NE DAM NOVCE

Politicka previranja u Vojvodini

Autonomija je pokazna rec koja plasi "dodjose", ali i pitome starosedeoce koji ne vole da talasaju. Treba govoriti o ekonomskoj samostalnosti, to hoce svi: i Bacvani, i Banacani, i Sremci, i doseljeni Crnogorci i Krajisnici. To je otkrila anketa novosadske agencije "Scientia". Cini se da tu sustinu, novac kao merilo samostalnosti, odnosno autonomije, Vojvodjani sad nesto bolje razumeju, nego u vreme jogurt euforije.

AIM, Novi Sad, 10.11.1995.

Vojvodjani ne vole rec autonomija, ne vole autonomase, ne mogu da se sete sta je to "jogurt revolucija", a jedini jedva nesto omiljen politicar je Nenad Canak, lider Lige socijaldemokrata Vojvodine, kojeg bije glas da je izrazit autonomas, sto je paradoksalno. Cak 67 odsto Vojvodjana smatra da Vojvodina nema politicara. Izrazito neomiljena licnost je Radoman Bozovic, vojvodjanski kadar u Saveznoj skupstini. Tako bi se mogli ovlas prepricati rezultati ispitivanja javnog mnjenja u 20 mesta Vojvodine, koju je uradila agencija "Scientia".

Interesantni su utoliko sto je, ovih dana, politicki prostor Vojvodine veoma zanimljiv svim strankama koje postoje u Srbiji. Slede nove politicke predstave, posto su neki vec promovisali svoje ideje i prikazali ljude u velikoj sali Srpskog narodnog pozorista ili Spensa (JUL i Srpski pokret obnove, na primer). Srpska radikalna stranka je kartu stavljala na veliki miting na kojem je kao glavni glumac najavljen Vladimir Zirinovski, a sve se zavrsilo zabranom i gusanjem sa milicojom. Radikali jos veoma zale za vlascu, ne mogu da se oslobode iluzije da su pobedili u Novom Sadu na proslim izborima, mada su im socijalisti, kad je za to doslo vreme, veoma otvoreno rekli sta misle o toj pobedi i ko o tome odlucuje. I vojvodjanski ogranak Nove demokratije ustolicava novosadsko rukovodstvo stranke.

Ni regija, ni autonomija, vec "Severna Srbija"

Nema sumnje, nesto se dogadja. Ili su stranke pozurile da pocnu predizbornu kampanju za izbore koje Zoran Djindjic lider Demokratske stranke, povremeno najavljuje, a vlast ceka najpovoljniji trenutak, ili se u Holbrukovom paketu nalazi nesto sto bi, svaka od stranaka da iskoristi i kao svoj adut u nekoj predstojecoj i eventualnoj, odnosno "ako bude za svaki slucaj", politickoj prekompoziciji snaga u Srbiji.

Kad 52 odsto (specijalno za nedeljnik "Nezavisni") anketeriranih Vojvodjana na pitanje kakvi su rezultati jogurt revolucije, odgovori kontrapitanjem (a sta je to bilo), to samo znaci da polovina zitelja postjogurtaske "Severene Srbije" jos nije izgubila smisao za humor i da ironisuci nastavlja tradiciju predaka, Jer, sledecih 24 odsto pitanih odgovara da je Vojvodina izgubila, a 21 odsto smatra da je sve isto. Samo tri procenta odgovara da je posle oktobra 1988. Vojvodina dobila. Istovremeno, 41 odsto Vojvodjana smatra da je pokrajini potrebno vise autonomije, 16 odsto nema stav, 27 odsto je zadovoljno postojecim, a 19 odsto misli da se autonomija jos moze sacuvati. Vojvodjani, ocito, ne vole da govore o autonomiji. Cak 42 procenta ispitanih nije htelo da ucestvuje u anketi, tim povodom!

Razlozi za to su brojni. Malo ljudi zali za birokratskim partijskim aparatom od pre 1988, ali su vec odavno svesni da je doslo do "velike promene na isto". Detaljne diferencijacije posle "mitinga istine" krajem osamdesetih jos su u svezem secanju. Mada niko nije precizirao znacenje, "autonomas" je tada postala pogrdna rec i lako se lepila. Tesko se skida.

Dr Dragan Veslinov, pak, u jednom intervjuu istice da je "notorna istina da se Vojvodina nije konstituisala kao politicki region, nije se konstituisla kao regija, ni politicki, ni socijalno, nije uspela da se konstituise ni kao protest protiv socijalizma i nije se konstituisala kao region protiv nacionalizma i protiv medjusobne podele unutar nje". On kaze da je Vojvodina danas "ime koje ima razlicita znacenja u odnosu na stanovnike koji u njoj zive, njihov socijalni , politicki status i kulturno nasledje koje nose". To ime za starosedeoce, kaze on, znaci nasledjenu kulturu i nasledjenu volju da se zivi sa evropskim narodima, ali to nije nuzno znacilo da su Vojvodjani bili protiv socijalistickog uredjenja. Vojvodjanin se kulturno oseca Evropljaninom, ali je, itekako, pristao na socijalisticki rezim. Ta volja da se prizna zastareli rezim, po misljenju Veselinova, bila je pojacana kolonizacijom, jer su kolonisti glavni nosioci komunistickih ideja: ideje jednakih stomaka i raspodele zemlje na jednake parcele.

Starosadjani i Novosadjani

Analizirajuci podatke dobijene anketom, u "Scientii" isticu jedan, visestruko zanimljiv, odgovor ispitanika: "Autonomija je pokazna rec koja plasi "dodjose", ali i pitome starosedeoce koji ne vole da talasaju. Treba govoriti o ekonomskoj samostalnosti, to hoce svi: i Bacvani, i Banacani, i Sremci, i doseljeni Crnogorci i Krajisnici". Cini se da tu sustinu, novac kao merilo samostalnosti, odnosno autonomije, Vojvodjani sad nesto bolje razumeju, nego u vreme jogurt euforije.

Selo je ekonomski svedeno na drzavni servis, jer je hrana potcenjena, ono sto cini troskove njene proizvodnje je precenjeno, a sve cene odredjuje drzava. Skupstina Vojvodine postoji, cak i zaseda povremeno, ali nema prava da usvaja budzet, ni o cemu samostalno ne odlucuje i cist je ukras politickog miljea. Sve javne sluzbe su centralizovane. Novosadska televizija je prvo profesionalno unistena, pa potom svedena na lokalni studio. Vojvodjanska akademija je postala ogranak SANU, Vojvodjanskom muzeju priprema se sudbina neke vrste medjuopstinskog prostora za izlaganje proslosti. Ni Sterijino pozorje nije sto je nekad bilo.

Novi Sad tavori, a ljudi koji upravljaju ovim gradom uglavnom ga ne poznaju, sto ih ne sprecava da o njemu pompezno govore kao o "Srpskoj Atini" i time nerviraju Novosadjane. U gradskom govoru pojavila se kovanica "Starosadjani", kao kontra nenovosadskim Novosadjanima.

Sve politicke stranke pretenduju na glasove u Vojvodini, jer Vojvodina uvek disciplinovano glasa, a disciplinovano se odaziva i na mobilizaciju. Medju njima su i one koje, bar na izvestan nacin, pokusavaju da razumeju saroliki prostor izmesanih vera, nacija i kultura, pokusavaju da govore o Vojvodini kao regionu. Gradjanska varijanta te sintagme sadrzi i pricu o Vojvodini kao regionu koji Srbiju najbrze moze uvesti u Evropu.

JUl-ska varijanta kroz usta Ljubise Ristica, kaze da ce njena misija biti da "ovde u Vojvodini, najrazvijenijem i najbogatijem delu Jugoslavije i Srbije pokaze da je vreme jednonacionalnih pokreta, partija i stranaka proslo, da je strategija Bzezinskog, razaranja socijalizma nacionalzmom, bar negde odgurnuta i da je buducnost na strani ljudskih zajednica u kojima je nemoralno razlikovati ljude po naciji, jeziku i veri".

Nenad Canak (Liga socijaldemokrata Vojvodine) insistira na istorijskoj cinjenici da su srpske stranke koje su u Vojvodini delovale u proslosti veoma cesto "pucale" bas na pitanju autonomije i da je to pitanje, ocito bilo veoma vazno, jer je u strankama dolazilo do, uslovno receno, podela na "autonomase" i "centraliste". On smatra da ce i sadasnje stranke, cak i one tradicionalno centralisticki ustrojene (poput SPO i Demokratske) pod pritiskom clanstva iz Vojvodine, izvesti regionalno podvajanje i da ce ti regionalni ogranci za Vojvodinu, uz sav stranacki program, zastupati i jednu cvrstu autonomasku liniju. Canak je, inace, od pocetka svog politickog delovanja poznat, ne samo po ostroj kritici, kako on kaze "nacionalsocijalistickog rezima Slobodana Milosevica", nego i po recenici: "Ne dam novce". Tu negde, u novcu, i jeste cvor.

Sve ostalo je samo udvaranje glasacima, ili moralisanje.

Milena Putnik