik, zadugo biti tama. Beograd ce liciti na nisku bisera na prljavom vratu. Mislim da i srpska i hrvatska javnost treba da se zapitaju sta je bilo od tog obecanog velikog napretka, kad se oslobode te strasne Jugoslavije.

(AIM) Milica-Lucic Cavic