UOCI RASPLETA

Kada se kako tako "sredi" Bosna, na redu je - zna se

• Kosovo. Oko nj ce biti okapanja prema kome ce ovo sadasnje natezanje s Bosnom liciti na nesto jacu kavgu. Razlog je ocigledan, iako nije dobrodosao onoj politici koja dosadno kasni, zbog cega ce sutra morati da da i ono sto se do juce od nje nije ni trazilo. To je ucinak bahatog ponasanja - da mi svima mozemo mnogo, a nama niko ne moze nista. Jednako, bez pokrica je i prica, o crtanju granica olovkom po papiru, kao da se vec onda, kada je isplivala u javnost nije znalo da takvo "prizeljkivanje" niko u svetu nece priznati kao ozbiljan politicki postupak. Bilo je jasno da samovolje nece biti nagradjene legitimitetom, sto se potvrdilo na primeru Hrvatske i sada Bosne i Hercegovine, koje su medjunarodno priznate drzave, sto je politicka realnost. "Prica" o Kosovu ce biti druge prirode i sa drugacijim ishodom, jer su se ta dogadjanja zbivala u sada stranim drzavama, sto ovde nije slucaj. Po puno cemu, ono je u neobicnoj situaciji:formalno- pravno, ono je u sastavu Srbije, ali je stvarno izvan nje, zapravo pored nje. Ono ima svoju Skupstinu i Vladu, svoje obrazovanje i zdravstvo, - ono je albansko koje, istina, nije priznato od strane Srbije, ali to ne znaci da nije prisutno u ovom prostoru sto, figurativno receno, nalik je zeljeznickim sinama, koje su jedna pored druge, ali nikako da se spoje. Ukratko: to je drzava u drzavi ili, ako je jasnije, dva sveta na istom prostoru. Ukidanje sankcija ne mora, i verovatno nece, biti uslovljeno sa resenjem kosovskog problema, ali ce ostati mogucnosti ni malo "neznije" od ove kazne: SAD su zadrzale pravo da ih "zadrze" (ako im to odgovara), sto znaci da se uvek mogu uplesti u one organizacije koje ce ovoj drzavi trebati kao so hlebu, kao, na primer, Medjunarodni monetarni fond. Sa ili bez njih, odmah ce se aktualizovati pitanje ljudskih sloboda na Kosovu (i jos po negde), sto ne iskljucuje mogucnost da to bude i jedno od prvih pitanja u sada vec sigurnom razgovoru o Kosovu. Uoci tog raspleta treba razmotriti neke ponude, koje kolaju kao probni baloni, a ne dolaze iz sveta. Govor je, znaci, o onim neizglednim mogucnostima sa kojima nema ovog razgovora pa, prema tome, ni resenja kosovskog pitanja. Iole politicki pismenom posmatracu je jasno da se sadasnje stanje na Kosovu ne moze oduziti u beskraj. To stanje je nenormalno, pa i patolosko, pa se i moze ukinuti samo dogovorom ili ratom koji, ne bi bio samo gradjanski i ne bi bio samo na ovom prostoru. Cetiri godine ceo jedan narod, ovaj albanski, nije u politickom, ekonomskom, kulturnom, cak ni u sportkom zivotu drzave u kojoj zivi, a koju ne priznaje kao svoju. To je sapeta situacija koju obe strane dozivljavaju kao privremenu: srpska, da ce na kraju sve ostati kako jeste i albanska - da nista nece biti kako je sada. Pred takvom perspektivom najgora nagodba bi bila bolja od najuspesnijeg rata, - ako se ova nakarada od ponasanja moze tako nazvati. Jednako, neizgledna je i prica o podeli Kosova na njegov albanski i srpski deo: ta je namera unapred jalov posao. Uobicajeno pokazivanje kao kontraargument ovom prizeljkivanju na leopardovu kozu samo je unekoliko primereno, jer su pozadina njegovog krzna i tacke po njemu u priblizno istom odnosu sto sa Kosovom nije slucaj. Bilo gde da bi se povukla ta "crta", albansko stanovnistvo bi i tamo i ovde bilo u ogromnoj vecini, kao sto je to i sada. Osim toga, nema ni geografskih izgleda da se u tako podeljenom prostoru povezu krajevi sa srpskim stanovnistrvom, osim ako se to ne bi uradilo sa nekim koridorima koji u stvarnom zivotu ne bi znacili nista. Opet bi to bile enklave bez politicke, privredne ili kulturne perspektive. Najneozlednija je cesto prepricavana mogucnost da se stanovnistvo Kosova preseli, odnosno izmesti: njihovi u njihov, a nasi u nas, sto uveliko lici na u Bosnu skupo placeni eksperiment na ljudima. Cak i da se to uradi ne bi se nista dobilo; prostor Metohije bio bi bio bi ispraznjen od Srba a da se, njihovim dolaskom u onaj srpski, demografska slika u njihovu korist ne bi popravila, jer bi u najboljem slucaju bila svega neki procenat. Opet bi bili u okruzenju albanskim zivljem, koje bi i tu bilo u ogromnoj vecini. Osim toga, ni svet ne bi dozvolio ovako nesto, jer bi na ovom vec skucenom prostoru to bila prava seoba naroda sa posledicama koje se mogu samo naslucivati. Pritom, samo naivni mogu verovati da bi se ta "trampa" mogla obaviti po principu "svi za sve"; ona bi mogla da bude samo reciprocna. U bilo kom slucaju, to bi bilo nasilje koju niko na svetu, sigurno, ne bi aminovao. Ostaje, znaci, politicko resenje, tj. razgovor u kome ce, hteo to neko ili ne, da ucestvuje medjunarodna zajednica. Pre toga ce se morati upristojiti jezik i prestati sa vec istrosenim etiketamaa o "fantomskoj republici" i njenom "samozvanom predsedniku", jer ce se bas sa njim sutra morati da se pregovara: moze se raspravljati da li je Ibrahim Rugova pravi celnik albanskog naroda, ali se ne moze osporiti da ga taj narod oseca kao svog vodju cija ce rec biti od prvorazrednog znacaja u skorasnjim pregovorima: bez njega i Demokratskog saveza, koga on predstavlja, nema resenja kosovskog pitanja kao sto ga nece biti ni sa "jastrebovima" koji su se, preko noci ogrnuli golubljim perjem.

Milenko KARAN AIM Pristina