KORIDOR SMUTNJE

AIM, Skopje, 08.11.1995

Postala je notorna cinjenica da Balkan neizlecivo pati od sindroma koji je prostodusna narodna mudrost definisao kao "nek crkne komsijina krava". Na ovom prostoru se, naprosto, ne moze uglaviti bilo kakav dogovor, ekonomski, kulturni, ili politicki a da se to negdje ne protumaci kao komplot, kao zavjera susjeda uperenih protiv necijih interesa. Ovom prokletstvu, naravno, nije mogao izmaci ni nedavni dogovor cetvorice juznobalkanskih drzavnika o podsticanju izgradnje cestovne veze od Jadranske obale do Bosfora.

Podsecanja radi, predsednici Albanije, Bugarske i Turske, Sali Berisa, Zelju Zelev i Sulejman Demirel, te predsednik makedonskog parlamenta Stojan Andov, u ime predsednika Kire Gligorova, potpisali su na nedavnom zasedanju Generalnog sobranja UN u Njujorku, takozvanu Deklaraciju za koridor Istok-Zapad, zapravo poticajni dokument za jedan davni projekat cija je ekonomska utemeljneost oduvjek bila nesporna, ali mu politicki ambijent u regionu, ali i na jednonm sirem, reklo bi se ideoloski oemedjenom, prostoru jednostavno nisu davale sansu. Kad su u politickim strukturama i u glavama ovih ljudi srusene svi berlinski zidovi, stvoreni su preduslovi da se jednom savremenom autocestom, od albanske luke Drac, preko Tirane, Skopja i Sofije, moze doci do Istanbula, kapije odakle put dalje vodi u nepregledna prostranstva Bliskog i Srednjeg Istoka.

Ova trasa postala je ekonomski veoma interesantnom poslije zatvaranja najkraceg kopnenog puta srednje i zapadne Evrope sa Malom Azijom, a koji vodi preko ratom i sankcijama zatvorenih puteva bivse Jugoslavije. Inace, idejno resenje buduceg koridora, napravljeno jos lani, sugerise da bi kompletna trasa od Draca do Istanbula, bila dugacka nekih 1100 kilometara. Citav posao, a prema istom dokumentu, bio bi gotov za cetiri godine, a kostao bi oko milijardu dolara. Ovakva cijena ima se zahvaliti cinjenici sto je vise od polovine trase, tacnije oko 660 kilometara, vec zavrseno u okviru nacionalnih putnih mreza. Potpisnici pomenute deklaracije jednodusni su u ocjeni da finansiranje ovoga zamasnog posla, oko kojeg bi se okupila ne samo gradjevinska operativa nego i prateca industrija sto bi bilo od neprocenjivog znacaja posebno za Makedoniju koja je pogodjena teskom recesijom, ne bi bilo veliki problem, a turski predsednik Demirel odmah je imenovao Sjedinjene drzave, Evropsku Uniju u Svejtsku banku kao adrese od kojih bi se lako moglo izbiti ona milijarda zelenih novcanica.

Ovako perspektivan projekat i svojevrsno povezivanje kompletnog susjedstva, iz cega bi moglo slijediti i politicko priblizavanje, odmah je, medjutim, u brigu bacilo Grcku, koja je kako cinjenice govore, a neki politicki krugovi u juznobalkanskim prestolnicama i izvikuju, "izbacena iz igre". Zvanicna Atina je, naravno ne i bez vlastite krivice, u velikim nesporazumima sa svim komsijama osim sa Bugarskom, ali joj u svemu naravno najvise smeta uticaj koji bi na balkanske zemlje mogao ostvariti najveci politicki konkurent u regionu, Turska. Sa druge strane, u pitanju je nesumnjivi ekonomski interes, jer lako je zamisliti sta bi za Grcku znacilo da maltene paralelno sa njenom sjevernom granicom tece ogromni profit koji bi sabirao najprije izgradnjom, a kasnije i eksploatacijom koridora od Jadranskog do Crnog mora i Bosfora. Ti prije sto su vlasti u Atini vec pocele realizaciju vlastitog projekta koji se takodje uklapa u programe transkontinentalnih putnih mreza..

Grcka, naime, nudi savremenu autocestu "Ignacija" od ortanskog pristanista Igumenika, na samoj granici sa Albanijom do Aleksandropolisa, na egejskoj obali, kao dio buduce medjunarodne trase do Istanbula. Ovo je , inace, kljucni projekat privrednog ozivljavanja sjeverne pokrajine (planirana je i paralelna izgradnja zeljeznicke pruge, a ovim bi se saobracajnicama do kraja valorizovao naftovod ob Burgasa do Aleksandropolisa cija izgradnja uskoro pocinje), pa se moze zamisliti kakav bi udarac Grckoj mogla nanijeti izgradnja "para-Ignacije" kako se u tamosnjim krugovima vec naziva predmetni koridor. Zato ne treba ni sumnjati da ce zvanicna Atina upotrebiti sve svoje adute kako bi kod, pretpostavlja se glavnog finansijera, Evropske Unije, ishodila odluke u vlastitu korist. Bez obzira sto je evropski komesar Hans van der Bruk prakticno kumovao koridoru, buduci da je prisustvovao potpisivanju pomenute deklaracije u Njujorku, u Atini se nadaju da ce okrenuti vodu na vlastiti mlin. U medjuvremenu, grcki ministar spoljnih poslova Papuljas putovao je u Bugarsku, pretpostavlja se sa ambicijom da tamosnjeg premijera Videnova odvrati od onoga sto je potpisao predsednik Zelev. Sudeci po tome kakvi su odnosi snaga na bugarskoj politickoj sceni, ovaj put nije bez sansi na uspeh. Atina se, takodje, nada sa ce i Albance pridobiti da svoje snage najprije usmjere na vec dogovorenu zajednicku izgradnju priobalne autostrade koja bi povezala albanske luke sa trasom "Ignacija". Ocito, radi se o borbi za vrijeme, jer ko prvi napravi ovu transferzalu sigurno ce pokupiti kajmak, mada se cini da ce ubuduce biti isplativa eksploatacija obiju. Pise: BUDO VUKOBRAT