ZA DOGOVOR JE POTREBNO (NAJMANJE) DVOJE

AIM, Skopje, 28.09.1995

*Dali je moguc "historijski dogovor" izmedju Makedonaca i Albanaca u Makedoniji? Ponovno aktualiziranje ideje o "Historijskim dogovoru" cini se da je poslednji pokusaj da se eliminiraju najvece neizvesnosti u odnosima izmedju dve najvece etnicke grupe u Makedoniji, Makedonaca i Albanaca. Medjutim, ova ideja nailazi na kontraverzno tumacenje sto uveliko umanjuje, ako ne i isklucuje, sanse za njeno ostvarenje.

Pre izvesno vreme, poznati makedosnki politicar iz vremena jednopartizma, Vasil Tupurkovski, nekadasnji clan Predsednistva bivse SFRJ, na jednoj televiziskoj emisiji drzavne televizije, izbacio je skoro zaboravljenu ideju o "historiskom dogovoru" izmedju dva najvece etnicke grupe u Makedoniji, Makedonaca i Albanca. Neposredan povod ove izjave sadasnjeg predsednika Olimpijskog Komiteta Republike Makedonije i autora knjige o Aleksandru Makedonskom, bio je najnoviji razvoj situacije na Balkanskom Poluostrovu. Dr. Tupurkovski je kao najpogodniji nacin da se izbegne nezvesnost oko mogucnosti prosirenja sukoba i na juznom delu Balkana (u Makedoniji) preporucio da se postigne historijski dogovor sa Albancima u Makedoniji oko uredjenja medjusobnih odnosa, jer kako smatra on, Albanci mogu u velikom stepenu odluciti o stabilnosti, odnosno o destabilizaciji zemlje.

Ova izjava nekadasnjeg "Titovog omladinca" koji se sada zbog, kako se spekulira, "neodgovarajuceg tretmana" sadasnjih mocnika povukao "u dubokoj ilegali", izazvala je burna reagovanja ciji se talasi polako smiruju, mada su daleko od toga da "legnu". Skoro sve makedonske politicke partije, kako one na vlasti (a one narocito) tako i opozicione, su odbacile ovu ideju sa obrazlozenjem da bi njeni efekti bili suprotni ocekivanjima i da bi doveli do "bosniyacije" Makedonije. Razlog za ovo njihovo odbacivanje ideje jeste to sto promotori ove ideje, a to su (neke) albanske politicke partije, kako osnovni uslov za postuzanje ovog dogovora postavljaju pitanje drzavotvornosti albanskog naroda u Makedoniji, a sto za Makedonce je razlog da ovo nazivaju "bosanskim sindromom" (zbog tri drzavotvornih naroda u Bosni i Hercegovini=.

Sto se tice same ideje, na nju "autorsko pravo" polazu dve albanske partije: Narodna demokratska partija, koja je prva izbacila ovu ideju sada vec daleke 1991 godine, i Partije za demokratski prosperitet Albanaca (koja je nastala iz frakcije Partije za Demokratski prosperitet koja ucestvuje u koalicionoj vladi), koja je i najvise "gurala" ovu ideju. Po priznanju samih autora ove ideje, osnovni motiv za njenu pojavu jeste promena makedonskog Ustava 1991 godine kojim se Albanci brisu iz preambule (zajedno sa Turcima) i kao drzavotvoran narod imenjuju se samo Makedonci. Iako ova ideja o "historijskim dogovoru", odnosno njen sadrzaj nikada nije pruzen na uvidjaj javnosti, a pretpostavlja se da ona i nije razradjena kao neki celoviti koncept, sto i jeste njen osnovni nedostatak, ono sto se zna, na osnovu sastavljanja delova iz mozaika, jeste da se tim dogovorom Albancima vrasa drzavotvornost dok bi oni uzvratili punom lojalnoscu. Naravno, treba istaci da su ovo samo spekulacije koje se mogu izvuci na osnovu tvrdnji albanske strane da dogovor nikako ne znaci "bosnizaciju" Makedonije vec naprotiv on bi obezbedio njenu stabilnost. Verdi istaci i to da najveca albanska partija u Makedoniji, koja ucestvuje u koalicionoj vladi Socijaldemokrate Branka Crvenkovskog, Partija za demokratski prosperitet, ne podrzava ovu ideju, sto medjutim ne znaci da ima iste motive kao makedonski oponenti ove ideje. Objasnjenje ove partije, koja se takodje zalaze za drzavotvorni status Albanaca, jeste to da ne moze prihvatiti ideju koja nije jasno koncipirana, a kako se pretpostavlja, ova partija ima i druge, konkretnije razloge, koje za sada cuva samo za sebe.

Piatnje koje se samo po sebi postavlja jeste: kakva je buducnost ove ideje?

Pre odgovora na ovo pitanje mora se razjasniti jedan bitan moment citave ove ideje a koji se odnosi na stabilnost zemlje. Odnosno mora se istaci dilema zasto Makedonci odbijaju ovu ideju, iako ona, kako navodi druga strana, obezbedjuje vecu stabilnost zemlje nasuprot tvrdnji "bosnizacije". Ovde treba odmah podvuci da je daleko od pameti da su Makedonci protiv stabilnosti svoje "jedinstvene" drzave medjutim, pitanje je koliko su, po njima, Albanci bitni kao faktor po ovom pitanju. Kako sada stvari stoje, ocigledno je da Makedonci smatraju da njima nije potreban ovakav dogovor zato sto su svi glavni izazovi vec prebrodjeni. Makedonija danas dobija sve veca priznanja od najznacajnijih zemalja u aktualnoj svetskoj politickoj sceni, koje pritom i ne mare mnogo za specificnost balkanske istorije. Ovo pogotovo sto na zapadu postoji skoro javan konsenzus po pitanju stabilnosti Makedonije, koja se pritom smatra i "tampon-zonom" za razgranicenje isprepletenih interesa medju pejdinim balkanskim narodima. Samouverenje Makedonaca je poraslo jos vice nakon sporazuma sa Grckom sto se smatralo poslednjom potencijalnom rak-ranom za postojanje drzave. Sada kada je puno toga prebrodjeno, a pritom se na tlu Makedonije, kao jedinstveni slucaj u Evropi, nalaze americki vojnici, postaje jos jasnije zasto Makedoncima, bar zasada nije potreban dogovor sa Albancima. A koliko je to mudro, pokazace vreme. Pise: IBRAHIM MEHMETI