TRAKTOR BEZ VOZNOG REDA

Vojvodina i izbeglice

Posto je uspesno kanalisala izbeglicki talas van gradskih paravaca i vecinu Krajisnika uputila u vojvodjanska seoska domacinstva, drzava je zauzeta svojim velikim brigama, a ljudi se snalaze kako znaju i umeju.

AIM, Novi Sad, 23.10.1995.

Kada je krajem leta pala Kninska krajina, a reka izbeglica (ponovo) krenula ka Srbiji s krajnjim ciljem da izbegne naseljavanje na Kosovu i da se, ako je to ikako moguce, domogne rodjaka u Vojvodini, ili Beogradu - Vojvodjani su bili sokirani brojem ljudi i razmerom njihovog stradanja. Pridoslice - siromastvom Vojvodjana. Za to, sto se tih dana desavalo, cak je i Vojvodini, navikloj na doseljavanja, nedostajalo iskustvo.

Kada je "Vossa Inependent", humoristicki podlistak "Nezavisnih", dodelio pocetkom jeseni, predsednicima Hrvatske, Srbije i Amerike, "Oskar" za film "Traktor bez voznog reda", bila je to neskrivena aluzija da se sve poratne seobe naroda zavrsavaju u Vojvodini. Vecina obicnog sveta je bila svesna da ce, najvecim delom, ljudi koji dolaze ostati tu zauvek. Ili, bar toliko dugo, dok ne nadju bolje. Pod boljim se smatra odlazak u inostranstvo.

Kolektivno secanje

Pocetkom septembra objavljen je podatak da je u Vojvodini smesteno vise od 111 hiljada izbeglih Krajisnika. Posto je, manje-vise uspesno kanalisala izbeglicki talas van gradskih paravaca i vecinu Krajisnika uputila u sela i seoska domacinstva, drzava je zauzeta svojim brigama, a ljudi se snalaze kako znaju i umeju. I domaci, i oni koji bi da ostanu, jer nemaju kuda. Nije anegdota da je samo jedna porodica u Staparu, selu nadomak Sombora, jednom od retkih cisto srpskih sela u kojem do tada nije bilo ni kolonista iz prethodnih ratova, imala 70(!) izbeglih rodjaka.

Jos je komplikovanije u tzv. kolonistickim selima. Neke opstine imaju izrazito veliki broj izbeglih: Sombor (12.774), Apatin (10.000), Stara Pazova (9.239), Ruma (8.773), Novi Sad (9.000)... Desavalo se da se stanovnistvo za dan-dva udvostruci, ili da izbeglice brojcano nadmase one kod kojih su dosli. Jos uvek, deo izbeglica, ceka zimu u, uglavnom improvizovanim, koletivnim smestajima. Anketa koju redovno za vojvodjanski gradjanski nedeljnik "Nezavisni" radi agencija "Scientia" pokazala je da 66 odsto Vojvodjana misli da izbeglice treba smestiti "gde oni hoce", ali 18 odsto kaze: "Samo ne u Vojvodinu". I pored toga, cetvrtina ucesnika ankete primila je izbeglice u kucu. Nikakvu pomoc nije dalo sledecih 25 procenata pitanih.

Osnovni problem bio je: Kako za kratko vreme sto bezbolnije i sto racionalnije smestiti vise od 100.000 ljudi, nahraniti ih i omoguciti im kakav-takav posao da bi mogli sto pre obezbediti sebi nekakav prihod? To, sto sada, bez obzira na bivse zanimanje i znanje, izbeglice idu u jesenju nadnicu po seoskim domacinstvima, moze se tumaciti i kao brzo obostrano naucena prakticnost. No, moze da se tumaci i kao seosko "snabdevanje" jevtinom radnom snagom: nadnica je, u nekim selima, 25 dinara (oko 10 maraka), bez hrane. Negodovanje medju izbeglicama se moze cuti, ali u ovom trenutku - izbora nema. Rusi se njihova iluzija, pothranjivana vise decenija u bivsoj Jugoslaviji, da je Vojvodina prebogata ravnica koja moze da hrani i sebe i druge.

U medjuvremenu, Vojvodina je osiromasila. Anketa objavljena u listu "Nezavisni" govori da 58 odsto zitelja Vojvodine smatra da im je standard losiji nego prosle godine, a trecina anketriranih da je isto (lose?) kao i prosle godine. Selo, koje podnosi najveci teret smestaja i ishrane izbeglica (a i inace mu je dodeljena uloga cuvara socijalnog mira u nemirnim vremenima), drzava je ucenila niskom cenom psenice i placanjem u tri rate. Ono je, drugim recima, bez dinara, jer je prva trecina novca za zito, dobrim delom, otisla na placanje troskova proizvodnje, a ostatak je obecan u komercijalnim zapisima. Cak 62 procenta pitanih misli da ce izbeglice uticati na standard domacina.

Obostrano nezadovoljstvo

Karakteristicno je da izbeglice, po pravilu, tvrde da su "tamo" ostavili daleko vise nego sto "ovde" dobijaju. Ocito je da su neki u prethodnom zivotu bili bogatiji od Vojvodjana. Rezultat toga je dvostruko nezadovoljstvo: Vojvodjani strepe od novih nacionalizacija - posebno kad se zna da su lokalne vlasti popisale, pa i uselile izbeglice u, neupotrebljavane, odnosno prazne kuce Vojvodjana. Vlasnici su na to pristajali, u strahu da ce i bez pristanka dobiti nove "stanare".

Sa druge strane, izbeglice cesto poklone u namestaju i odeci vide kao "starudiju", sto opet ljuti domacine. Tako se krug zatvara.

Politicka slika je kompleksna, koliko i prostor na kojem vise vekova zivi vise nacija s vise vera, crkava i kultura, i koji je posle (svih) svetskih ratova dobijao nove stanovnike, u ponekad potpuno novim naseljima. Zanimljivo bi bilo za strucnjake, sociologe i psihologe da anlaziraju, zasto izbeglice koji beze od Hrvata "jer s njima ne mogu da zive", biraju konfesionalno i nacionalno sasvim izmesanu Vojvodinu, u kojoj ima ne samo Hrvata, nego i Rusina, Slovaka, Rumuna i Madjara.

Neki od njih su pokusali da prenesu "ratnicki manir" resavanja nacionalnog pitanja iz svojih bivsih sredina. Bilo je pretnji i isterivanja. Sasvim mali broj je pristao da zivi na Kosovu, i to ne bas rado. Kad su se pokusaji nasilnog iseljavanja Hrvata (a bilo je incidenata u gotovo svim mestima s nacionalno izmesanim zivljem) na izvestan nacin smirili, duhoviti i lucidni lider Lige socijal-demokrata Vojvodine Nenad Canak ponudio je jedno od mogucih resenja za smirivanje nacionalnih tenzija. "Da je pameti", smatra Canak, "trebalo je odavno priznati da, ako postoji Vojvodina kao primer 'tradicionalno dobrih medjunacionalnih odnosa', postoje i podrucja koja su primer 'tradicionalno losih medjunacionalnih odnosa'. I davati sansu ljudima iz Vojvodine da pomognu onim drugima da poboljsaju medjunacionalne odnose, umesto da se upravo onim drugima, vec godinama, Vojvodina daje 'na upravu', gde oni iz neznanja kvare i ono do cega se u Vojvodini teskom mukom stiglo kroz vekove".

Provociranje domaceg zivlja, izgleda, ne prestaje, vec poprima druge oblike. Prvih dana su predstavnici radikala (ciji je lider srpski ekstremista Vojislav Seselj) po vojvodjanskim selima vodili izbeglice i ultimativno trazili od Hrvata da ustupe kuce izbeglim Srbima (kao, na primer, u backom selu Stanisic, a slicno se dogadjalo u Sremu, gde je bilo i fizickog maltretiranja domacih Hrvata). Posle intervencije milicije i specijalaca MUP Srbije u modu je usla zamena imanja. Sada neke izbeglice dolaze same i nude "trokatnice u Zadru" za imanja u Vojvodini. Taj "posao" je, prvo Uredbom hrvatske Vlade, a potom njenim ozakonjenjem (o raspolaganju srpskom imovinom u Krajini) sveden na potpunu neizvesnost.

Sad Savez vojvodjanskih Madjara (SVM) upozorava da njegov biro u Subotici, gradu na severu Vojvodine, "belezi primere zlostavljanja gradjana od strane izbeglica i onih koji ih 'zbrinjavaju' na stetu gradjana". SVM napominje da su "u nekim delovima Subotice, ovih dana, ubaceni u postanske snaducice rukom pisani preteci leci, koji izazivaju strah medju stanovnistvom madjarske nacionalnosti". Takva vrsta "ljubavnih" pisama ( "Gubi se odavde sto pre madjarska svinjo i daj nama sto nama pripada"), seje strah medju sve starosedeoce.

Koliko je Vojvodjana napustilo Vojvodinu u poslednja dva meseca - ne zna se. Haos prvih dana naterao je izvestan broj Hrvata da odu u Hrvatsku. Iz Stanisica, tipicnog kolonistickog selu ( posle drugog svetskog rata u ovo selo su doseljeni i Srbi i Hrvati) na pola puta od Subotice do Sombora, otislo je, prema nezvanicnim podacima, manje vise bez pompe, 57 porodica. Ostalo je sedamdesetak porodica, koje trpe povremene telefonske pretnje. U avgustu ove godine, u prvom talasu, u to selo sa 4.000 stanovnika stiglo je 1.200 izbeglica. Bilo je pretnji, nocnih pucanja i masovnih seoskih sastanaka, a bilo je i specijalaca u selu.

I sremska sela bila su pod veoma velikim pritiskom. Po svedocenjima jedne zene iz Rume, gde je milicija sprecavala fizicko maltretiranje i nasilno izbacivanje Hrvata iz kuca, neke izbeglice iz Knina su pricale da su im jos u Drnisu rekli da idu u Rumu, na Breg, da tamo ima hrvatskih kuca za njih. Zabelezeno je da su Krajisnici u Petrovaradinu, delu Novog Sada, od mesne zajednice trazili spisak Hrvata. Sluzbenici su odbili da ih daju, a novosadski gradonacelnik Djuro Bajic je obecao da "gradjani hrvatske nacionalnosti mogu biti spokojni u Novom Sadu". Izgledalo je da srpska pravna drzava funkcionise. Ipak, Hrvati se i dalje pitaju - gde je objavljeno da je neko zbog pretnji uhapsen?

S druge strane, neke od izbeglica ne mogu (jos) da prihvate pomirljivi stav Vojvodjanina koji cesto zna da kaze: "Sta meni smetaju cetiri Madjara u selu, bolje da dovedem jos jednog, da imam vise prijatelja, pa da trgujemo". A taj stav je, u stvari, vojvodjanski obrazac zivota sa drugima.

Milena Putnik