DEJTON PRELOMAN I ZA KOSOVO
Pregovori u americkoj bazi Dejton nagovestavaju skoro postizanje mirovnog sporazuma i trajnijeg resenja za Bosnu i srpsko-hrvatski konflikt. Pozitivni ishod pregovora svakako ce doprineti smanjenju tenzija i ponovnom uspostavljanju stabilnosti u regionu, ali nece automatski oznaciti kraj regionalne krize. Osim Bosne i Istocne Slavonije na balkanskim prostorima postoje i nekoliko drugih potencijalno veoma opasnih zarista kriza i novih ratova. Radi se o pravim tempiranim bombama koje, ako se ne demontiraju brzo, mogu dovesti do novih nevolja i nestabilnosti u regionu, sa dalekoseznim posledicama po stabilnost i mir u Evropi. Jedna od takvih tempiranih mina je Kosovo, odnosno albansko pitanje. To sto Kosovo nije ukljuceno u sadasnju fazu intenzivnih pregovora, moze se verovatno objasniti zeljom svetskih medijatora da se sto pre okonca rat u Bosni i pronadje mirna formula za srpsko-hrvatsko razgranicenje. Posrednici u pregovorima, Amerikanci i drugi clanovi Kontakt Grupe, u sadasnjoj fazi zele da izbegnu dodatno komplikovanje ionako veoma delikatnih pregovora sa Milosevicem. Za Milosevica, koji je ionako prinudjen da napravi seriju velikih i teskih kompromisa, otvaranje kosovskog pitanja u ovom trenutku bilo bi svakako i bolno i rizicno. Ali, s druge strane, svi su ipak svesni da se resavanje Kosova ne moze u nedogled odlagati. Zato su danas dosta ucestali nagovestaji da ce se neposredno nakon okoncanja sadasnjih pregovora, na dnevnom redu mirovne konferencije naci Kosovo i Mekedonija, kako bi se preventivno demontirale tempirane mine novih ratnih iskusenja. Kada se radi o Kosovu, moglo bi se zapravo reci da je ono na indirektni nacin ipak prisutno i u sadasnjim dejetonskim pregovorima. Na samom pocetku konferencije, simbolicki, Albanci u SAD organizovali su demonstracije koje su imale za cilj potsecanje na nereseno kosovsko pitanje, odnosno da se bez Kosova ne moze racunati na trajniji mir i stabilnost. S druge strane, u sirem kontekstu izjava organizatora pregovora u Dejtonu, kao i diplomatskim kancelarijama clanova kontakt grupe, Kosovo je takodje na direktan i indirektan nacin spominjano kao vazan sledeci momenat za ukupno resavanje krize. Ali, ima i indicija da bi u dejtonskim pregovorima Kosovo moglo biti i direktnije prisutno kako u ravni nacelnih dogovora i generalnih uslovljavanja mirovnih resenja, tako i u odredjenim ponudama zainteresovanih pregovaraca. Pred odlazak Milosevica u Dejton iz beogradskih i kosovskih politickih kuloara lansirana je bila vest da je srpska delegacija pripremila odredjeni, minimalisticki plan za Kosovo. Takodje se i u svetskim diplomatskim krugovima i napisima stampe sve vise govori o postavljanju odredjene veze izmedju inicijative za ukidanje sankcija Srbiji, odnosno SR Jugoslaviji, i resavanja ostatka spornih pitanja, u prvom redu Kosova. Cini se da nece biti nista od jednostavne trampe koju je bio zamislio Milosevic, da se, naime, njegova kooperativnost za uspostavljanje mira u Bosni i Hrvatskoj nagradi punim i bezuslovnim ukidanjem sankcija Srbiji. Iako je i sam glavni pregovarac Ricard Holbruk bio naklonjen takvoj soluciji, izgleda da ce kod Amerikanaca i clanova kontakt grupe ipak prevagnuti opreznija varijanta selektivnog i orocenog ukidanja sankcija. Za ovakav oprez iznose se tri argumenta: prvo, garanti mira u Bosni i Hrvatskoj uslovnim i selektivnim ukidanjem sankcija zele da se osiguraju da ce mirovni ugovori biti postovani od strane bosanskih Srba; drugo, Savet bezbednosti UN i clanice kontaktne grupe zele da zadrze orocene ili ublazene sankcije, kao vazan instrumet za nastavak pritisaka na ionaku oslabljenu Srbiju, sa ciljem da se iznude brza resenja i za preostala, potencijalno veoma opasna krizna zarista, kao sto je Kosovo; najzad, zadrzavanje dela sankcija omogucilo bi globalizaciju resenja krize, koja u sadasnjim pregovorima nedostaje, pre svega time sto bi se Srbima, a posredno i drugima (recimo Hrvatima i Makedoncima) nametnule odredjene simetrije u resavanju srodnih pitanja u domenu ljudskih prava i statusa manjina i teritorija sa kompaktnom vecinom "nedrzavnog naroda", kao sto je to slucaj sa Kosovom. Za Kosovo je vazan narocito ovaj treci uslov za ukidanje sankcija, zato sto on omogucava principijelno vezivanje resavanja srpskog pitanja u Bosni, sa albanskim pitanjem u Srbiji. Ovo nacelno vezivanje Bosne sa Kosovom nekoliko puta je jezgrovito bilo sazeto u formuli: ono sto Srbija trazi za Srbe preko Drine, trebala bi da osigure za Albance u Srbiji. Iako ova formula nikada nije postala zvanicni stav niti jedne od velikih sila, ona je bila prisutna u njihovim razmisljanima o varijantama resavanja kosovskog pitanja, a ponekad je i javno iznosena kao takva. Naravno, real politika ne voli ovu vrstu principijelnih simetrija, zato sto su one u realizaciji najcesce pokazuju izrazito asimetricnim. Ipak, u ovom konkretnom slucaju stvari mozda stoje drugacije. Povlacenje paralela izmedju Bosne i Kosova svetskim mocnicima bi moglo posluziti kao neka vrsta iskupljenja za sve dosadasnje velike promasaje i nemoc, pa i ponizenja koja su doziveli u jalovim nastojanjima da se balkanska kriza resi. Naime, povlacenjem ove paralele svetska politika mogla bi povratiti barem spoljni izgled principijelnosti, odnosno da se ona od pocetka rukovodila odredjenim nacelima, a ne da je sklapala pakt za djavolom i prihvatila politiku svrsenog cina i rezultate agresije. Onima koji ce sadasnju formulu za resavanje bosanske krize osudjivati kao truli kompromis, odnosno kao nagradjivanje srpske agresije i, sto je jos gore, kao tihu amnestiju zlocina genocida (etnickog ciscenja), svetske sile mogu odgovoriti da se tu ipak radi o politici zasnovanoj na konzistentnim nacelima koja se mogu uopstiti i primeniti na citavom balkanskom prostoru, a kao najblizi primer za to samo po sebi bi se nametnulo Kosovo. Naime, srpska politika se na relaciji Bosna-Kosovo po prirodi stvari nalazi u ostrom rascepu, u zjepecoj protivurecnosti. Ta se protivurecnost iskazuje se narocito u poziciji Beograda, koji s jedne strane treba da zastupa u osnovi secesionisticke zahteve bosanskih Srba, da bi s druge strane odlucno osporavala iste takve zahteve kosovskih Albanaca. Medjunarodni cinioci shvatili su ovaj raskorak Beograda i jos maja 1993. godine, implicitno u Vens-Ovenovom planu i eksplicitno u Vasingtonskom sporazumu petorice, ponudili kompromisnu formulu nemenjanja granica bivsih jugoslovenskih republika, ali i maksimiranja "autonomnih" prava Srba u Bosni i Hrvatskoj, odnosno Albanaca na Kosovu. Drugim recima, Srbima u Bosni i Albancima na Kosovu osporeno je pravo na direktnu secesiju, ali je kao kompenzacija ponudjeno uspostavljanje administrativnih jedinica sa vrlo visokom autonomijom i, prakticno, drzavnim elementima. Ove administrativne jedinice Srba, odnosno Albanaca, stekle bi jake medjunarodne garancije, a u nekim ponudame se cak islo i do mogucnosti uspostavljanja specijalnih, pa i konfederalnih odnosa sa maticnim drzavama. Kada se radi o Bosni ovo poslednje je jos uvek aktuelno. Konfederalni ugovori Federacije Bosnjaka i Hrvata sa Republikom Hrvatskom, odnosno Republike Srpske sa Srbijom, u sustini bi predstavljali, pored garancije za tesnje kulturne i ekonomske veze, pre svega vojne ugovore kojima ce maticne drzave garantovati zastitu nacionalnih entiteta u Bosni. I za Kosovo je Ibrahim Rugova trazio isto takve specijalne konfederalne veze sa Albanijom, kao vojnim garantom za eventualno kompromisno resenje na Kosovu. Zanimljivo je da je upravo maja 1993 godine, kada su Vens -Ovenov plan i VaSingtonski sporazum jasnije formulisali okvire za resenje balkanske krize, Milosevic napravio veliki zaokret u svojoj politici, koji se sada u Dejtonskim pregovorima samo finalizira. Naime, onoga trenutka kada je shvatio da su velike sile postigle bazicni koncensus o nemenjanju unutrasnjih granica bivse Jugoslavije i principima resavanja postojecih i potencijalnih konflikata, Milosevic je bio prinudjen da odustane od ambicija da stvori Veliku Srbiju, ali je zato odmah kao kontrameru odbio da produzi i mandat Misiji KEBS-a (sada OEBS -a), kojoj je ranije bilo dopusteno da nadgledala stanje ljudskih prava na Kosovu, u Vojvodini i Sandzaku. Miloseviceva racunica je bila sledeca: ako je pitanje statusa bosanskih Srba prema odluci velikih sila definitivno postalo unutrasnja pitanje bivse republike Bosne i Hercegovine, odnosno pitanje dogovora izmedju novoustanovljenih paradrzavnih entiteta u toj republici, onda su i Kosovo i druge dve nadgledane oblasti u Srbiji morale postati unutrasnje pitanje Srbije. Beograd je, ipak, iako je shvatio nacelnu simetriju dveju kriza i svoju izrazito protivurecnu poziciju, stalno pokusavao da kosovsko pitanja odvoji od bosanskog pitanja, s ciljem da se za Srbe u Bosni dobije sto je moguce visa drzavna prava, a da se Albancima na Kosovu da sto nizi autonomni status. Takodje, Milosevic zeli da sto pre dodje do resenja u Bosni sa osiguranim statusom za Srbe i njihov drzavni entitet, dok se kod pitanja Kosova zalaze za odlaganje, da se ostavi za kasnije i tece po posebnoj proceduri i bez sadasnjih uslovljavanja, narocito bez ikakvog vezivanja za sankcije. Koliko ce u ovoj strategiji Milosevic uspeti, zavisi od daljeg ponasanja velikih sila.
Njihove intencije su do sada bile dosta protivurecne, ali su u sustini ipak iskazivale strateski suprotan smer delovanja. U slucaju Bosne medjunarodni faktor, iako je priznao realnost srpskog drzavnog entiteta u Bosni, tezi suzavanju njegovih komeptencija i jacanju prerogativa buduce centralne vlasti, dok u slucaju Kosova svetska diplomatija zahteva sto siru autonomiju, koja bi potencijalno trebala biti slicna statusu koji ce izboriti bosanski Srbi. Ali, ima medju svetskim diplomatima dosta onih koji zagovaraju cinicki pragmatizam umesto principijelnosti. U neformalnim razgovorima sa kosovskim sagovornicima, oni cesto kazu da su maksimalisticki zahtevi Albanaca nerealni i da se ne mogu praviti paralele sa Bosnom, bez obzira na nivo prava koje su Albanci imali u Titovoj Jugoslaviji. Najcinicniji medju njima cak kazu: "Za ono sto vi trazite treba ratovati". Drugim recima, oni smatraju da su Srbi u Bosni pravo na svoju republiku izborili ratom, dok Albanci, koji nisu ratovali, mogu racunati na nesto nizi status autonomije. Takva razmisljanja teraju vodu upravo na Milosevicev mlin. Ali i na mlin onih albanskih politickih krugova, koji tvrde da iz aktualnog razvoja na Balkanu moze izvuci samo jedan zakljucak: sve diplomatske igre su farsa i zamagljivanje osnovnog aksioma slobode i suverenosti: za slobodu i suverenost treba se boriti i one se mogu steci samo velikim zrtvama i ratom. Dejton i naredne konferencije koje se najavljuju (Pariz, nastavak Londona...) predstavljaju kriticne tacke albanskog pokreta, raskrsnice na kojima ce se on dugorocno opredeljivati za rat ili mir. Ali, mozda je nerealno ocekivati nagle odluke za jednu ili drugu soluciju, s obzirom da tek predstoji kosovski pregovaracki proces. Treba se nadati da ce u tom procesu preventivna i ozbiljna diplomatija nadvladati pragmaticnu diplomatiju koja cinicki daje alibi nasilnim, ratnim oblicima razresavanja medjuetnickih konflikata.
Shkëlzen Maliqi AIM Pristina
DEJTON PRELOMAN I ZA KOSOVO
Pregovori u americkoj bazi Dejton nagovestavaju skoro postizanje mirovnog sporazuma i trajnijeg resenja za Bosnu i srpsko-hrvatski konflikt. Pozitivni ishod pregovora svakako ce doprineti smanjenju tenzija i ponovnom uspostavljanju stabilnosti u regionu, ali nece automatski oznaciti kraj regionalne krize. Osim Bosne i Istocne Slavonije na balkanskim prostorima postoje i nekoliko drugih potencijalno veoma opasnih zarista kriza i novih ratova. Radi se o pravim tempiranim bombama koje, ako se ne demontiraju brzo, mogu dovesti do novih nevolja i nestabilnosti u regionu, sa dalekoseznim posledicama po stabilnost i mir u Evropi. Jedna od takvih tempiranih mina je Kosovo, odnosno albansko pitanje. To sto Kosovo nije ukljuceno u sadasnju fazu intenzivnih pregovora, moze se verovatno objasniti zeljom svetskih medijatora da se sto pre okonca rat u Bosni i pronadje mirna formula za srpsko-hrvatsko razgranicenje. Posrednici u pregovorima, Amerikanci i drugi clanovi Kontakt Grupe, u sadasnjoj fazi zele da izbegnu dodatno komplikovanje ionako veoma delikatnih pregovora sa Milosevicem. Za Milosevica, koji je ionako prinudjen da napravi seriju velikih i teskih kompromisa, otvaranje kosovskog pitanja u ovom trenutku bilo bi svakako i bolno i rizicno. Ali, s druge strane, svi su ipak svesni da se resavanje Kosova ne moze u nedogled odlagati. Zato su danas dosta ucestali nagovestaji da ce se neposredno nakon okoncanja sadasnjih pregovora, na dnevnom redu mirovne konferencije naci Kosovo i Mekedonija, kako bi se preventivno demontirale tempirane mine novih ratnih iskusenja. Kada se radi o Kosovu, moglo bi se zapravo reci da je ono na indirektni nacin ipak prisutno i u sadasnjim dejetonskim pregovorima. Na samom pocetku konferencije, simbolicki, Albanci u SAD organizovali su demonstracije koje su imale za cilj potsecanje na nereseno kosovsko pitanje, odnosno da se bez Kosova ne moze racunati na trajniji mir i stabilnost. S druge strane, u sirem kontekstu izjava organizatora pregovora u Dejtonu, kao i diplomatskim kancelarijama clanova kontakt grupe, Kosovo je takodje na direktan i indirektan nacin spominjano kao vazan sledeci momenat za ukupno resavanje krize. Ali, ima i indicija da bi u dejtonskim pregovorima Kosovo moglo biti i direktnije prisutno kako u ravni nacelnih dogovora i generalnih uslovljavanja mirovnih resenja, tako i u odredjenim ponudama zainteresovanih pregovaraca. Pred odlazak Milosevica u Dejton iz beogradskih i kosovskih politickih kuloara lansirana je bila vest da je srpska delegacija pripremila odredjeni, minimalisticki plan za Kosovo. Takodje se i u svetskim diplomatskim krugovima i napisima stampe sve vise govori o postavljanju odredjene veze izmedju inicijative za ukidanje sankcija Srbiji, odnosno SR Jugoslaviji, i resavanja ostatka spornih pitanja, u prvom redu Kosova. Cini se da nece biti nista od jednostavne trampe koju je bio zamislio Milosevic, da se, naime, njegova kooperativnost za uspostavljanje mira u Bosni i Hrvatskoj nagradi punim i bezuslovnim ukidanjem sankcija Srbiji. Iako je i sam glavni pregovarac Ricard Holbruk bio naklonjen takvoj soluciji, izgleda da ce kod Amerikanaca i clanova kontakt grupe ipak prevagnuti opreznija varijanta selektivnog i orocenog ukidanja sankcija. Za ovakav oprez iznose se tri argumenta: prvo, garanti mira u Bosni i Hrvatskoj uslovnim i selektivnim ukidanjem sankcija zele da se osiguraju da ce mirovni ugovori biti postovani od strane bosanskih Srba; drugo, Savet bezbednosti UN i clanice kontaktne grupe zele da zadrze orocene ili ublazene sankcije, kao vazan instrumet za nastavak pritisaka na ionaku oslabljenu Srbiju, sa ciljem da se iznude brza resenja i za preostala, potencijalno veoma opasna krizna zarista, kao sto je Kosovo; najzad, zadrzavanje dela sankcija omogucilo bi globalizaciju resenja krize, koja u sadasnjim pregovorima nedostaje, pre svega time sto bi se Srbima, a posredno i drugima (recimo Hrvatima i Makedoncima) nametnule odredjene simetrije u resavanju srodnih pitanja u domenu ljudskih prava i statusa manjina i teritorija sa kompaktnom vecinom "nedrzavnog naroda", kao sto je to slucaj sa Kosovom. Za Kosovo je vazan narocito ovaj treci uslov za ukidanje sankcija, zato sto on omogucava principijelno vezivanje resavanja srpskog pitanja u Bosni, sa albanskim pitanjem u Srbiji. Ovo nacelno vezivanje Bosne sa Kosovom nekoliko puta je jezgrovito bilo sazeto u formuli: ono sto Srbija trazi za Srbe preko Drine, trebala bi da osigure za Albance u Srbiji. Iako ova formula nikada nije postala zvanicni stav niti jedne od velikih sila, ona je bila prisutna u njihovim razmisljanima o varijantama resavanja kosovskog pitanja, a ponekad je i javno iznosena kao takva. Naravno, real politika ne voli ovu vrstu principijelnih simetrija, zato sto su one u realizaciji najcesce pokazuju izrazito asimetricnim. Ipak, u ovom konkretnom slucaju stvari mozda stoje drugacije. Povlacenje paralela izmedju Bosne i Kosova svetskim mocnicima bi moglo posluziti kao neka vrsta iskupljenja za sve dosadasnje velike promasaje i nemoc, pa i ponizenja koja su doziveli u jalovim nastojanjima da se balkanska kriza resi. Naime, povlacenjem ove paralele svetska politika mogla bi povratiti barem spoljni izgled principijelnosti, odnosno da se ona od pocetka rukovodila odredjenim nacelima, a ne da je sklapala pakt za djavolom i prihvatila politiku svrsenog cina i rezultate agresije. Onima koji ce sadasnju formulu za resavanje bosanske krize osudjivati kao truli kompromis, odnosno kao nagradjivanje srpske agresije i, sto je jos gore, kao tihu amnestiju zlocina genocida (etnickog ciscenja), svetske sile mogu odgovoriti da se tu ipak radi o politici zasnovanoj na konzistentnim nacelima koja se mogu uopstiti i primeniti na citavom balkanskom prostoru, a kao najblizi primer za to samo po sebi bi se nametnulo Kosovo. Naime, srpska politika se na relaciji Bosna-Kosovo po prirodi stvari nalazi u ostrom rascepu, u zjepecoj protivurecnosti. Ta se protivurecnost iskazuje se narocito u poziciji Beograda, koji s jedne strane treba da zastupa u osnovi secesionisticke zahteve bosanskih Srba, da bi s druge strane odlucno osporavala iste takve zahteve kosovskih Albanaca. Medjunarodni cinioci shvatili su ovaj raskorak Beograda i jos maja 1993. godine, implicitno u Vens-Ovenovom planu i eksplicitno u Vasingtonskom sporazumu petorice, ponudili kompromisnu formulu nemenjanja granica bivsih jugoslovenskih republika, ali i maksimiranja "autonomnih" prava Srba u Bosni i Hrvatskoj, odnosno Albanaca na Kosovu. Drugim recima, Srbima u Bosni i Albancima na Kosovu osporeno je pravo na direktnu secesiju, ali je kao kompenzacija ponudjeno uspostavljanje administrativnih jedinica sa vrlo visokom autonomijom i, prakticno, drzavnim elementima. Ove administrativne jedinice Srba, odnosno Albanaca, stekle bi jake medjunarodne garancije, a u nekim ponudame se cak islo i do mogucnosti uspostavljanja specijalnih, pa i konfederalnih odnosa sa maticnim drzavama. Kada se radi o Bosni ovo poslednje je jos uvek aktuelno. Konfederalni ugovori Federacije Bosnjaka i Hrvata sa Republikom Hrvatskom, odnosno Republike Srpske sa Srbijom, u sustini bi predstavljali, pored garancije za tesnje kulturne i ekonomske veze, pre svega vojne ugovore kojima ce maticne drzave garantovati zastitu nacionalnih entiteta u Bosni. I za Kosovo je Ibrahim Rugova trazio isto takve specijalne konfederalne veze sa Albanijom, kao vojnim garantom za eventualno kompromisno resenje na Kosovu. Zanimljivo je da je upravo maja 1993 godine, kada su Vens -Ovenov plan i VaSingtonski sporazum jasnije formulisali okvire za resenje balkanske krize, Milosevic napravio veliki zaokret u svojoj politici, koji se sada u Dejtonskim pregovorima samo finalizira. Naime, onoga trenutka kada je shvatio da su velike sile postigle bazicni koncensus o nemenjanju unutrasnjih granica bivse Jugoslavije i principima resavanja postojecih i potencijalnih konflikata, Milosevic je bio prinudjen da odustane od ambicija da stvori Veliku Srbiju, ali je zato odmah kao kontrameru odbio da produzi i mandat Misiji KEBS-a (sada OEBS -a), kojoj je ranije bilo dopusteno da nadgledala stanje ljudskih prava na Kosovu, u Vojvodini i Sandzaku. Miloseviceva racunica je bila sledeca: ako je pitanje statusa bosanskih Srba prema odluci velikih sila definitivno postalo unutrasnja pitanje bivse republike Bosne i Hercegovine, odnosno pitanje dogovora izmedju novoustanovljenih paradrzavnih entiteta u toj republici, onda su i Kosovo i druge dve nadgledane oblasti u Srbiji morale postati unutrasnje pitanje Srbije. Beograd je, ipak, iako je shvatio nacelnu simetriju dveju kriza i svoju izrazito protivurecnu poziciju, stalno pokusavao da kosovsko pitanja odvoji od bosanskog pitanja, s ciljem da se za Srbe u Bosni dobije sto je moguce visa drzavna prava, a da se Albancima na Kosovu da sto nizi autonomni status. Takodje, Milosevic zeli da sto pre dodje do resenja u Bosni sa osiguranim statusom za Srbe i njihov drzavni entitet, dok se kod pitanja Kosova zalaze za odlaganje, da se ostavi za kasnije i tece po posebnoj proceduri i bez sadasnjih uslovljavanja, narocito bez ikakvog vezivanja za sankcije. Koliko ce u ovoj strategiji Milosevic uspeti, zavisi od daljeg ponasanja velikih sila.
Njihove intencije su do sada bile dosta protivurecne, ali su u sustini ipak iskazivale strateski suprotan smer delovanja. U slucaju Bosne medjunarodni faktor, iako je priznao realnost srpskog drzavnog entiteta u Bosni, tezi suzavanju njegovih komeptencija i jacanju prerogativa buduce centralne vlasti, dok u slucaju Kosova svetska diplomatija zahteva sto siru autonomiju, koja bi potencijalno trebala biti slicna statusu koji ce izboriti bosanski Srbi. Ali, ima medju svetskim diplomatima dosta onih koji zagovaraju cinicki pragmatizam umesto principijelnosti. U neformalnim razgovorima sa kosovskim sagovornicima, oni cesto kazu da su maksimalisticki zahtevi Albanaca nerealni i da se ne mogu praviti paralele sa Bosnom, bez obzira na nivo prava koje su Albanci imali u Titovoj Jugoslaviji. Najcinicniji medju njima cak kazu: "Za ono sto vi trazite treba ratovati". Drugim recima, oni smatraju da su Srbi u Bosni pravo na svoju republiku izborili ratom, dok Albanci, koji nisu ratovali, mogu racunati na nesto nizi status autonomije. Takva razmisljanja teraju vodu upravo na Milosevicev mlin. Ali i na mlin onih albanskih politickih krugova, koji tvrde da iz aktualnog razvoja na Balkanu moze izvuci samo jedan zakljucak: sve diplomatske igre su farsa i zamagljivanje osnovnog aksioma slobode i suverenosti: za slobodu i suverenost treba se boriti i one se mogu steci samo velikim zrtvama i ratom. Dejton i naredne konferencije koje se najavljuju (Pariz, nastavak Londona...) predstavljaju kriticne tacke albanskog pokreta, raskrsnice na kojima ce se on dugorocno opredeljivati za rat ili mir. Ali, mozda je nerealno ocekivati nagle odluke za jednu ili drugu soluciju, s obzirom da tek predstoji kosovski pregovaracki proces. Treba se nadati da ce u tom procesu preventivna i ozbiljna diplomatija nadvladati pragmaticnu diplomatiju koja cinicki daje alibi nasilnim, ratnim oblicima razresavanja medjuetnickih konflikata.
Shkëlzen Maliqi AIM Pristina