ODLUCICE POLITIKA

Sta ce biti sa privatnom svojinom Srba iz Hrvatske?

Sasvim je verovatno da bi u nekom buducem sporazumu izmedju Republike Hrvatske i SRJ, u njihovom deobnom bilansu, ili "prebijanju dugova" moglo doci do primene tzv. generalne supstitucije, odnosno da se ovdasnja vlast u ime svojih gradjana odrekne njihove imovine, uz formalnu obavezu da ih sama obesteti, smatraju pravni eksperti. Kako bi osteceni mogli proci u tom slucaju, dovoljno je samo podsetiti na stotine hiljada deviznih stedisa drzavnih banaka (i u Srbiji i u Hrvatskoj), kojima su stedne knjizice jos samo secanje na dobra vremena.

AIM, Beograd, 30.10.1995.

Jedno od ispitnih pitanja za studente pravnih fakulteta, podrazumeva pretpostavljenu situaciju iz zivota: Ako covek u kafani ostavi na stolu baksis konobaru, a po njegovom odlasku drugi posetilac taj novac uzme, da li je rec o kradji? Pre izvesnog vremena veliki broj Srba napustio je Hrvatsku i ostavio svoje stvari, uglavnom nepokretnosti. Kakvu formalno-pravnu tezinu to proizvodi, s obzirom da su "napustene stvari" pod drugacijim rezimom od onih koje su nasilno otete, ili ukradene?

Pitanje imovine Srba, kao i gradjana SRJ u Hrvatskoj, nedavno su ugledni domaci i medjunarodni eksperti "rasclanjivali" i sa stanovista domaceg i medjunarodnog prava. Povod je, podsetimo, skorasnja uredba Republike Hrvatske po kojoj ce se kuce, stanovi, zemljista, ali i vikendice gradjana SRJ (dakle ne samo izbeglih Srba) staviti na raspolaganje ovoj drzavi, uz nagovestaj donosenja posebnog zakona na osnovu kog bi se pitanje vlasnistva posebno regulisalo.

Cinjenica je, naime, da je strah od otimanja privatne svojine u mnogome osnovan, bez obzira o kojoj se bivsoj republici SFRJ radilo jer, pravo ove upokojene drzave nije ni u cemu pokazalo takvu inventivnost kao u pogledu oduzimanja imovine. Ne treba, valjda, ni podsecati na sve nacionalizacije, eksproprijacije i konfiskacije koje su bivsi Jugosloveni "preturili" preko glave od drugog svetskog rata do danas. Istina je, takodje, da se principi prava i pravicnosti skoro nikad nisu poklapali, pa su mnogi ojadjeni, manje ili vise bogati vlasnici, obicno obracali na pogresnu adresu u potrazi za pravdom.

Kada je negde posle rata predsednik tadasnje Jugoslavije Josip Broz Tito uzeo bespovratni zajam od Nemacke, sklopivsi o tome sporazum sa Vili Brantom, to je bila tacka na zahteve toj zemlji za ratnim reparacijama. Istovremeno, to je znacilo da se privatna potrazivanja za odstete, kakva su, na primer, ona ratnih zarobljenika, ne mogu slati na adresu nemacke drzave, vec iskljucivo svojoj vlasti, ali je u tom slucaju ona duzna da zadovolji njihove imovinske interese. Sta, u tom kontekstu, predvidjaju eksperti, kada se radi o eksproprijaciji nepokretnosti Srba u Hrvatskoj, ili obratno, Hrvata u Srbiji?

Ceo problem ne lezi iskljucivo na pravnom terenu jer, poznato je, politika je onaj tas koji na vagi uvek preteze. Sasvim je verovatno da bi u nekom buducem sporazumu izmedju Republike Hrvatske i SRJ, u njihovom deobnom bilansu, ili "prebijanju dugova" moglo doci do primene "generalne supstitucije", odnosno da se ovdasnja vlast u ime svojih gradjana odrekne njihove imovine, uz formalnu obavezu da ih sama obesteti, smatraju pravni eksperti. Kako bi osteceni mogli proci u tom slucaju, dovoljno je samo podsetiti na stotine hiljada deviznih stedisa drzavnih banaka (i u Srbiji i u Hrvatskoj), kojima su stedne knjizice jos samo secanje na dobra vremena.

Dakle, kako je rekao profesor beogradskog Pravnog fakulteta, dr Dragor Hiber, u slucaju prihvatanja "generalne supstitucije", zahtev za naknadu stete pise se iskljucivo na adresu sopstvene drzave. Sto se tice Srba izbeglih iz Krajine, njihova imovina se za sada i pod ovim uslovima ne moze tek tako "supstituisati", jer oni vecinom nemaju drzavljanstvo SRJ. Naravno, pitanje je (politickog) interesa kako ce se ovaj problem u konacnom skoru resiti.

Po misljenju dr Gase Knezevica, profesora Medjunarodnog prava, za sve koji su napustili svoje kuce i imanja najbolje ce biti da se oslone iskljucivo na sebe, i da umesto ove drzave kao "zastupnika", sopstvene interese zastupaju sami, ili preko punomocnika, s obzirom da ce najverovatnije biti uspostavljena nadleznost hrvatskih sudova. Rec je zapravo o tome da dozvola stalnog nastanjivanja, odnosno prebivalista, nije bila potrebna sve do trenutka dok su boravili u Hrvatskoj, ali se ona ubuduce mora trziti posto su napustili svoje stanove i kuce. U ovom birokratsko-politickom krugu, stalno prebivaliste uslov je i za drzavljanstvo, bez kog se ne mogu posedovati nekretnine!

A sta u svemu tome moze da ucini "medjunarodna ruka pravde", u kojoj mnogi vide poslednju nadu?

Odgovor na ovo pitanje otkriva jos jedan u nizu apsurda jugoslovenske ratne price. Bilo bi razumno da vlasnici zemlje, kuca i ostalih nekretnina u Hrvatskoj koji su Srbi, drzavljani ili grdjani SRJ, svejedno, pozele da Hrvatska bude u Evropskom savetu, jer to bi im se - isplatilo. Tek tada, naime, mogu da je tuze Evropskom sudu cije presude nisu, sasvim sigurno, ispisane rukopisom nacionalnih predrasuda. U ovom casu, od svih republika bivse Jugoslavije, samo je Slovenija clanica Saveta, i svi koji smatraju da su osteceni potezima tamosnje vlasti u pogledu privatnog interesa (na primer svojine, penzija, ili bilo kog ljudskog prava po medjunarodnim uzusima) mogu presaviti tabak i uputiti ga Evropskom sudu.

Sto se SRJ tice, takva mogucnost postojala bi kada bi ta drzava konacno ratifikovala Fakultativni protokol uz Pakt o gradjanskim pravima. To je jedini nacin da se gradjani mogu neposredno obratiti Komitetu za ljudska prava Ujedinjenih nacija. Konkretne presude doduse nema, ali u svetskoj porodici, predstava o drzavi koja krsi ljudska prava moze sto-sta da ucini.

Bojana Oprijan Ilic