KRIZA NA JUZNOM BALKANU

/Atentat na Gligorova i Situacija na Kosovu/

Americka satl-diplomacija nacinila je poslednjih nedelja odlucne proboje u resavanju balkanske krize. Cini se da je resenje za Bosnu i Hercegovinu i postizavanje mira samo pitanje dana. Istovremeno, u pozadini ubrzanih diplomatskih aktivnosti na realaciji izmedju Beograda, Zagreba i Sarajeva, odvijale su se i paralelne aktivnosti preventivnog sprecavanja sirenja krize na druga podrucja Balkana, koja do sada nisu bila obuhvacena ratom. Americko posredovanje omogucilo je postizanje strateskih zaokreta, najpre u odnosima izmedju Atine i Tirane, a zatim i izmedju Atine i Skoplja. Najzad, nakon postignutog kompromisa sa Atinom, makedonski predsednik Kiro Gligorov pozurio je u Beograd, gde je dogovorio skoro uzajamno priznavanje Skoplja i Beograda. Medjutim, dan nakon povratka iz Beograda na Kiru Gligorova je izvrsen bombaski atentat, u kojem je on tesko povredjen. Ovaj atentat je dosao kao upozorenje optimistima da proces pune stabilizacije stanja na Balkanu nece biti tako lak i brz. Iako se jos ne zna ko su izvrsioci atentata, nema sumnje da je njegov neposredni cilj zaustavljanje sadasnjeg mirovnog procesa i pokusaj da se spreci postizanje kompromisnih solucija za Makedoniju. Atentat u Skoplju jos jednom ukazuje na izuzetno delikatan polozaj Makedonije kao drzave. Iako je iz bivse Jugoslavije izasla bez velikih potresa, Makedonija nije uspela da ostvari istorijski dogovor i puni unutrasnji koncensus etnickih i drugih konstituenata drzave, niti da pronadje formulu kojom ce se neutralizovati pritisci i apetiti susednih drzava. Svoj opstanak i dosadasnju relativnu stabilnost Makedonija, pre svega treba da zahvali strateski i takticki prilicno vestoj politici Kire Gligorova, koji je na sebe preuzeo ulogu glavne kohezivne snage u periodu tranzicije. Kao bliski saradnik lidera Druge Jugoslavije, Josipa Broza Tita, Gligorov je izgleda dobro naucio formulu odrzavanja balansa snaga u drzavi razdiranoj unutrasnjim protivurecnostima kroz koju se istovremeno presecaju i linije sukobljenih interesa suseda, kao i regionalnih i velikih sila. Medjutim, slaba tacka ovakve politike balansiranja sadrzana je u tome sto ona ne ide ka trajnim resenjima, vec se oslanja na ad hok solucije i prolongiranje osnovnog odnosa snaga. U konacnom ishodu ovakva politika Kire Gligorova mogla bi imati iste posledice kao i Titova politika: posle njega nestace kohezivna snaga sistema i on ce se obrusiti u svojim protivurecnostima. Dok se lekari bore za zivot Kire Gligorova, otvara se kljucno pitanje njegovog naslednika i sudbine Makedonije. Pitanje naslednika je zapravo otvoreno jos ranije, kada se pre nekih mesec dana Vasil Tupurkovski vratio na politicku scenu Makedonije zastupajuci tezu o nuznosti postizanja unutrasnjeg istorijskog koncensusa, pre svega sa Albancima, oko buducnosti Makedonije. Umesto Gligorovljeve "komunisticke" tehnike odrzavanja na vlasti putem odrzavanja sukoba i prolongiranja resenja, Tupurkovski je predlozio varijantu koja bi mogla garantovati unutrasnju stabilnost zajednicke drzave Makedonaca i Albanaca. Prema Tupurkovskom stabilnost Makedonije ne zavisi toliko od koncensusa medju etnickim Makedonicima, koliko od koncensusa dela makedonskih partija sa Albancima. Pragmaticnost ove politike zasniva se na uvidu da ce se lakse postici brak iz racuna sa Albancima u Makedoniji, nego sto ce se prevazici unutrasnji sukobi medju samim Makedoncima i, sto je jos nerealisticnije, ostvariti Velika Makedonija kakvu zele makedonski ekstremisti, koji su najverovatnije i organizovali atentat na Gligorova. U svakom slucaju, poslednji dogadjaji u Makedoniji najavljuju dubinska i dalekosezna prestrojavanja, koja mogu rezultirati trajnijom nestabilnoscu i turbulencijama. Zbog toga ce od velike vaznosti biti ponasanje suseda, odnosno nastavak i dovrsenje procesa priblizavanja Skoplja sa Atinom i Beogradom, uz vec postojecu blisku saradnju sa Sofijom i Tiranom. Drugi vazan momenat predstavljace regulisanje odnosa sa Albancima, kao preduslova za unutrasnju stabilnost Makedonije. Razvoj dogadjaja u Makedoniji predstavlja novi dokaz za tvrdnje da je dosadasnji relativni mir i stabilnost u juznom sektoru balkanske krize predstavljao privid. Sto su bliza i izglednija kompromisna resenja, to nestrpljiviji postaju ekstremni krugovi. Prepostavlja se da su upravo uspesni pregovori sa Atinom, a zatim i sa Beogradom podstakli makedonske ekstremiste da se odluce na likvidaciju "izdajnika" Gligorova. Slicno zaostravanje moze se ocekivati i na Kosovu, kao odgovor na sve cescem spominjanju mogucnosti pronalazenja kompromisnog resenja. Za sada na Kosovu nema nekih novih, ozbiljnijih znakova zaostravanja, ali se nerovoza ekstremista ispoljava na posredan nacin. Tako srpski ekstremisti organizuju simbolicke manifestacije: pored doseljavanja izbeglica iz Krajine, koji se predstavljaju kao prvi talas buduce masovne kolonizacije Kosova, organizuju se i simbolicke ali i provokativne akcije okurazivanja lokalnog srpskog stanovnistva, recimo time sto se podizu i otkrivaju spomenici Caru Dusanu (u Prizrenu), Vuku Karadzicu (u Pristini) itd. Ove simbolicke manifestacije "ukorenjivanja" Srba zapravo treba da odagnaju strah od moguceg po Srbe nepovoljnog raspleta kosovskog pitanja. Nakon velikih srpskih poraza u Krajini i u Bosni, koji ekstremisti predstavljaju kao izdaju, kod srspkog stanovnistva postoji strah da ce i Kosovo biti izdano. S druge strane, lideri albanskog pokreta na Kosovu koriste neku vrstu prenaglasenog simbolickog optimizma, kako bi odagnali strah od neuspeha. Ibrahim Rugova poslednjih nedelja je nekoliko puta rekao "da ima razloga da bude optimista", ne navodeci pritom konkretno niti jedan od tih razloga. Iako medjunarodni faktori stalno ponavljaju da Kosovo moze racunati samo sa autonomijom u okviru Srbije, Rugova u svojim nastupima ostavlja utisak o postojanju nekakvog spekulativnog "viska ponude", odnosno da je on u tajnom dosluhu sa Amerikancima i drugim silama koje treba da odluce o krizi. Za razliku od optimisticnog Rugove, njegovi unutrasnji oponenti na Kosovu, kao recimo Demaci, ovaj Rugovin optimizam drze demagoskim cinom, ciji je cilj odrzavanje sadasnje rukovodece garniture kosovskih Albanaca, koju on smatra uglavnom nesposobnom i nekompetentnom. Demaci upozorava Rugovu na opasno sejanje optimizma i iluzija u jednom vremenu koje je nemilosrdno i gde ne postoji stvarna spremnost medjunarodnih faktora da Kosovu i Albancima ponudi vise od onoga sto oni mogu da nametnu. Zbog toga se sejanje iluzija moze vratiti kao bumerang i voditi ka rezignaciji i prepustanju sudbini. Ono sto najvise uznemiruje kosovske Albance jeste neprisustvo Kosova u sadasnjim diplomatskim pregovorima. Oni bi vise verovali medjunarodnoj zajednici kada bi ukidanje sankcija Srbiji bilo uslovljeno prethodnim resenjem kosovskog pitanja. Ali, do takvog uslovljavanja po svemu sudeci nece doci, vec se nudi druga formula: evropska petnaestorica izgleda da su postigli koncensus da se davanje finansijske i druge pomoci Srbiji nakon rata uslovi vracanjem ljudskih i politickih prava Albanaca na Kosovu. Takodje se u diplomatskim krugovima pominje i varijanta uslovljavanja vracanja Srbije (i SR Jugoslavije) u medjunarodne institucije resenjem kosovskog pitanja, kao i uspostavljanjem ljudskih prava u Vojvodini i Sandzaku. U svakom slucaju, kriza ce se uskoro iz Bosne i Hrvatske preseliti u Srbiju, Kosovo i Makedoniju. Pitanje je kakvi ce se instrumenti koristiti da se ove krize kontrolisu. Medjunarodna zajednica je nacinila dosta propusta u dosadasnjem tretiranju jugoslovenske krize, a ne treba biti preveliki optimista ni za ubuduce. Novi svetski poredak, kao nedovrseni projekat, nema izgradjenih instrumenata za preventivno delovanje. Svakako najtezi problem predstavljace Kosovo, gde nema znakova popustanja i spremnosti za kompromis. Sa autonomijom o kojoj se govori, ni jedna strana ne moze biti zadovoljna, i neki je smatraju samo uvodom u radikalizaciju problema. Medju Albancima sada postoje tri jasno izdiferencirane struje: jedna koja odbija ideju autonomije, ali smatra da se nezavisnost Kosova moze ostvariti mirnim putem i pregovorima, uz odgovrajaci pritisak medjunarodnih faktora na Srbiju; druga struja smatra da se odredjen tip autonomije Kosova moze prihvatiti kao neophodna polazna stanica za kasnije avansovanje statusa Kosova do nezavisnosti; najzad, treca struja obe prve opcije smatra nerealistickim i zabludama kolaboratora, te poziva narod da se pripremi za neku formu oslobodilackog rata, jer se do slobode ne dolazi bez borbe. Ipak, medju ovim strujama najuticajnija je ona prva, koju vodi Ibrahim Rugova. Neki predvidjaju da ce na kraju Rugovin pokret u pregovorima doci do pozicija koje danas zastupaju umereniji i realisticniji albanski politicari. Docim, treca, militaristickija struja jos uvek je u embrionalnoj fazi i nema neku izrazeniju javnu promociju, niti javnu podrsku. Svejedno, odnos snaga ostaje zagonetka.

Shkëlzen Maliqi AIM Pristina