"OAZA" U AMERICKOJ ZAVETRINI

AIM, Skopje, 14.11.1995

Poznato balkansko praznoverje da "svako zlo nosi neko dobro" u slucaju Makedonije pokazalo se kao vrlo realno, mada, naravno, niko nije trazio bilo kakvo zlo "koje nosi dobro". Prica je pocela pri raspadanju bivse jugoslovenske federacije koja je najvise pogodila (uz Crnu Goru) najsiromasniju republiku ove federacije koja se nasla na rubu gladi i rastrgnuta izmedju suprostavljenih koncepata o eventualnoj buducnosti zajednicke drzave. Do srzi uplaseni za svoj fizicki opstanak, Makedonci su, kao fakticki nosioci celokupne vlasti u Makedoniji, pribegli politici neizazivanja bilo koje strane u jugoslovenskom konfliktu koji se sve vise pretvarao u pravi rat. U uspesnosti vodjenja takve politike neizmerno mnogo je uticala i cinjenica da su ovu politiku prihvatili i Albanci u Makedoniji, kojima je mir takodje bio imperativ. Vaznost ove cinjenice se potvrdio i kasnije kada je po ocenama svetskih analiticara albanski faktor postao najbitniji za stabilnost Makedonije, pa cak i jedini faktor koji moze dovesti u pitanju ovu stabilnost. Ovo, naravno, nije znacilo da je spoljna ugrozenost iskljucena, pogotovo sto sa jednim vrlo vaznim susedom, Srbijom Makedonija ni dan danas nije rascistila sve racune. Medju njima svakaka najbitniji je onaj oko zajednicke granice, koji je tokom 1993 godine, kada je na teritoriji Makedonije upala grupa naoruzanih jugoslovenskih vojnika koji su, prema tadasnjim tvrdnjama posmatraca UN, "pokazivali nameru za duzi boravak", izazvao pravu medjudrzavnu krizu koja je zamirisala cak i na barut i prevazidjena je intervencijom OEBS-a (tada KEBS) i UNPROFOR-a.

Prvi pozitivni rezultati miroljubive politike, bar sto se tice spoljne politike, stigli su u vidu "plavih slemova" na pocetku 1993, koji su bili rasporedjeni na granici sa Srbijom i Kosovom. Najbitnije u vezi dolaska "plavih slemova" u Makedoniji je bilo to sto su oni po prvi put u pola vekovnoj historiji UN bili na jednoj PREVENTIVNOJ misiji, sto je bila svojevrstna ilustracija resenosti medjunarodne zajednice da sacuva mir u Makedoniji, kad vec nije stigla da zaustavi rat u ostalim delovima bivse Jugoslavije. Bez sumnje je glavni motiv za ovu "velikodusnost", inace "skrte" medjunarodne zajednice, kada je u pitanju "ludi Balkan", bilo to sto je Makedonija delovala kao da je "luda" za mirom. Zapadnjaci, naravno, nisu mogli znati da je ova politika "tako mudra" zato sto Makedonija bez bilo kakvih odbranbenih snaga i nije imala drugog uzbora. Ali svejedno, efekat je bio pozitivan. Ovome je u jako velikoj meri doprinelo i negativno iskustvo iz Bosne i Hercegovine nakon svojevrsnih diplomatskih i vojnickih debakala u ostalim delovima bifse SFRJ.

Svojevrsni pecat miru u "oazi mira" stavio je dolazak americkih vojnika u sklopu UNPROFOR-a pocetkom 1994. Do danas, ovo je prvi slucaj stacioniranja americke pesadije na evropskom tlu u jednoj mirovnoj operaciji, sto je i najnerazumnijim trebalo pokazati resenost americke administarcije da ne namerava dozvoliti "jos jednu Bosnu" na Balkanu. Sto ser tice ove izrazene "brige" oko sudbine Makedonije, ne treba imati iluzija da je to rezultat iznenadnog "napada" velikodusnosti zapadnjaka. Blize je istini da je stabilnost Makedonije jedan od glavnih preduslova za stabilnost NATO-a zbog cinjenice da su, bar doskora, interesi dva clana zapadne alijanse - Turske i Grcke - po pitanju Makedonije bili dijametralno suprotstavljeni, sto su u krajnoj instanci dovodili u pitanje i "mir u kuci".

Nakon sto su bezbroj puta zakljucili da je "Makedonija kljuc za mir na Balkanu", za razliku od Bosne koja je bila "kljuc mira samo" za teritoriju bivse Jugoslavije, zapadnjaci, a narocito amerikanci, su preduzeli sve da ovaj kljuc ostane u njihovim "sigurnim rukama". Ovime se moze objasniti i velika brzina kojom se Makedonija, nakon sporazuma sa Grckom sredinom septembra, integrise u evropske (i sire) institucije. Poslednji uspeh, ili nagrada za "miroljubivu i konstruktivnu politiku", jeste prijem Makedonije u program "Partnerstvo za mir", sto pretstavlja korak ka uklucenju u paktu NATO. Ovim se moze reci da je Makedonija definitivno u "debeloj" zavetrini zapadnjaka, u prvom redu Amerike koja garantuje mir i stabilnost i pored ratnih vetrometina koje, mada oslabljene, jos uvek prete. Optimizam potvrdjuje i cinjenica da se pregovori za okoncanje jugoslovenske krize odvijaju upravo na tlu Amerike, sto govori u prilog ozbiljnosti garancije za mir u Makedoniji. Za sada jedina potencijalna pretnja ovom miru moze pretstavljati neki neocekivani tok dogadjaja na Kosovo, cije ce pitanje nakon verovatnog dogovora u Dejtonu, biti na dnevnom redu, kao i eventualni konflikt na medjuetnickoj osnovi izmedju Makedonaca i Albanaca u Makedoniji. Ukoliko dodje do ovog verovatno nece pomoci ni Amerikanci, iako se, bar zasad, cini da je ovakva mogucnost daleko od realnosti. Mozda najbolji dokaz u prilog "makedonskom mirovnom cudu" (kad vec nema ekonomskog cuda), jeste cinjenica da ni nedavni atentat na predsednika Gligorova nije doveo u pitanje do sada sacuvani mir. Pise: IBRAHIM MEHMETI