GLAD ZA PROGRAMOM OBNOVE

"Balkanski Marsalov plan"

Iscrpljena srpska privreda skupo ce platiti povratak na svetsko trziste, ali joj pristup svetskom kapitalu nece biti uskracen.

AIM, 19. novembar 1995.

Kairska izjava britanskog ministra inostranih poslova Malkoma Rifkinda da ce ekonomska pomoc za rekonstrukciju prethodne Jugoslavije "obuhvatiti sve strane koje sada pregovaraju u Ohaju" (dana 11. novembra), sigurno nije izrecena olako i iz taktickih razloga. Tim pre sto je on tu svoju izjavu potkrepio i informacijom da ce, cim budu usaglasena resenja za politicka pitanja, u Londonu biti odrzana konferencija na kojoj ce privredna obnova u bivsoj Jugoslaviji biti jedna od tema. Rifkind, ocigledno dobro upucen u preliminarni sporazum Milosevica i Holbruka uoci Dejtonskih pregovora, u izjavi Tanjugu, dodaje da je bitno rekonstruisati celu Bosnu i "ostvariti reintegraciju ostalih zemalja tog podrucja u medjunarodne finansijske institucije i ostale medjunarodne organizacije".

Izgleda da je slicna obavestenja i slicne indicije stekao i Goran Percevic, prilikom posete Bonu. Navodno su mu nemacki sagovornici obecali da ce, u sklopu mirovnog procesa, dati svoj doprinos ukidanju sankcija prema Jugoslaviji i obnovi i razvoju ratom zahvacenih podrucja "kao i citavog regiona". S tim u vezi, domacini su indirektno savetovali potpredsednika SPS da uskladi jugoslovenski pravni sistem sa onim u Evropskoj uniji.

Ima jos niz drugih signala koji potvrdjuje glasove da je gotovo glavni deo preliminarnih pregovora Milosevic-Holbruk bio posvecen ukidanju sankcija Saveta bezbednosti UN i americkim garancijama da ce se pristup SR Jugoslavije svetskim finansijama odvijati paralelno sa normalizacijom odnosa na Balkanu, a koje ce biti aneks dokumenta koji ce biti potpisan u Ohaju. Simptomaticno je da je portparol Stejt departmenta Nikolas Berns vest o dvomesecnoj dozvoli Komiteta za sankcije UN za uvoz 250 miliona prostornih metara gasa, te sestomesecni uvoz mazuta i tecnog gasa u SRJ, saopstio tako da je rekao da su SAD dale saglasnost na sve to i da je stav SAD prihvacen u "Kontakt grupi". Ovaj detalj moze se shvatiti kao jos jedna demonstracija presudnog uticaja SAD na odluke svetskih institucija. Jednostavno, nudi se zakljucak da kad Amerikanci nesto obecaju, to UN, MMF, Svetska banka, Svetska trgovinska organizacija i ostali - odmah sprovode.

Ako se imaju u vidu ovi signali onda se moze staviti rezerva na pesimisticku ocenu Branka Milanovica, eksperta Svetske banke, da su sanse Milosevica da dobije bilo kakav novac posredstvom zapadnih vlada i svetskih finansijskih institucija ravne nuli. On cak, u izjavi "Radio Slobodnoj Evropi", kaze da iako je Holbruk nesto obecao Milosevicu, "ako mu to i govori, on ga laze". Tu pesimisticku procenu Milanovic ne zasniva samo na pricama koje verovatno cuje u kuloarima Svetske banke u Vasingtonu, gde je zaposlen, vec i na okolnosti da se u americkom Kongresu priprema zakonski amandman prema kome bi predsednik Klinton bio obavezan da stavi veto na svaku odluku MMF i Svetske banke o nekoj kreditnoj podrsci Srbiji. Pri tome Milanovic misli da je iluzija ocekivati da bi neka americka firma (banka) zelela da da neki novac "balkanskom kasapinu", kako je prosle zime nazvao Milosevica "Njujork tajms".

Ipak, cini se da Milanovic prenebegava cinjenicu da americke banke vec imaju znatne interese u ekonomiji SRJ (po ranije odobrenim kreditima od 4 milijarde dolara) i da im ne odgovara da se njihova potrazivanja i dalje ne servisiraju. Zatim, vec i sama okolnost da americki republikanci u Kongresu spremaju pomenuti amandman govori da nesto znaju o garancijama koje Klinton obecava Milosevicu, a iskustvo sa zakonom o jednostranom ukidanju embarga na isporuke oruzja Muslimanima u Bosni, pokazuje da predsednik uvek ima siri prostor za manevrisanje od Roberta Dola i opozicije. Uostalom, saglasnost na poteze MMF i Svetske banke prema Jugoslaviji SAD mogu "pokriti" izgovorom na pritisak zemalja Evropske unije. Medjutim, sledeca, izborna godina u SAD, svaki sporazum Milosevica sa Klintonom i njegovim demokratima, pa i o podrsci SAD u medjunarodnim finansijskim institucijama, cini krhkim. Zato je kod srpskog predsednika primetna zurba. Na primer, vec 14. decembra na godisnjoj skupstini MMF SR Jugoslavija ce se opet naci na dnevnom redu i to bi bila prilika da se izbegne neko predizborno procenjivanje Klintonovog tima - da li da ispune ili ne ispune ono sto su obecali, a moguce i potpisali.

Vec i spomenuto odobrenje za uvoz gasa, "zbog zime koja je poranila" (Berns), a koje je stupilo na snagu 13. novembra, nailazi na teskoce u finansijskoj realizaciji i to pokazuje, bukvalno, kako je na Balkanu svaka stvar u vezi sa svima ostalima. Cinjenica da su SAD glatko odbile da plate 30 miliona dolara za deo gasa koji je odobren za transfer u Sarajevo, preko Srbije, sigurno izaziva podozrenje u americku spremnost za finansijsku pomoc i u srpskom vrhu. Rusi, sa druge strane, ni Srbiji nece taj gas da daju na racun starih dugovanja koje imaju prema SFRJ (u cemu su i njihovi dugovi Srbiji), vec je posao povezan sa izvozom blizu 3 miliona tona psenice iz SRJ (izvozni posao zakljucen po losem paritetu, kazu trgovci iz Vojvodine, a taj aranzman je nedavno u Moskvi potpisao potpredsednik Savezne vlade Jovan Zebic).

Sve je naravno vrlo neizvesno, krhko i zavisi od mnogih sada neproracunljivih buducih politickih i ekonomskih zapleta. Ipak, zvanicna propaganda u Srbiji, koja je sa velikom paznjom pratila eksploratorne posete Beogradu francuske privredne delegacije, predvodjene direktorom "Alcatel CIT" Zerarom Degaom i grupe menadzera nemackog "Simensa", na celu sa direktorom kabineta Glavnog borda Rudolfom Bercom, ovoga puta ne promovise perspektivu velikih poslova - bez pokrica. Kako je na televiziji rekla Radmila Andjelkovic, predsednik Upravnog odbora PTT Srbije i sa Francuzima i sa Nemcima razgovara se o dugorocnim aranzmanima "teskim" 10 milijardi dolara, i ovoga puta, mada je cifra nesto preterana, treba joj verovati.

Problem nece biti spremnost velikih svetskih kompanija da udju u Srbiju, jer rec je o firmama koje se bore za sve velike poslove (a infrastrukturni poslovi koji se zakljucuju uz garanciju drzave, su uvek veliki i uglavnom sigurni poslovi) i kad su u pitanju profitni interesi - nisu gadljive kad negde vide da ih mogu ostvariti. U tom smislu je skovana i ona poslovna maksima da svetski kapital ima neverovatno "kratko pamcenje", to jest spreman je brzo da zaboravi neki masakr na Tjenanmenu, tenkovsku vatru na legalno izabrani parlament itd.

No, posto SR Jugoslavija kod kuce nema vece devizne rezerve od pola milijarde dolara, dok joj je na zvanicnim racunima zamrznuto u SAD manje od milijardu dolara, a u Evropi i mnogo manje od tog iznosa - priliv stranog kapitala po toj, drzavnoj liniji, zavisice od MMF i programa dospelih, a neplacenih obaveza prema inostranim poveriocima u Pariskom klubu (komercijalni dug je oko 3,6 milijardi dolara). Ako SAD ispostuju ono sto su obecale Milosevicu za potpis na mirovni ugovor, posredstvom drzavnih garancija SRJ, vec iduce godine bi se doista mogao ocekivati priliv kapitala za PTT i zeljeznicu (sistemi koji imaju tranzitivni evropski karakter).

Kad je rec o drugim izvorima svezeg kapitala, onim privatnog karaktera, tu ne treba ocekivati ono sto vlast prizeljkuje. Cak i ako se naprasno prihvati Avramovicev Program II, cak i ako se ubrzano krene s nekim modelom privatizacije i ubrzane tranzicije u trzisni sistem, sto je obecao Mirko Marjanovic, srpski premijer ("Mi cemo kao drzava ponuditi sto povoljnije uslove inostranim investitorima i istovremeno daljim sprovodjenjem trzisnog modela privredjivanja stvarati ambijent koji ce nas lakse ukljuciti u medjunarodne ekonomske tokove"), oko nekog "inostranog investicionog ciklusa" ne bi trebalo imati iluzija.

Problem je u tome sto, kad se iskljuci evropska privredna infrastruktura koja prolazi preko SR Jugoslavije, strane firme ovde mogu imati samo interes da dodju do trzista, po sto manju cenu. Ako naplatu te cene ulaska u SRJ zadrzi socijalisticka vlast u drzavnom vrhu, koja je povezana sa domacim monopolistima, onda ce ta cena ostati previsoka za strance. Osim za mafiju, naravno.

Dimitrije Boarov (AIM)