OTISAO DIZAJNER MISLJENJA MALIH LJUDI
MILJENKO SMOJE (1923. - 1995.)
"Ako postoji drugi svit i tamo ce novinara cekati makinjeta. Ja cu se javljat s neba oli iz pakla, jebe me se, glavno da se javljan. Ali, ako je nebo demokracija, a pakal socijalizam, potpuno mi je svejedno di ce me sveti Petar bacit. Cak pri u pakal, sigurno je tamo vise interesantnog svita za cinit intervjue i reportaze".
MILJENKO SMOJE
AIM, SPLIT, 26.10.1995. Ima ljudi kojima na njihovom kraju nisu potrebni nekrolozi i osmrtnice. Saptom se gradom prosiri vijest o njihovoj smrti. Kao onomad kad je umro Bajdo Vukas, tako se i 25. listopada po splitskim kaletama, po Rivi, Pjaci, ali i po novim betonskim kvartovima radijskom brzinom rasirila tuzna vijest - umro je Miljenko Smoje, novinarski bard i posljednja zivuca splitska legenda.
Od svojih skoro 73 godine 48 godina bio je novinar. Mnogi su tvrdili za Smoju da je knjizevnik, scenarista, nenadmasni humorista i satiricar, a on je od svih "optuzbi" priznavao jedino da je novinar. I to novinar do posljednjeg daha. Njegov posljednji tekst u "Feral Tribuneu" ga je nadzivio. Skoro u samrtnom hropcu kucao je zadnji nastavak svog "Dnevnika jednog penzionera", da bi onda - gotovo istovremeno - njegovo srce i njegova stara makinjeta otkucali posljednje otkucaje.
Smojin pas Sarko, junak njegovih prica posljednjih godina, tuzno je cvilio u noci oko jedan sat 25. listopada. Smoje je otisao za brojnim svojim junacima iz malog puka kojih se spominjao i na koje je - odabravsi ih kao karakteristicne splitske i dalmatinske likove - cuvao uspomenu.
Posljednji put smo radili intervju prije skoro godinu dana ("Kompanjo, ne da mi se govorit, ali sta cu, moran pristat, znan ja taj jebeni kruv"); prije dvije i po godine kad su se u "Slobodnoj Dalmaciji" dogodile vlasnicke promjene Smoje je prestao pisati - citava dva mjeseca - sve dok se nije pojavio samostalni "Feral Tribune" i tada nam je dao intervju kad je bio "pun kao sipak", kad je izgovorio sve ono sto tada nije pisao. Ove godine nismo stigli... Zato se podsjecamo na ono sto je govorio o sebi.
S DEKAMA U REDAKCIJI: "Ja sam u 'Slobodnoj' od Informbiroa. Prije me nisu tili primit jer nisan bija clan Partije. Jedva su me primili i '48. Mora san imat puste priporuke, veze... Uzeli su najprije na probu. Ali to onda nisu bile novine. To su bili bilteni. Ja di god dodjen uzmen novinu, u bilo koji grad, u bilo koju drzavu. Kakva ti je novina takva ti je i drzava. Novina je ogledalo. A posli rata to u nas nije bila novina. Oli si smija mislit, govorit, pisat. Sican se kad me je tokalo poc pratit kongres AFZ-a Dalmacije. Cila novina je bila o tome. Nije bilo svita, njanke Amerike i Rusije. Nista se taj dan nije dogodilo nego AFZ. Nista tu nisi ima mislit. Mi smo s dekama dolazili u redakciju jer za svaku falingu si moga svrsit na Goli otok. Dodjes u redakciju, a ona puna onih sa cizmama i koznim jaketan. Moj urednik je sam sebi brokvu utira u glavu, takva su vrimena bila. I odatle smo mi dosli do pristojne slobode stampe - mi koje su tukli, pritili, zatvarali, mi smo to izvojevali. Mi smo poceli slicit na prave novine, kakve su u svitu. Jer smo se tukli, opirali, riskirali. Zajebavali smo i te sekretare partije. Nije to bilo lako."
"MALO MISTO" - RAZORNA KRITIKA: "Mene su optuzivali da sam rezimski novinar, a ja nikad nisan bija clan Partije, a medju prvima sam poceja pisat kriticki. Prije cetrdeset godina san osnova gradsku rubriku 'Slobodne Dalmacije' i tamo san godinama ka Aspalathos pisa kritike. A onda uzmi 'Malo misto' koje san pisa krajen sezdesetih godina. To je bila jedna razorna kritika komunistickih gluposti. A sada oni koji su bili slugani preuzimaju barjak. Ko? Oni koji su bili sekretari Partije, Jugoslavencine, boljsevici koji su svima solili pamet... Sad oni pricaju da san ih ja progonija. Ludi svit. Ko to moze razumit sta in se okrene u glavi i koju pizdariju pocnu govorit i cinit."
ZIVILI SMO KA JUDI: "Kad san pisa za novine s kontinenta svaki je napis pocinja s lipin vrimenom, s bonacom ka uje i to san pisa za jidit ih. Da san pisa da je grubo vrime, da pada kisa onda bi gustali. Koliko puti san isa na ribe, ostavidu me na siku, i prokleja bi cas i dan kad san se rodija. Sunce tuce, suva mi justa, nima vina, nima rakije, pucadu mi usne, a ja opet napisen sve najboje da jidin one gori kurvine sinove. Znalo je u nas bit sniga, bura dere, pitaju me kako je u Split, a ja kazen - a evo ovi cas smo se kupali. Ja san citaocima uvik dava fakta, ali san uvik preuvelicava ono sto san ja gusta. Uvik su bili zubaci, uvik su bila najboja vina. A da nisan gusta kad san bija mlaji - jesan. S Borisom Dvornikon san zna gustat, mi smo, enti gospu, zivili ka judi. U tri smo znali popit 25 litara vina. Lipo smo jili, pili, veselili se... Stali mi jedanput u ostariji negdi u Bosni i gledan ja ima sampanje, bogati, ima i kavijara i ja to narucin. A Ona mi kaze: Pa jesi ti lud u osan ujutro sampanju i kavijar. A ja kazen je, jemas prav, pametnija si od boga: Najprije cemo Boris i ja dva viskija."
50 GODINA PRITNJI: "Ja se tim momcima iz 'Ferala' divim. Ima ljudi kojima ne mozes prodat muda pod bubrige. Meni se nema sta dogodit. Meni sta se imalo dogodit, to se dogodilo. A enti gospu, ja radin u novine 50 godin i 50 godin san progonjen... Uvik mi je neko pritija. Meni je puna pipa i oni boljsevika, napada te ceka, pa te zovu u komitet, pa su pritili onda, pa prite i danas. Kazu: Tebe ceka metak u celo! Zasto metak u celo? Ko to moze objasnit? Ma koja je ovo zemlja da ti 50 godin uvik neko priti?
SPLICANIN I AJDUKOVAC: "Ja san uvik govorija da nisan ni veliki Splicanin, ni veliki Ajdukovac. Za to triba bit lud. Kad je neko niko i nista onda je ili veliki Ervat, ili zestoki Srbin... To su opasne stvari, to nisu normalna stanja i ona su nas dovela dovde. Ka sta su pisali oni Brana Crncevic i oni drugi, je li, ima samo velesrba, ne moze biti malih Srba. Ma nemoj - moze bit ludih, a ne moze bit malih. Dizala se ta umjetna ludost do tragedije i nasa stampa je junacki potpomogla sve ovo sto se dogodilo."
FURBARIJA: "Bija san dosta i ja kurbin sin. Ja san se izvuka iz rata neostecen, ovega drugoga, dok je 90 posto mojih drugova palo. Uvik san ima neku furbariju za izvuc se. Pa i u novinarstvu san se izvuka - moga san govorit jer san se sitija pisat cakavski pa su ovi mislili da je to neozbiljno, da je to humoristicki, a nisu vidili da san in utirava, pogotovo kad san napisa 'Malo misto'. I njega san uspija prosvercat."
LJEVICAR: "Ja ne volin te njiove partije, stege, pokoravanja, ali se smatran ljevicaron. Ja tu pripadan ka siromasko, ribarsko, splitsko dite iz Veloga Varosa. Po mome osjecaju pripadnosti - tamo je meni moje misto. A nisan se nikad organizira jer necu ja odit na sastanke, necu se zajebavat..."
BADNJI DAN I PRVI MAJ: "Uvik san ima samo dva praznika - Badnji dan i Prvi maj. Za Badnji dan bi se spomenija pokojnoga oca i ija bi anguju, neka je ne volin, jer bi je i on ija. A za Prvi maj bi volija zapivat: Kruva i rada. A, enti gospu, to nan sad piva i premijer Valentic. Sad je i on posta komunista. Sad je i on reka da ce bit kruva i rada. A kad su Splicani isli u demonstracjune prije sto godin to je bila prva parola. A ja se sican demonstracjuni kad se vikalo kruva i rada, a jedan cotavi je isa za kumpanjima i vika: I po litre. A ovi kurbin sin nece da rece: I po litre."
NE TRIBA SE BOJAT: "Ja san odbija radit tamo di mi nece objavljivat ono sta napisen. Sve sta napisen ja odgovaran - punoljetan san, jos nisan rebambija, iman ime i prezime. A koji ce mi kurac ko sta minjat? Ja pisen sta ja mislin. Ne triba se bojat - kad se rece nemate se cega bojat onda propada fasizam, pa propada socijalizam... Kad se usvoji to - ne triba se bojat - onda se stvar okrice. I cin se covik tako pocne ponasat, onda se zaista vise ne triba bojat, onda je sa svin diktaturama, autoritativnim rezimima svrseno. Ali, ljudi se boje... Kad izletis s radnog mista, to ti je isto ka da je u tebe pucalo, ako onda nemas jist, ako nemas kruva... Onda se sve podnosi. Do jedne tocke."
KAD NE BUDE MENE: "Ja sa svojin nacinon gledanja, pisanja, pripadan Austriji, Marku Uvodicu, starome Splitu. Ja se tamo naslanjan, tamo su moji izvori, ja ne znan sta je rock... Mene su pitali: Smoje sta ce bit kad vas nestane, ko ce sta lipo napisat. Evo ih ova omladina iz 'Ferala', i neka njih citaju, sta ce mene citat."
LIPO SE PROZIVILO: "Nikad se nisan pokaja sta san novinar. Lipo se prozivilo. To je ipak jedna lipa, plemenita profesija. Mogu se pokajat jedino sta san cili zivot bija provincijski novinar - kreta san se od Dubrovnika do Rijeke. Zivi san na lipome prostoru pa nije bilo potribe ic dalje."
x x x
Sarko je poceja bizat od pasa, a ja od judi - govorio je Smoje pod kraj zivota. Sahranjen je u Zrnovnici, pokraj Splita, ispracen tek od najblize rodbine, najblizih prijatelja i kolega. Tako je Smoje htio. Sasvim razlicito od nacina na koji je zivio. Ispracen je - kako je o njemu svojevremeno pisao "Star(t) nove generacije" - humanista, pronicljivi i mudri kronicar Dalmacije svoga vremena, antifasist, zajebant, veliki stilist, vrsni polemicar, utjecajni kolumnist, dizajner misljenja "malih ljudi", zaljubljenik u skitnje, beskompromisni komentator, rastrosni hedonist... Otisao je ostavivsi za sobom tone ispisanog papira koje ce svaki analiticar druge polovice dvadesetog stoljeca u Dalmaciji i Hrvatskoj (a i sire) morati procitati. Kao da je sa Smojom, nezaobilaznim i neponovljivim kronicarom, otislo i jedno vrijeme - ona Dalmacija koju je svojim perom oslikao.
GORAN VEZIC STOJAN OBRADOVIC