NA REDU "VITEZOVI OD VUKOVARA"

Optuzeni oficiri Jugoslovenske vojske

Od 4. avgusta, kada je Hrvatska preuzela kontrolu nad Krajinom, Miletu Mrksicu se gubi svaki trag. Jos uvek je na platnom spisku VJ, ali ni veoma visoki oficiri ne znaju gde je i sta se s njim dogadja. Pre njega, ispod medijskih reflektora uklonjen je i Veselin Sljivancanin. Premesten je iz Belog Dvora u Podgoricu, gde se sada nalazi na sluzbi.

AIM, Beograd, 11.11.1995.

Veselin Sljivancanin bio je simbol prve faze jugoslovenskog rata. Sada se vraca iz medijske sive zone sa dobrim sansama da postane i simbol njegove zavrsnice.

U secanje miliona gledalaca srpske drzavne televizije ostao je utisnut lik visokog brkatog majora koji isprsenim grudima blokira ulaz u vukovarsku bolnicu predstavnicima Medjunarodnog Komiteta Crvenog Krsta.

"Gospodine, pa znas li da je ovo rat, bre," govorio je tada major Sljivancanin ruku skrstenih iza ledja. "Sta ti imas meni da govoris sta ima u bolnici u mojoj zemlji i ti mene da kontrolises?"

Potom je predstavnicima MKCK naredio da se sklone i zapretio da ce ih u protivnom baciti u gradsku reku Vuku. Dok je stasiti major pred televizijskim kamerama izvodio ovaj patriotski bravado na glavnom bolnickom ulazu, na zadnja vrata su izvodjeni ranjenici i odatle, prema tvrdjenju haskog suda, odvedeni na put bez povratka. Tog predvecerja 19-og novembra 1991 i u zoru narednog dana iz bolnice je izvedeno oko 400 ljudi, sto ranjenika sto hrvatskih vojnika i civila koji su se u nju sklonili. Oko 260 njih je, stoji u haskoj optuznici, odvedeno na farmu Ovcara gde su posle visecasovnog batinanja streljani i buldozerom zakopani u masovnu grobnicu.

Linija komandovanja

Medjunarodni Tribunal je kao direktnu liniju komandovanja za ovaj zlocin opisao tri oficira tadasnje JNA: kapetan Miroslav Radic - major Veselin Sljivancanin - pukovnik Mile Mrksic, sva trojica zapovednici elitne motorizovane gardijske jedinice. Kapetanu Radicu se trag gubi posle Vukovara, ali su Sljivancanin i Mrksic imali veoma veliku medijsku prezentaciju. Ovaj prvi je unapredjen u potpukovnika, drugi u generala. Obojica su se vratili u svoju baznu topcidersku kasarnu u Beogradu, gde je Sljivancanin dao desetine intervjua egzaltiranim medijima koji su ga opisivali kao "Viteza od Vukovara".

On je pre svega bio simbol tvrdog i nekooperativnog stava prema medjunarodnoj zajednici koji je propagirala zvanicna politika Beograda. Major ne samo da je odbio pristup u vukovarsku bolnicu delegatima Crvenog Krsta, nego cak i Sajrusu Vensu. Svoje uporno odbijanje da dozvoli posetu bolnici ovako je objasnio: "Ja sam imao sukoba i problema zbog toga sto sam zeleo da iz vukovarske bolnice izvadimo sve one koji su se skrivali ispod flastera, gipsa i zavoja ili se preobukli u mantile doktora i bolnicarki, a u stvari nisu bili pacijenti, nego zlocinci." Kasnije je dodao: "Oni koji su pucali na mene i moje vojnike bili su neprijatelji, a sa neprijateljem se postupa neprijateljski." Ipak, Sljivancanin tvrdi da ni ljude koje je proglasio zlocincima nije pobio, nego ih je sproveo u vojni zatvor u Sremskoj Mitrovici, cime odgovornost za njih prelazi na druge.

Ipak, Sljivancaninovo prisutstvo na prvim stranicama se tu ne zavrsava. Devet meseci kasnije, u avgustu 1992, on ima zapazenu ulogu u ispovesti generala Aleksandra Vasiljevica, tadasnjeg sefa KOS-a, (Kontraobavestajna sluzba) u NIN-u. Vasiljevic je u to vreme slavljenog Sljivancanina optuzio da je pored drugih borbenihh aktivnosti u Vukovaru izvrsio napad i na trezore lokalnih banaka i poste. Nije do kraja jasno sta se dogodilo sa novcem: Sljivancaninova je verzija da ga je, bez brojanja, spakovao u vrece, zapecatio i poslao u SDK Srbije, prvo odbijajuci potpuno, a na kraju na jedvite jade pristajuci da jedan deo prosledi visim vojnim instancama na cemu je insistirao Vasiljevic.

Optuzbe na Sljivancaninov racun tu nisu okoncane. General Vasiljevic u svom svedocenju takodje iznosi da Sljivavcanin, koji je bio najvisi oficir zaduzen za bezbednost u gardi, nije obavestio nadredjene da je gardijska jedinica pripremala puc kojim je u "mrkloj noci" 28. septembra 1991. nameravala da sa mesta komandanta JNA zbaci generala Kadijevica i na njegovo mesto dovede generala Blagoja Adzica. Plan je propao zbog Adzicevog odbijanja da pod takvim okolnostima preuzme komandu. Sljivancanin je povodom tog slucaja ispricao kako je i pre toga, u februaru iste godine, ucestvovao u pripremama za drzavni udar od koga se ipak odustalo.

Potpukovnik je, iako unapredjen posle Vukovara, povucen sa gardijskog obezbedjivanja najvisih vojnih funkcionera i na to mesto vise nije vracan ni posle smenjivanja i hapsenja generala Vasiljevica. Umesto toga, poslat je da obezbedjuje Beli Dvor, nenastanjenu rezidenciju pokojnog marsala Tita. Na tom mestu je u martu 1993. dospeo u centar jos jedne medijske afere. U kampanji diskreditovanja bivseg premijera Milana Panica pojavili su se, izmedju ostalog, dnevnici izvesnog Milovana Ivanovica, sluzbenika u Belom Dvoru, koji je Panica optuzivao za rastrosnost, nepostovanje protokola, megalomaniju i slicno. Ovaj sluzbenik je prilicno prostora u svojim zabeleskama posvetio i, kako je tvrdio, neuobicajeno bliskim kontaktima Panica i komandanta njegovog gardijskog obezbedjenja. Sljivancanin se povodom toga pravdao u nekoliko nastavaka u "Poitici Ekspres".

Gde je sada general Mile Mrksic?

Sve ovo ukazuje da je Veselin Sljivancanin igrao ulogu znacajniju od one koja formacijski pripada jednom majoru, ili potporucniku. Njegove veze sezale su do najvecih centara moci. Pri tome, nije samo rec o Milanu Panicu. Osamnaestog marta 1993. izjavio je "Politici Ekspres": "Sreo sam se par puta i sa predsednikom Milosevicem. Naravno, nikada nesto zvanicno, nego neobavezno. Jednom smo se tako sreli i probali pistolje, kao da vidimo ko bolje gadja. Moram da kazem da je gospodin Milosevic izuzetan strelac."

Jos vise kotiran od Sljivancanina na politickoj listi je bio njegov nadredjeni u vukovarskoj operaciji, tada pukovnik, a sada general Mile Mrksic. Posle Vukovara je ovaj cetrdesetosmogodisnji oficir postavljen za komandanta korpusa specijalnih jedinica Vojske Jugoslavije. Sredinom 1993, kada su izvedene velike cistke u vojnom vrhu, Mrksic je pominjan kao ozbiljan kandidat za nacelnika Generalstaba. Taj polozaj je ipak pripao generalu Momcilu Perisicu, koji je potom Mrksica postavio za svog pomocnika u Generalstabu i zaduzio ga za sektor za kopnenu vojsku. Sa tog mesta je Mrksic pocetkom maja 1995, samo tri meseca pre pada Knina, otisao na polozal komandanta vojske Krajine. Po jednima, da bi ojacao njenu uzdrmanu odbranu, po drugima da bi je konacno rasformirao i tako omogucio njen sto brzi krah.

Od 4. avgusta, kada je Hrvatska preuzela kontrolu nad Krajinom, Mrksicu se gubi svaki trag. Jos uvek je na platnom spisku VJ, ali ni veoma visoki oficiri ne znaju gde je i sta je s njim. Pre njega, ispod medijskih reflektora uklonjen je i Sljivancanin. Premesten je iz Belog Dvora u Podgoricu, gde se sada nalazi na sluzbi.

Nije jasno da li je udaljavanje ovih oficira iz javnosti u tesnoj vezi sa pripremama optuznica protiv njih, ili je preklapanje dva procesa obicna koincidencija. Izvesno je samo da zvanicni Beograd i VJ za sada cute. Komentare o trojici optuzenih oficira tesko je dobiti i nezvanicno. Utisak je da niko nije siguran sta ce se sa njima zaista desiti. Jasno je otkuda takva osetljivost. Ovo je prva optuznica za ratne zlocine uperena protiv ljudi koji su deo zvanicne strukture u samoj SRJ. Zato ce dalja sudbina optuzenih pokazati sta sve moze, a sta ne moze da se sakrije iza sirokih ledja potpukovnika Sljivancanina.

(AIM) Dragan Cicic