POSLE RATA NE DOLAZI UVEK MIR

Znacaj americkog vojnog prisustva u Albaniji i Makedoniji

U Makedoniji SAD su postavile svoje trupe, ali do sada nisu izvodile vojne manevre. U Albaniji se izvode vojni manevri, ali nema stalno stacioniranih trupa. Americko resenje izgleda dosta racionalno i do sada je dalo efikasne rezultate garantujuci tako delikatan mir koji je od posebne vaznosti za jug Balkana, ugrozenog od stalne opasnosti rata. I dok su vojno prisutne u obe ove male balkanske drzave, SAD su odigrale ulogu posrednika u smirivanju konflikata koje su Albanija, kao i Makedonija imale sa Grckom, tokom nesto vise od godinu dana.

VISE GENERALA NEGO DIPLOMATA

Albanija uopste ne krije da je prioritet njene politike osiguravanje americkog vojnog kisobrana, koji smatra zivotno vaznim ne samo za njenu bezbednost, vec i kao preventivu od prosirenja konflikta na Kosovo ili pak za moguce komplikacije u Makedoniji, ciju jednu trecinu stanovnistva cine Albanci. U Tirani, vise dolazi americkih i NATO generala nego diplomata, sto je dovoljno da bi se shvatilo da je ova mala balkanska zemlja primorana da vodi spoljnu politiku koja je orijentisana pre svega vise ka poljima vojnih manevara, nego ka elegantnim salonima diplomatskih konferencija. Tirana je pozurila da prva zatrazi, jos aprila 1992.g. da postane clan NATO, i opet je pozurila da prva potpise "Partnerstvo za mir", u prolece 1994.g. Albanija je postala prva bivsa komunisticka zemlja, koja je potpisala vojni sporazum sa SAD, oktobra 1993.g. (Memorandum vojne saradnje), a isto tako je bila prva zemlja koja je potpisala sporazum o razmeni tajnih informacija tokom 1995.g. Albanski ministar odbrane Safet Zuljali, je posecivao Vasington svake godine, tokom tri godine vladavine Berisine vlade, dok su u Tirani dolazili jedni za drugim americki ministar odbrane Vilijam Peri, sef Glavnog staba americke vojske Salikasvili, kao i veliki broj oficira Pentagona, visokog ranga ili pak NATO-a. Albanija i SAD su ostvarile osam zajednickih vojnih vezbi tokom ove godine, medju njima i vezbu SAREX, najveca koja je do sada realizovana u nekoj od zemalja clanica "Partnerstva za mir". Ali, najspektakularniji aspekt medjusobnih vojnih odnosa cini, bez sumnje, postavljanje na albanskom aerodromu GJADRI americkih spijunskih aviona "Predator", koji su nekoliko mjeseci za redom osmatrali nebo iznad bivse Jugoslavije, od Bosne do Makedonije. Interesantna je cinjenica da je Tirana ponudila svoje aerodrome posto je jedna zemlja clanica NATO - Italija, zvanicno odbila postavljanje tih aviona na njenu teritoriju, zbog "sigurosnih razloga", ali veci su izgledi da je to uradila da bi se distancirala od mogucih implikacija u jugoslovenskom konfliktu. Albanski predsednik Salji Berisa bio je odlucan u njegovoj politici koriscenja geostrategijske pozicije Albanije, kako bi osigurao podrsku ili zastitu velikih, SAD i NATO. Tokom susreta sa americkim predsednikom Bilom Klintonom, septembra u Beloj kuci, on je ponudio Atlantskom Savezu albanske baze za njeno vojno delovanje u Bosni. Berisa se nije mnogo brinuo zbog nezadovoljstva koje su te ponude prouzrokovale u Beogradu. On zna da mu, sve dok stoji u stroju sa jakim saveznicima, Beograd ne moze nista drugo osim urucivanja zvanicnih protestnih nota. Bilo kako bilo, Berisinim ponudama su usledili uzdrzani americki stavovi. Iako su podvlacili vaznost koju ima za SAD vojna saradnja sa Albanijom i podrzavali Berisinu balkansku politiku, SAD su dale do znanja da ne zele ici dalje u tom pravcu. Tokom posete Albaniji general Salikasvili je jasno rekao da SAD "nece postavljati stalne vojne baze u Albaniji". Ipak se cini da obe strane nemaju razloga da budu nezadovoljne. Amerika je uspela da moderira Berisinu politiku, ciji je balkanski jezik, dok se uspinjao prema vlasti pre cetiri godine, bio dosta ostar i bremenit nacionalistickom terminologijom, dok je Berisa uspeo da osigura americku zastitu, vaznu za njegovu zemlju, koja bi se u slucaju balkanskog konflikta nasla u nepredvidljivim situacijama. Amerika, posredstvom njenog uticaja na Berisu i albanske vodje na Kosovu i Makedoniji je uspela da osigura "samosavladjivanje" Albanaca, cije bi drugacije ponasanje bilo faktor konflikta i destabilizacije za citav Balkan, dok je Berisa zauzvrat uspeo da dobije uverenja od predsednika Busa i sada Klintona, da ce Kosovo biti ta crvena linija preko koje se nece dozvoliti sirenje oruzanog konflikta.

ALI, KO IMA MAKEDONIJU IMA BALKAN

Poznata Bizmarkova izreka da "ko ima Bohemiju ima Evropu", za Balkansko poluostrvo bi se mogla parafrazirati u "ko ima Makedoniju ima Balkan". Makedonska monada nosi u sebi pretnju totalnog balkanskog rata i zato stabilnost ove krhke republike je, bez sumnje, od velikog znacaja za mir u regionu. Smestaj americkih mirovnjaka u Makedoniju, pre dve godine, je bez ljubomore docekano u Tirani. Posmatraci u albanskoj prestonici su uvideli da iza permanentno dobrih odnosa izmedju Berise i Gligorova stoji pazljiva americka rezija. To je upravo ona rezija koja se vec u samom pocetku potrudila da stabilizuje medjusobne albansko - makedonske odnose i kasnije u poboljsanju odnosa obeju strana sa njihovim bogatim, ali nervoznim susedom - Grckom.

Ako angazovanje SAD u Albaniji i Makedoniji za sada ima za cilj da kontrolise situaciju i da ne dozvoli sirenje konflikta na jug, zavrsetkom rata u Bosni, Albanci misle da ce u prvi plan izbiti upravo pitanje Kosova ili albansko pitanje uopste. "Jugoslovenski konflikt treba da se zavrsi tamo gde je i zapoceo, na Kosovu", izjavio je predsednik Berisa. No, zna se da veliki saveznici, dok su podrzavali politiku mira Albanaca na Kosovu, nisu podrzali zahteve za njihovom nezavisnom drzavom, a cini se da to nece uraditi ni ubuduce. Ovo moze naznaciti i pocetak pucanja po savovima, kao sto moze naznaciti i aktiviranje albanskog nacionalistickog elementa koji je do sada drzan pod kontrolom. Posle rata, ima izgleda da se ljudi nece radovati toliko cinjenici sto oni nisu culi pucnje oruzja i sto su leseve ubijenih videli samo na TV, vec ce praviti racunice poput ove: "Kosovo je bilo deo Jugoslavije sa sest republika, a ostalo je deo Srbije". Takvi kriticki glasovi u odnosu na politiku Berise i Rugove su se "umnozili", kako u Tirani, tako i u Pristini. Milosevic ce, posle zatvarnja racuna u Bosni, pokusati da u sto manjoj meri popusti na Kosovu ili sto je najbolje za njega, da ne popusti uopste, sto ce doprineti da se Albanci osecaju isprovociranim.

S druge strane ako se rat zavrsi, Albanci u Makedoniji, a posle njih i Tirana, do sada uzdrzani oko cinjenice da ce "balkanska monada" eksplodirati, ima izgleda da ne budu toliko "mirni" u realizaciji svojih zahteva. Berisa se stalno nalazio pod pritiskom onih koji u Tirani misle da "jedina drzava na svetu na koju se moze vrsiti pritisak je Makedonija", posto je manja drzava od Albanije i posto vise od trecine njegog stanovnistva cine Albanci, i da nema izlazak na more. Gligorovu isto tako nece biti lako da smiruje kako makedonske nacionaliste, koji su protiv bilo kakvog popustanja Albancima, tako i albanske nacionaliste koji mogu izgubiti strpljenje.

Sve ovo navodi na zakljucak da ce americki vojni most na Balkanu, a posebno u Albaniji i Makedoniji biti potreban za duzi period. Ako taj most padne, ne iskljucuje se mogucnost da se sve demontira i strovali. Ne treba zaboraviti da na Balkanu uvek posle rata ne dolazi mir.

Remzi LANI / Tirana AIM Pristina