JENKI DOLAZE, ZAR NE?

Promene i prividi

AIM, Beograd, 24.10.1995.

Ako nisu kadri da se zastide nad provalijom u koju su gurnuli sopstvene narode nasilnichkim razbijanjem bivsse Jugoslavije, ovdassnji nacional-ssovinistichki vodji cce, mozz- da, biti ponosni time ssto su, krizom koju su izazvali, bezmalo celom svetu uterali strah u kosti. Nije, ipak, iskljucheno da cce se, bar neki od njih, gorko kajati ssto su i najmoccniju svetsku silu prinudili da se, sebe radi, i njima bavi.

Sagledavanje novih moguccnosti pretpostavlja, dakle, i odgovor na pitanje:zassto je dosslo do promene u Americi? Ovo utoliko pre ako se zna da bi odluka o slanju americhkih trupa u ratom zahvacceno sredisste Balkana, mogla biti najte- zza i najdalekosezznija koja je u Beloj kucci donesena posle surovog, za Ameriku neslavnog i nezaboravnog vijetnamskog rata.

Bil Klinton je, pre nepune tri godine, osvojio drzza- vni vrh Amerike vraccajucci se uzoru starom visse od tri decenije. Masstovitom, zaovodljivom retorikom predstavljao se kao odluchni, moderni politichki reformator kao ssto je to u svoje doba chinio Dzon Kenedi, njegov legendarni prethodnik. Ali, za razliku od Kenedija koji je i glavom platio reforma- torsku borbenost, Klintona, bezmalo od trenutka kad je preuzeo vlast bije rdjav glas da je, malte ne, nepopravljivo neodluchan.

Predsednikovi kritichari su pritom najchesscce imali u vidu izazove koje spoljni svet Americi namecce. A kao krun- ski dokaz uzimali su nemocc da se zaustavi, ili bar obuzda, opaki "jugovirus". Tako je bar bilo dosad, do trenutka kad je Klintonov sstab odluchio da i vojnim ulaskom u balkanski tunel pochne pripreme za juriss na drugi predsednichki mandat. Zassto i preko jugobespucca? Pa, verovatno i zato ssto je Kli- ntonova ekipa dossla do zakljucka da nema izbora. Ni u kakvim, pa ni u izbornim politichkim suochavanjima ne bi dobro pross- la ako bi metezz na Balkanu otpisivala kao stvar koja za Ame- riku nije od vitalnog interesa, kako je doskora chinila.

"Prevaspitavanju" znatnog dela americhke javnosti, odnos- no rastuccim iskussenjima u Beloj kucci, presudno su, dabome, doprinele ovdassnje nacionalistichke elite, u Srbiji ali i izvan nje. Ponajvisse time ssto su uspele da iznude (medju Srbima brzze i temeljnije nego igde) ubistvenu zamenu teme: prvo nacionalno "osvessccenje" i razgranichenje pa demokra- tske reforme. Na taj nachin pripremljen je bezumni rat za teritorije ("etnichko chissccenje") pa je vremenom vecci deo bivsse jugoslovenske federacije pretvoren u minsko po- lje Balkana, ako ne i cele Evrope.

Pred takvim izazovom ni Amerikanci nisu mogli osta- ti ravnodussni, sve i da su hteli. Besprimerno nasilje koje atakuje na osnove demokratske civilizacije prerastalo je u "domacci zadatak" i za njihove politichare. Bar u meri u kojoj moralno zgrazzavanje utiche i na unutrassnje politichke, po- sebno izborne utakmice.

Klinton je, sve u svemu, bio prisiljen da se, najzad, odluchi. I uchinio je to na nachin koji bi trebalo da mu obezbedi povoljniji, drzzavnichki imidz. Umesto da i dalje glumi nevinost, da zaludno kinji politichki, finansijski i birokratski zapretene Ujedinjene nacije i prebacuje loptu u evropsko dvorisste, Bela kucca uzima u svoje ruke mach kojim bi htela da preseche Gordijev chvor jugokrize.

Jenki, dakle, dolaze, zar ne? Trebalo bi tako da bude. Uochi mozzda odsudnih poga- djanja izmedju Izetbegovicca, Milossevicca i Tudjmana na tlu Sjedinjenih Drzzava, pod neposrednim, politichko-posrednichkim patronatom Vassingtona, sve se vrti oko Klintonovog novog kur- sa. Pod okriljem Ujedinjenih nacija, Evropske unije i Kontakt grupe, uz okolissno, makar i ogranicheno ukljuchivanje Rusa, NATO, chini se, ima cvrstu nameru da obavi glavni posao prema sopstvenom scenariju:pacifikaciju koju bi domacce ratovodje imale da prihvate bez pogovora, odnosno zamenu slabassnog Un- profora pretezzno zapadnim vojnim formacijama. One bi trebalo da obezbede svestranu, ne samo politichku nego i fizichku kontrolu celog. mozzda ne samo bosanskog, kriznog podruchja.

U slobodnijem opisu takve intervencije spolja moglo bi se govoriti i o uspostavljanju svojevrsnog, politichki i vremenski orochenog medjunarodnog protektorata. Uslovno, ra- zume se. U nachelu, tzv. medjunarodna zajednica ne mozze zara- ccenim stranama nissta da nametne. Po istoj logici one su slobodne da nastave ratovanje-ako su kadre da podmire cenu takve slobode.

Za one koji veruju da su rezerve ratne energije is- crpljene, stvar je upravo u tome:kompromisno politichko re- ssenje realnije je nego ikad ranije zato ssto se ratne ava- nture visse nikom ne isplate. Da toga nije, tessko da bi se i Amerika, joss neizlechena od traumatichnog "vijetnamskog sindroma" odluchila da u obuzdavanju balkanske nacionalisti- chke epidemije angazzuje i svoje vojnike.

Ali niko ko nessto zna o balkanskim nacionalizmi- ma (i o Sjedinjenim Drzzavama) joss nema ni hrabrosti, niti uverljivog razloga, da objavi kraj nedoumica. Delom, valjda i zbog toga ssto, da se posluzzimo mudrossccu Milana Kundere (iz najnovijeg romana "Usporavanje") i sama promena tempa proizvodi zabune i nespokojstva. Jer "kad se stvari suvisse brzo dogadjaju, niko ne mozze biti ni u ssta siguran, apsolu- tno ni u ssta, chak ni u samog sebe".

Izvesne, mozzda i ozbiljnije nedoumice na americhkoj strani bi mogle potrajati sve dok se ne otklone i poslednji tragovi zle slutnje:ulazak u balkanski kossmar za Klintona je prihvatljiv samo dotle dok on ima razloga da veruje da cce, makar i uz podnossljiv ljudski gubitak, biti uspessan. Preciznije:predsednik koga sumnjicche da je nedopustivo ne- odluchan mozze od svoje sporne spoljne politike nachiniti vredan predizborni adut samo ako pruzzi uverljiv dokaz da je nessto krupno uchinio za svetski mir.

Aleksandar Nenadovic