LUDILO S PREDUMISLJAJEM

O Milosevicu i Osmoj sednici - svedocenje Ivana Stambolica

AIM, Beograd, 2.10.1995.

"U politici nema prijatelja i neprijatelja - samo su interesi vecni." Ova maksima mogla bi biti poruka knjige "Put u bespuce", koju je nedavno javnosti ponudio Ivan Stambolic, nekada neprikosnoveni "broj jedan" u Srbiji, a danas na celu Jugoslovenske banke za medjunarodnu ekonomsku saradnju. "Put u bespuce" je, u stvari, zbir odgovora Ivana Stambolica na pitanja Slobodana Inica, "memoarski intervju" koji bi, po zamisli i zelji autora, trebao da osvetli vreme ustolicenja Slobodana Milosevica i period famozne Osme sednice srbijanskih komunista iz septembra 1987.godine.

U javnosti pretenciozno ocenjena kao delo koje se "cita poput trilera", knjiga "Put u bespuce", medjutim, tek je jedno u nizu svedocanstava o periodu politickih prevrata u Srbiji. Ona, uglavnom, nudi objasnjenja koja su u Srbiji vec godinama javna tajna. Citaocu se, ipak, preporucuje sa nekoliko pikanterija o liku i delu Slobodana Milosevica, kadrovskoj politici, uvodu u raspad Jugoslavije.

Milosevic, kao nesumnjivi sticenik i politicki favorit Ivana Stambolica isplivao je na povrsinu, kako i sam Stambolic tvrdi, zahvaljujuci "nepisanom pravilu da aktivni prvi covek Partije odredjuje svog naslednika". Da nisam imao tu moc, pa donekle i duznost, Milosevic ne bi bio izabran na moje mesto i ja ne bih bio kriv za taj izbor, tvrdi dalje Stambolic. Ocenjujuci da Milosevic jeste "sudbonosno" kadrovsko resenje, Stambolic istovremeno istice i da je "dolazak Nikole Ljubicica iz JNA na politicku scenu Srbije i Jugoslavije najveci personalni promasaj, najkobnije kadrovsko resenje."

Pri tom, sam Ivan Stambolic bio je jedan od realizatora ideje da se politicki vrh Srbije osnazi generalskim autoritetom Nikole Ljubicica. Medjutim, ova kadrovska kombinatorika, po nekim ocenama, bila je zapravo samo deo politicko-personalne infrastrukture, koja je Milisevicu omogucila da se okruzi ljudima koji ce biti deo njegovog tima, ili mu nece smetati.

Stamboliceva svedocenja o "proizvodnji Milosevica" neizbezno su ukljucila u pricu i nekoliko tadasnjih nesumnjivih politickih autoriteta, recimo Dragoslava Drazu Markovica, clana srbijanskog i federalnog partijskog vrha. Markovic je tada, naime, slovio kao jedan od protivkandidata Milosevicu, zbog "demokratski sire osnove".

"Secam se da je Milosevic, cim je cuo za predlog da se za predsednika Partije ide sa vise kandidata, skakao kao oparen : Niposto! Ja se ne slazem. Ja zelim da budem jedini kandidat", govori danas Stambolic. Iz svedocenja Draze Markovica o sopstvenoj kandidaturi - proizilazi zakljucak da Stambolic odluku o namestanju Milosevica nije doneo sam vec u dosluhu i pod mentorstvom Petra Stambolica. Po sadasnjim komentarima Draze Markovica jugoslovenski CK SK isao je linijom manjeg otpora, prihvatajuci relativno nepoznatog Milosevica "kao manje zlo" od Ivana Stambolica.

Zanimljiva je, medjutim, i klackalica koju je u svom svedocenju pokrenuo Ivan Stambolic, tvrdnjom da je Draza Markovic "kao stari lisac" znao o Milosevicu nesto "sto niko od nas nije", te da Milosevic mozda ne bi bio izabran da je Draza tada rekao sve sto zna. Na ovaj Stambolicev pokusaj samoamnestije, Markovic, uzvraca da je i uradio i rekao sve sto je tada mogao, kako bi sprecio Milosevicev dolazak i potonji uspon. Opovrgava, istovremeno, da je njegova rodjacka veza sa Milosevicevom suprugom Mirom Markovic (cerkom Drazinog brata Mome Markovica) mogla biti izvor bilo kakvih "specijalnih saznanja". Markovic tvrdi da je upravo Ivan Stambolic, kao prisni porodicni prijatelj bracnog para Milosevic-Markovic, znao mnogo vise, ali da nije verovao u Milosevicevu "izdaju" prijateljstva. Bilo kako bilo, tek - Milosevic je izabran.

Stambolicev pogled u nazad, danas izgleda ovako: "Sa ovom politikom Milosevic je dosao na vlast, sa supruznickom politikom je raskinuo sa mnom i preuzeo politiku srpskih velikonacionalista, razbio Jugoslaviju i - usao u rat. Prihvatanjem politike medjunarodne zajednice sad hoce mir! Milosevic nikad nije imao svoju politiku - tudje politike su imale njega. A, ako je i imao svoju politiku, onda je to samo politika odrzanja na vlasti". Stambolic, takodje, smatra da je od neodrzanog "mitinga istine" u Ljubljani Milosevic isao iz poraza u poraz.

Osma sednica, preokret u politici Srbije, istovremeno je i kraj Stamboliceve politicke karijere. On danas misli da je Osma sednica bila "ozvanicena simbioza staljinista i nacionalista", na kojoj je "staljinisticka sljaka uzela nacionalisticke parole i programe...i tako se u tom nacionalistickom galopu krenulo u bratoubilacki rat, u krv, bezglavi rusilacki pohod sa stotinama hiljada zrtava..." Stambolic Osmu sednicu naziva i "objavom rata Jugoslaviji" dodajuci: "Reci - ili ce Jugoslavija opstati ovakva, ili je nece biti - u datim okolnostima nisu znacile nista drugo nego osudu Jugoslavije na smrt." Za Milosevica u tom kontekstu kaze: "On sam nije srusio Jugoslaviju. Ali, jedno je sigurno - sa njim je zemlja lakse razbijena."

Zanimljivo je reci da se, paralelno sa objavljivanjem "Puta u bespuce" pojavio i drugi "dokumentarni materijal", nastao u razgovoru Stambolica sa novinarom Slavkom Curuvijom, sada direktorom nedeljnika "Telegraf". U nekoliko navrata, uz fus notu da je "Put u bespuce" frizirana Stamboliceva ispovest, "Telegraf" objavljuje delove razgovora sa Ivanom Stambolicem koji su tri i po godine "uzaludno cekali autorizaciju". Mada eksplicitno ne spori autentucnost tih razgovora, isticuci da ih nije autorizovao, Stambolic je nagovestio da ce zatraziti sudsku satisfakciju. Prevarenim se oseca i druga strana, njegov tadasnji sagovornik Curuvija, koji je vec najavio "paralelnu knjigu" i sudsko poravnanje koje ce zatraziti kako bi, po njegovim tvrdnjama "namirio nastalu stetu".

Bez obzira na ove (ko)autorske igre, frizirana ili nefrizirana, oba svedocenja se poput talasa valjaju u javnosti. Tesko se, ipak, moze reci da je to bura, jer su moguci efekti uglavnom zakasneli. Kao i Stamboliceve, sada pokajnicke reci:"Kako sam mogao znati da se svesno ide, ni manje ni vise, nego upravo - kako neko rece - na ludilo sa predumisljajem, i to iz niskih pobuda."

Velimir Ilic