I MILOSEVIC BI BIO BOLJI

Uz najavu opozicione koalicije u Srbiji

Prava je tragedija da su predsednik Srbije i njegovi cevapcic-kapitalisti, toboznji socijalisti, bolji politicki izbor za glasace od najjacih opozicionih partija u drzavi. Ma koliko on i njegovi legalni kriminalci snosili lavovsku odgovornost za propast Srbije, pljacku naroda i bezakonje, oporavak drzave ce ici preko njih, a ne preko nacionalisticke opozicije. Ona posle Dejtona postaje potpuno izlisna.

AIM, Beograd, 6.11.1995.

Govori se da ce na sledece izbore zajedno izaci Vojislav Seselj, lider radikala, Zoran Djindjic, lider demokrata, Vojislav Kostunica, vodja Demokratske stranke Srbije i Vuk Draskovic, predsednik Srpskog pokreta obnove. Ako bi to bilo moguce, Srbija i Vojvodina bi dozivele najteza iskusenja.

Osim, ponekad, Draskovica, ostala trojica nemaju bas nista da ponude biracima. Ljutiti narod bi zbog ekonomske propasti porodice i ratnog poraza Srbije, mozda mogao njihovim partijama da da 40 odsto glasova, ali bi jedino dobio uticajan revansisticki blok. Kako je rat zavrsen, ovaj blok bi napadao socijaliste zbog bede stanovnistva, bez ikakvog osecaja za sopstvenu odgovornost zbog podrske ratnom Beogradu.

Sve cetiri partije su zahtevale izmenu granica izmedju Srbije i susednih jugoslovenskih drzava. I sve cetiri su za glavno "srpsko pitanje" proglasile teritorijalnu ekspanziju Srbije i zavodjenje centralistickog politickog sistema u njoj, bez zakonodavne autonomije Vojvodine i Kosova. Ove partije nikada nisu imale programe za modernu Jugoslaviju i ulazak u Evropu. Ostale su na pateticnim srpskim slavama, kumovstini i proteziranju brojcane glasacke nadmoci zaostalog juga nad razvijenijim severom, koji od 1918. gradi cincarski Beograd.

Nemoguce je zamisliti vladu ove cetvorice politicara, cak i kada bi dobili 51 odsto glasova. Seselj i Kostunica bi vukli na ratni revans i terali Srbiju da finansira Srbe preko okolnih reka, Djindjic bi se jadao zbog nepravednog mirovnog sporazuma, dok bi se gurao u trgovacke operacije, dok bi Draskovic zalio zbog srpske gluposti, bez snage da formulise model novog "srpstva" i napretka drzave.

Ova cetvorica su i toliko sujetne prirode, da zbog zajednickog cilja ne mogu potisnuti svoje licne ambicije i zrtvovati ih. Tu se ne zna ko je koga vise puta ostavljao. Repovi izdaja i kolaboracija sa Milosevicem vuku se od 9.marta 1991, DEPOS-ovog mitinga 1992, Draskovicevog zatvorskog pada 1993, naizmenicne saradnje sa socijalistima od 1990-1995, i skupstinskih svadja u kojima je duh ciganske cerge zamenio opozicionu saradnju.

Najteze bi cetvoroclana vlada pala Draskovicu. On je snazne individualnosti i potpuno je nesposoban da se pridrzava discipline. Svaki njegov miting bio je primer nereda na bini. Duga razdoblja mirne politicke borbe njega nerviraju. On krsi dogovore, ne samo zato sto, mozda, veruje da je novi Nikola Pasic, beskrupolozni stari srpski politicar, vec i zato sto je rodjeni populista. Ubedjen da je najavljivac velikih talasa i glasnik sa neverovatnim istinama. On cesto nema svest o posledicama svojih reci, ali za razliku od ostalih beogradskih nacionalistickih politicara, ume da se javno kaje i izvinjava. Nije osvetoljubiv prema okolini, ali je u stanju da preti Hrvatima da "nece izdrzati ni tri dana" (9.mart 1991).

Draskovicev Srpski pokret obnove jos uvek nije siguran da li da na izbore ide sam, ili u grupi sa nacionalistickim partijama. Ovoj partiji izborna koalicija sa Gradjanskim savezom nije vise potrebna, dovoljno se vec "namirisala" Deklaracijom ujedinjenih nacija. Ona vrlo dobro zna da samostalnom borbom ne moze da izvuce vise od osam-devet odsto birackih glasova. Sa nacionalistickom opozicijom ulazak u Parlament bi bio osiguran, ali bi unutar grupe nastala velika borba oko raspodele poslanickih mandata. Seselj i Djindjic bi za sebe zahtevali vise poslanickih mesta od Draskovica i time bi dobili priznanje da su od njega jaci. Ako ide sam, Draskovic ce slabo proci, ako ide sa nacionalistickom bratijom, bice ponizen. Otuda izborna koalicija cetiri partije nije verovatna.

Nacionalisticka koalicija bi i inace bila veliki politicki regres za Srbiju. Osim osvete socijalistima za njihovu izdaju Velike Srbije i jevtine antikomunistikcke galame, tu nema tranzitornog programa. Nijedna od cetiri partije nije razumela da je izlazak iz mekane komunisticke proslosti Jugoslavije moguc samo uz vodjstvo Amerike i zapadne Evrope. Umesto u kapital, pouzdale su se u srpsku "obnovu", osvajanjem tudjeg zemljista. Osim Kostunice, najmoralnije licnosti medju nacionalistima, svi ostali celnici nacionalistickih partija su se tokom rata obogatili. Njima dati vlast, to bi znacilo drzati Srbiju daleko ispod Milosevicevih sposobnosti da joj iz sveta donosi makar uvredljive kreditne mrvice kapitala.

Prava je tragedija da su predsednik Srbije i njegovi cevapcic-kapitalisti, toboznji socijalisti, bolji politicki izbor za glasace od najjacih opozicionih partija u drzavi. Ma koliko on i njegovi legalni kriminalci snosili lavovsku odgovornost za propast Srbije, pljacku naroda i bezakonje, oporavak drzave ce ici preko njih, a ne preko nacionalisticke opozicije. Ona posle Dejtona postaje potpuno izlisna. Ona ce, bez svesti o tome cemu zaista sluzi, jos jedino podrzavati Milosevica oko mogucih manjih buducih incidenata Beograda sa Hrvatima i Sarajevom, oko primene mirovnog sporazuma.

Nacionalisticka opozicija je sluga Milosevicevim komunistima jos od 1987, i do danas nije shvatila koliko je dosadna, i koliko su joj neverovatno mali izgledi za zadobijanje vlasti. Do redovnih izbora 1997. Milosevic ima dovoljno vremena da poboljsa zivotni standard glasaca. Za to ce dobiti i nesto od medjunarodne pomoci. Do 97. moze se lako dogoditi da Amerikanci nateraju kosovske Albance da izadju na izbore i tada bi bila zapecacena propast nade beogradskih nacionalista da sami zavladaju drzavom. Prvi koji ce bezati iz nacionalistickog tabora bice Draskovic, jer ni za zivu glavu nece ici protiv Amerikanaca. On zna da bez njih nema mira na Kosovu i bega Srbije od ekonomskih i politickih bukagija Kosova. Ma koliko bio mitoman, on ce brzo razumeti da je Kosovo izgubljeno 1692. godine i da je nadoknadjeno Vojvodinom, kamo su se staro Kosovo i Rasani preselili.

Izlazak Albanaca na izbore znacio bi politicko smirivanje na Kosovu i zavodjenje zakonodavne autonomije Pristine. Iza nje bi stajao Wasington i garantovao da Pristina nece otici Tirani. Mogucih 25-30 albanskih poslanika u Skupstini Srbije snazno bi se opirali srpskoj nacionalistickoj opoziciji. Albanci ce, mozda, pre saradjivati sa socijalistima, nego sto ce biti protiv njih.

U stvari, u Srbiji i Vojvodini su danas potrebne bar dve nove partije sa tranzitornim politickim programom. Do tada, srpsku buducnost formulisace socijalisti i saradjivace sa svima.

(AIM) Dragan Veselinov