ZIVETI U BUNKERU

Rat i mir u istocnoj Slavoniji

Kada sezdesetpetogodisnji borac Veljko Pravilovic kaze da Srbija nece tako lako dici ruke od istocne Slavonije, to vise lici na samojunacenje. Njegov sezdesetogodisnji saborac Milenko Radojicic dodaje iskreno: " Sve je mutno. Sta ce biti, zavisi od vodja. Njihovih, stranih, ali i nasih. A mi nemamo kud".

AIM, Beograd, 25.10.1995.

"Tata, od tvog odlucnog koraka, zavisi da li cu da odrastem", stoji ispisano krupnim crnim slovima na belom propagandnom posteru. Ispod poruke crni otisci vojnicke cizme. Na drugom posteru, drugi slogan: "Podjimo koracima nasih predaka". Ispod poruke je fotografija vojnika pod teskim naoruzanjem. Srpski preci su oduvek samo pusku nosili i ratovali

• tako porucuje idejni tvorac ovih postera, Informativni centar Sremsko-baranjske oblasti u Vukovaru, ne bi li podigao borbeni duh stanovnistva istocne Slavonije.

Podizanje vojnog morala sadasnjih zitelja nije sasvim tezak zadatak. Ne zato sto ljudi ovde, uglavnom izbegli iz zapadne Slavonije, ili proslog avgusta iz Knina, zbilja zude da budu vojnici "poput predaka". Vec zato sto preko hrvatske televizije, ili radija, svakodnevno cuju da ce taj deo "milom ili silom biti reintegriran", a jos su ziva secanja na prethodnu "seobu".

Istovremno, znaju da iza ledja imaju samo reku Savu, i geografski veoma blisku, a politicki nikad udaljeniju Srbiju. To sto Radio-Vukovar povremeno euforicno posalje u etar vest da su se neke jugoslovenske vojne jedinice pridruzile naoruzanom stanovnistvu (kao sto je emitovano krajem avgusta) vise nikog ne zavarava. Ponasanje Srbije tokom kninskih dogadjaja, a i skorasnjih, u banjaluckoj regiji, ne ostavlja mnogo prostora za nagadjanje. I kada sezdesetpetogodisnji Veljko Pravilovic sa puskom o ramenu, na putu izmedju Vukovara i Erduta, kaze da Srbija nece tako lako dici ruke od istocne Slavonije, to vise lici na samojunacenje. Njegov sezdesetogodisnji saborac Milenko Radojicic dodaje iskreno: " Sve je mutno. Sta ce biti, zavisi od vodja. Njihovih, stranih, ali i nasih. A mi nemamo kud".

Nemamo kud

U selima Ilaci i Berku, u Vukovaru, ili Erdutu, vreme kao da stoji. Njive su neobradjene, sto zbog nedostatka goriva, sto zbog iscekivanja rata. Jedan veliki bunker - to je danas istocna Slavonija. U svakom selu, na svakih dvadeset metara, sveze obojena tabla sa natpisom "Skloniste". Dzakovi sa peskom, ili drvene daske naslonjene na prozore i vrata porucuju da je sve za novi rat spremno. Prirucne ambulante otvorene su u seoskim podrumima. Medicinske sestre, Milka i Vlasta, dezuraju poslednjih mesec dana u jednoj od njih, u Borovom Selu i pokazuju prirucnu apoteku, montazne krevete u jednom podrumu. Dvadesetcetvrogoisnja Vlasta, inace u drugom stanju, sa zarom ce reci da oni izbora nemaju, osim da se brane. Sa Tudjmanom zivota nema.

Ljudi, po pravilu, kad se nadju pred dilemom da zive u Hrvatskoj, sa hrvatskim pasosem i hrvatskom valutom, ili da ratuju, pa ko izgine, izgine, jos uvek "glasaju" za ovo drugo.

U Ilaci, selu koje je nekad bilo cisto hrvatsko, sa prozora kuce izviruje tridesetpetogodisnja Branka Veljkovic. Izbegla je sa porodicom jos 1992. godine iz Slavonske Orahovice, zivi sada u tudjoj, nekada hrvatskoj kuci, a muz joj je mobilisan, dezura u Djeletovcima, stiti naftnu industriju. Nema govora da bi se moglo ziveti pod Tudjmanovom silom, ona je ubedjena. Napadne li hrvatska vojska, oni ce se boriti. A ako izgube? Onda ce otici. Samo ne zna gde.

U selu Berak bilo je pre rata 60 odsto Hrvata. "Odjurili smo mi to jos 1991. godine", kaze, decacki hvalisavo, devetnaestogodisnji momak naoruzan do zuba. Ratuje vec cetiri godine, a zivota sa Hrvatima ne moze biti, jer su ime njegovog oca, kao ratnog zlocinca, objavile zagrebacke novine,kaze. Porodica nema kud da ode, zato ostaje samo borba - do poslednjeg. Starosedelac je, pa pitamo: Zar nije u skolu isao sa Hrvatima, zar nije imao nijednog druga medju njima? Istopi se odjednom hvalisavost i junacenje. "Imao sam druga", kaze, "i to najboljeg. Oca su mu ubili u selu pocetkom rata. Cuo sam da je sada u Zagrebu i da se ozenio..."

Vukovar vise nije za ljude. To vise nisu kuce, vec kulise. Od 1991. godine, kada ga je jugoslovenska vojska "oslobodila", potpuno ga srusivsi, do danas, kao da nijedna ruka nije imala volju da ukloni kamen, prasinu i sut, popravi krovove, udahne zivot . Trava buja u hodnicima kuca. Kroz razjapljene, mracne prozore proviruje mlado siblje. U visespratnicama, sobe bez zidova, pa onda odjednom, iznad urusenog stepenista, susi se ves nekog nevoljnika. Na prste se mogu nabrojati obnovljene prodavnice i poneki kafic, u prizemljima starinskih kuca kojima se Vukovar nekad dicio. Iznad skromnih izloga zjape rupe, bez zivota. Tek nekoliko novih kuca sazidano je u ovom gradu. Delo je to optimista, koje na ovim prostorima cesto nazivaju neobavestenim pesimistima.

Bilo je optimista i na pocetku rata. "Ovo je srpska kuca", pise na jedinom preostalom zidu kuce, ciji je vlasnik ocito verovao da ce to odvratiti granatu sa njegovog praga.

Ljubinko Stojanovic, direktor Informativnog centra Sremsko-baranjske oblasti i Radio-Vukovara, glatko, ne trepnuvsi, objasnjava da je ceo svet u zabludi. Da Vukovar uopste nije srusila jugoslovenska i srpska vojska, vec hrvatski generali u njoj, koji su imali nalog da podmetnu kukavicje jaje Srbima!

Cetrdestogodisnja Milena, knjigovodja, rodjena Vukovarcanka, ne zivi vec cetiri godine u svojoj kuci. I njenu kucu je jugoslovenska vojska "oslobodila" na pocetku rata, pa sad zivi u Borovom Selu. Ne bi da prica o tom vremenu, vec o ovom, sadasnjem. Plate su male, hrane ima, ali je skupa. Sta ce sutra biti, ne moze ni da nasluti. Nema gde da ode, a ubija je neizvesnost.

Nadomak kasarne smestene uz reku, u centru, u rusevinama se igraju decaci. Mirko i Dejan, desetogodisnjaci, uspravili su limenu tablu, kao zaklon, prekrili je zelenim krpama, "maskirali" svoje skroviste, skupili kamenice za rat protiv junaka druge ulice. Uskacu i iskacu kroz rupu koja je nekad bila prozor, u prizemlju, razgrcu gomile cigli.

Samo je bolnica nova. Iako uopste ne lici na bolnicu. Od prizemlja do vrha prekrivena je u vise slojeva dzakovima sa peskom. Jedan vojnik uverava da je to cudoviste, kao sa druge planete, potpuno neprobojno, te da mu meci i granate ne mogu nauditi.

Cija je kampanja vaznija?

Prema Erdutu, na svakih deset metara, sa leve i desne strane puta lezi, sa puskom na gotovs, po jedan vojnik Arkanove Srpske dobrovoljacke garde. Dok je "gazda" u Banja Luci, pokorno vezbaju, jer je na snazi "prvi stepen pripravnosti". Nemoguce je na licu mesta proveriti gde se nalaze oni, pohvatani u Srbiji, prisilno mobilisani, odvedeni na "popravak" u Erdut. Ostaje da se veruje naoruzanom "specijalcu" da takvih u Erdutu nema i da niko tu nije dosao sa lisicama. Njivov stab oblozen je vrecama sa peskom. "Tigrovi" nisu paravojska u istocnoj Slavoniji, tvrde, vec jedanaesta specijalna brigada Slavonsko-baranjskog korpusa.

U sedistu UNOPROFOR-a ( Sektor istok) Kirsten Haupt, zaduzena za stampu ne skriva zabrinutost.

• Potpuno se isti prizori mogu videti na hrvatskoj strani, u Osijeku, na primer, kao ovde. Dzakovi sa peskom, drvo naslonjeno na vrata i prozore. Sve se moze ocekivati, ima dovoljno sile na obe strane - kaze ona.

Doista, obe strane gomilaju trupe s obe strane Dunava. Po poslednjim procenama vojnih strucnjaka, Zagreb ima oko 45.000 vojnika, 200 tenkova, profesionalne brigade. I motivaciju. Rec je o vojnicima koji su 1991. napustili istocnu Slavoniju. Srpska strana (11. Slavonsko-baranjski korpus Srpske vojske krajine) mobilisala je oko 25.000 ljudi sa 150 tenkova. Manevri Vojske Jugoslavije u podrucju Backe i Srema bas uoci najavljenog povlacenja plavih slemova iz ovog podrucja imaju ulogu "odvracanja" hrvatske strane. I Arkanove trupe se vracaju u istocnu Slavoniju nakon vise od mesec dana borbi u Bosanskoj krajini, a Zeljko Raznatovic Arkan listu "Telegraf" kaze da se hrvatski napad moze ocekivati svakog casa.

Milosevicu se, dakako, ne ratuje. Tek je priveo mirotvorstvu lidere Sremsko-baranjske oblasti koji se utkruju u lojalnosti i vise ne uzvikuju "nikad vise u Hrvatsku". Nakon osijeckog sastanka srpska strana sada insistira na petogodisnjem protektoratu UN, i ne spominje ni prelazni period, ni eventualni prebiscit Srba nakon toga. Milosevicev osnovni cilj je da kupi vreme, domogne se Ohaja, isposluje skidanje sankcija, a da istocnu Slavoniju "resava" kasnije, natenane, mirnim putem. On smatra da bi mu pet godina bilo dovoljno da propagandom po zelji oblikuje raspolozenje Srba i "pripremi" ih za ostanak u Hrvatskoj.

Hrvatska, medjutim, ima razloga da zuri. Hrvoje Sarinic, sef hrvatskog pregovarackog tima kaze da reintegracija mora otpoceti do kraja novembra, a da medjunarodni protektorat ne moze trajati duze od 18 meseci. U toj trci sa vremenom, Hrvatskoj bi, u stvari, odgovaralo da odmah, vojnim putem, pre sastanka u Ohaju, i pre nego sto se skinu sankcije Jugoslaviji, "preuzme" istocnu Slavoniju. Franjo Tudjman u intervjuu danasnjem "Njujork Tajmsu" tvrdi da je njegova vojska sposobna da za dva dana uspostavi kontrolu nad istocnom Slavonijom, uprkos riziku da se ukljuci u rat Armija Jugoslavije.

Ipak, male su mogucnosti (mada postoje) da ce se tako nesto i desiti ovih dana. O tome odlucuje sada visa, americka volja. Tudjman u istom intervjuu priznaje da je obecao Ricardu Holbruku, americkom pregovaracu, da nece omesti mirovne pregovore, te da nece pre i tokom njih preduzimati vojnu akciju. Bilu Klintonu se, naime, ne bi svidelo takvo "ometanje", a bice da je njegova izborna kampanja vaznija od kampanje Franje Tudjmana.

Gordana Igric