KOSOVO: LEVO I DESNO

( Pogledi glavnih politickih partija u Albaniji oko Kosova)

Pitanje Kosova cini bez sumnje sustinski element albanske politike uopste, ali i svake politicke snage posebno. Smatrano kao drzvani monopol u godinama komunistickog rezima, pitanje Kosova je vraceno kao jedna od bazicnih teza antikomunisticke opozicije koja se javila u Albaniji posle pada Berlinskog zida. Albanski intelektualci, sa obe strane granice, razradili su teze o tome kako bi "demokratizacija Albanije sluzila i resenju pitanja Kosova" i kako bi "otvorena i demokratska Albanija bi bila snazna podrska za Kosovo". Poznata je cinjenica da se na prvim mitinzima antikomunisticka opozicija posluzila kosovskom "kartom" kao jednom od njenih najsnaznijih argumenata i moze se slobodno reci da podrska koju su intelektualci i vodje sa Kosova, kao sto su Ibrahim Rugova, Redzep Cosja i Veton Suroi dali opoziciji uticala u velikoj meri kod albanskih glasaca.

Poznata je jos jedna cinjenica, a to je da u programima svih albanskih politickih partija stoji i pitanje Kosova i njeno resavanje. Zajednicki imenitelj svih politickih partija u Albaniji jeste stalno optuzivanje srpskog nasilja na Kosovu. To se vidi iz cinjenice da je albanski Parlament jednoglasno doneo Odluku o priznanju Republike Kosova. Medjutim, uporedo zajednickim stajalistima, koja su prirodna, kada se radi o nacionalnom problemu, u stavovima politickih snaga u Albaniji mogu se uociti neke razlike i nijanse, koje su nekada bledje, a nekada izrazenije, kako zbog izbornih razloga tako i demagoskih. Ipak, ne moze se reci da i sada kosovska "karta" predstavlja izbornu kartu takve tezine kakva je ona bila u samim pocecima pluralizma, mada se moze reci da je to pitanje preslo u temu ogorcene politicke borbe, kao sto se to desilo tokom Referenduma prosle godine oko Nacrta Ustava zemlje. Demokratska partija, na vlasti, nastavlja da koristi u njenoj propagandi oko Kosova terminologiju manje moderiranu nego sto to cini Demokratska Vlada, koja je iz nje proizisla. Partijski lideri se ne libe da govore o Republici Kosovo, o aspiracijama Albanaca za ujedinjenje, izjave koje se u govoru diplomata i zvanicnika primetno moderiraju. U stvari, oseca se da se albanska politika uopste nalazi pred teskocama, jer posto je ranije usvojila neke od maksimalistickih opcija, sada je prinudjena da operise nesto drugacijim, koje se mogu nazvati ili minimalistickim ili nesto vecim od ovoga. Drugim recima, posle priznanja Republike Kosovo, u pregovorima sa velikim silama i medjunarodnim institucijama govori se drugim terminima kao sto su autonomija, specijalna autonomija, autonomija iz 1974.g., nezavisno i neutralno Kosovo, Kosovo pod medjunarodnim protektoratom itd. Predsednik Berisa, u cijem je politickom vokabularu

Kosovo jedan od najupotrebljavanijih termina, predstavio je zvanicne opcije partije na vlasti u Albaniji oko Kosova. Cini se da se Berisa pridrzava koncepta resavanja ovog pitanja u fazama. Albanski predsednik je istakao vise puta da Albanija ne trazi promenu granica silom i da se pridrzava Helsinskih dokumenata. On je trazio da se pitanje Kosova razmatra u okviru globalnog resenja krize u bivsoj Jugoslaviji. Berisa je bezrezervno podrzao politicku liniju nenasilnog otpora koju sledi Rugova, ali se nije libio da se ostrim recima izjasni protiv etnickog ciscenja na Kosovu, najavljujuci tako da Albanija niposto ne bi tolerisala tako nesto. "Ako se konflikt premesti na Kosovo, onda citavo Poluostrvo ce se inplicirati u jednom totalnom ratu", upozorio je vise puta albanski predsednik. Plan od sest tacaka za resenje pitanja Kosova koji je predstavljen pre vise od godinu dana od strane Berise, trazio je nezavisno i neutralno Kosovo, pod medjunarodnim protektoratom UN ili NATO-a. Po prvi put Albanija je dala predlog za razgovore izmedju Beograda i Pristine, u prisustvu trece strane, predlog koji je podrzan i od strane lidera Albanaca na Kosovu Ibrahima Rugove. Isto tako, u tom planu albanski predsednik je izlozio i njegov koncept o "demokratskom prostoru za sve Albance", sto je podrazumevalo slobodnu komunikaciju izmedju Albanaca s obe strane granice, prosirenje ekonomske razmene, kulturne integracije itd. Posle ovoga, tokom susreta sa Rugovom u Tirani, Berisa je izjavio da bi "bio dobrodosao gest kada bi Beograd ukinuo izlazne vize za Albance", predlog koji je docekan kritikama od strane nacionalisticke desnice u Tirani i cutanjem od strane zvanicnog Beograda. Poslednja politicka stajalista Tirane su obznanjena tokom Berisine posete Briselu, kada je u sedistu NATO-a predstavio novi Projekat od pet tacaka:

1. Stavljanje pitanja Kosova u dnevni red Kontakt grupe i njeno razmatranje kao jednog od najvecih i najdelikatnijih problema bivse Jugoslavije.
2. Ponovno uspostavljanje svih albanskih institucija kao i ljudskih i nacionalnih prava, koja su uskracena Albancima na Kosovu.
3. Da se obustave sva nastojanja za promenu etnicke strukture Kosova, kao i uslovljavanje ukidanje embarga Srbiji iznalazenjem resenja za Kosovo.
4. Pocetak dijaloga izmedju Pristine i Beograda u prisustvu neke trece strane, koja bi mogla biti SAD, Evropska Unija ili UN.
5. Resavanje ustavnih pitanja i odredjivanje politickog statusa Kosova u saglasnosti sa medjunarodnim aktima. Kao sto se vidi, manje diplomatskim jezikom, poslednjim Planom, Berisa trazi da se Kosovu vrati autonomija iz 1974.godine, kao osnova za dalje pregovore u trazenju prihvatljivog resenja za sve strane. Politicke teze i stajalista Demokratske Vlade, koja su ocenjena kao realisticke i docekane su sa razumevanjem u evropskim kancelarijama, koje su uostalom i primetno uticale da Albanija usvoji ove moderirane pozicije, naisle su na kritike unutar zemlje. Medju najzescim kriticarima su socijalisti. Njihova propaganda je utrosila vise boje i papira na kritike Berise i Rugove nego na prezentiranju socijalistickih opcija. Ono sto socijalisti imaju zacrtano u njihovom Programu, kao i u govorima glavnih lidera, ne razlikuje se puno od zvanicnih stavova. Socijalisti su se izjasnili za uvazavanje prava na samoopredeljenje i za put dijaloga u resavanju problema Kosova. Uopste, oni su podrzavali Berisine opcije, ali su se pokazali velikim kriticarima terminologije Nacrta Ustava, koji je predstavljen na Referendumu godinu dana ranije. U ovom Projektu, predstavljenog od strane vecine na vlasti, po prvi put je naglaseno angazovanje i odgovornost albanske drzave da se stara o Albancima bilo gde da se nalaze. Ova formulacija je naisla na ostre kritike kod socijalista, iz razloga sto je po njima on ostavljao zaboravu aspiracije Albanaca za nacionalno ujedinjenje. Socijalisti su, istovremeno, ostro kritikovali i Rugovu zbog njegove javne podrske ovom Projektu. Ovo je dovelo do razdoblja zahladjenja izmedju socijalista i Rugove. U njihovoj stampi socijalisti preferiraju da redovno obezbedjuju mesta za kriticne stavove i intervjue prema Rugovi na Kosovu, kao sto su to cinili Cosja ili Demaci, nego samom Rugovi. U medjuvremenu, neka antiamericka stajalista, koja su socijalisti demonstrirali povremeno, kao i zajednicka deklaracija sa grckim PASOKOM oko resenja krize na Balkanu, su kritikovana od strane desnih snaga kao stajalista koja idu na stetu nacionalnog pitanja. S druge strane, socijalisti se predstavljaju kao vatreni pobornici ideje odrzavanja Svenacionalne albanske Skupstine, koja bi odredjivala strategiju resenja albanskog nacionalnog pitanja. Socijaldemokratska partija, treca partija u albanskom Parlamentu, pridrzava se stava da za osnov trazenja resenja za Kosovo treba da bude povratak autonomije. Potpredsednik Socijaldemokrata je izjavio, pre mesec dana, da "mi hocemo da budemo realisti, pitanje Kosova treba da se resava postepeno, gde je prvi korak povratak autonomije i zastita ljudskih prava". Stavovi i gledista Demokratske Alijanse su stavovi koji su najvise komentarisani i kritikovani od strane vladajuce Demokratske partije i desnih snaga. Poseta Beogradu glavnih lidera ove partije u jesen 1993.g. je izazvala velike kritike u Tirani i na Kosovu. Glavni lider Aleanse, Neritan Ceka se izjasnio u prilog pregovora izmedju Tirane i Beograda oko Kosova. Isto tako, Ceka se zalozio da Albanija primi srpske izbeglice posle zauzimanja Krajine od strane hrvatskih snaga, izjava koja je docekana sa kritikama i od strane samih socijalista. Prakticno, posle njihove posete Beogradu, Rugova i vodjstvo Kosova je prekinulo sve odnose sa ovom partijom. Dosta je umerena i opsta terminologija Partije za ljudska prava, koja predstavlja grcku manjinu u Albaniji, a koja se izjasnila da podrzava Rugovu i resenje problema Kosova u skladu sa Helsinskim aktima, ne specifikujuci kakvu konkretnu politicku formulu ona zastupa. Jedan broj desno orijentisanih partija, kao sto su Republikanska partija, Desna demokratska partija, Partija Balli Kombetar, Legalitet itd., se izjasnjavaju u prilog resenja pitanja Kosova, ali su izrazili svoje rezerve oko Berisine i Rugovine politike. Tako republikanski lider Sabri Godo je za nezavisnu kosovsku drzavu, pod garancijom UN, ali je u poslednje vreme podrzao ideju autonomije Kosova koja bi bila pod civilnom administracijom UN. Desna demokratska partija, ostar kriticar Demokratske partije, otvoreno se izjasnjava za nacionalno ujedninjenje Albanaca i ne libi se da kritikuje evropske institucije i velike sile, koje koriste duple standarde kada se radi o Albancima. Dok Balli Kombetar, koja predstavlja istorijsku nacionalisticku desnicu, izjasnjava se za etnicku Albaniju, isto kao i mnogobrojne legalisticke frakcije. Po njima, jedino pravedno resenje je da svi Albanci zive u jednoj drzavi. Ove partije nisu saglasne sa postepenim resenjima ili po fazama. S druge strane, na levom krilu deluje jos jedna partija, Partija nacionalnog jedinstva, koja se isto tako zalaze za ujedinjenje Albanaca u jednoj drzavi. Partija nacionalnog jedinstva je medju najzescim kriticarima Berise i Rugove, koji se otvoreno optuzuju za izdajstvo nacionalnih interesa. Njeni stavovi vise nego na politiku lice na nacionalisticko -komunisticku propagandu. Agresivan jezik, antiamericka, kao i anti-Nato stajalista cine profil ove partije.

Remzi LANI / Tirana AIM Pristina