CEKAJUCI RAT I MIR

Banja Luka usred muslimasko-hrvatske ofanzive

AIM, Beograd, 24.septembar

Kisa vec danima pada u Zapadnoj Bosni. Ona pada na duge kolone konjskih zaprega, koje se iz pravca Prijedora, Sanskog Mosta i Mrkonjic grada slivaju ka Banja Luci, a potom u sirokom luku, kako su vlasti odlucile, zaobilaze grad i krecu ka severu. Kisa probija kroz najlon, i natapa dzakove sa brasnom, domace pse koji u trenutku bega nisu bili zaboravljeni. I stada ovaca koje su ljudi poterali ispred sebe, jedino blago koje su imali. Prodire kroz cebad, kvasi na podu kola prostrtu slamu. Vise od 100.000 ljudi ne zastaje ni nocu. Kolone klize pored srusenih kuca-kostura, zapaljenih, bez prozora, koje je na pocetku rata, isterujuci Muslimane i Hrvate srusila ista vlast - da se ne bi vratili. Tako Kozarci, na primer, nekad muslimansko naselje, vise nikom ne mogu pruziti gostoprimstvo. Kao ni brojne kuce u Brckom, Modrici, ili Derventi.

Izdvojena iz kolone, zabradjena maramom, starica Djuja Drljaca sedi u travi pored puta koji vodi od Prijedora ka Banja Luci. U gunju i opancima i sa jednom torbom u krilu. Posmatra drugu kolonu koja ide u suprotnom pravcu, prema Prijedoru. To su oni, kaze, sto su nekog u ovoj prvoj izgubili, pa se sad vracaju da ih traze. Ne zna ona kuda ide, cetvrti dan je kako je na putu, od kada je izbegla iz sela Suvaje, kod Krupe na Uni. U poslednjem trenutku, kaze, jos je mogla videti selo u plamenu i cuti krike. "Taj ti je Klinton, dete, za sve kriv. Kad nece da vidi da nas Muslimani i Hrvati mrze", objasnjava ona petu godinu kidanja zivog tkiva Bosne. A za zloglasne logore za Muslimane sa pocetka rata, "Omarsku", "Trnopolje" i "Keraterm" nikad nije cula.

Na zapregu naslonjen cetrdesetogodisnji Slobodoljub Karanovic. Ima u njemu dva metra, u uniformi je. Brada mu drhti, suspreze suze. U ocaju skida kosulju i pokazuje tek zarasle rane. Samo da mu je strinu Djuju, pa roditelje i decu dopremiti do Banja Luke, pa se vraca na front zajedno sa sinom od 20 godina. Za predsednika Karadzica, i za svoje selo ce poginuti, dodaje ostrasceno. U glasu mu dovoljno mrznje da bi se mogao otpoceti za deceniju, ili dve - novi rat.

Slobodoljub veruje da ce njegova sestra iz Beograda doci po porodicu i odvesti je za Beograd. On jos, raspamecen, ne zna ono sto je na kontrolnom punktu kod Klasnice saznao Beogradjanin Branko R. U Srbiju se ne moze, objasnili su mu vojnici, kada je pokusao da roditelje izbegle iz Sipova, kao i decu tek poginulog brata izvuce iz Banja Luke. Zabranjeno je.

A u Klasnici, sesti dan na putu tridesetogodisnja Nada Marinkovic, izbegla iz Petrovca, pokazuje rukom nepreglednu kolonu traktora i konjskih zaprega, mahom iz Sipova, Kljuca i Petrovca. "Salju nas sada u Bosanski Brod, to je za nas odredjeno. Cujemo, tamo su nam odredili sve kuce bez krova, rusevine. Neki kazu da nas i odande vracaju. Bez dinara smo, bez hleba. Ali ne bih u Srbiju. Ako vec moram u Drinu, onda je bolje u Vrbas", kaze ogorceno.

U banjaluckom loncu

Brojnost izbeglica i stanje na putevima se menjaju iz sata u sat, bas kao i raspolozenje, ili situacija na borbenim linijama. Lokalne vlasti su izracunale da ih je 127.000. Krajem prosle nedelje, samo u Prijedoru je bilo 25.000, ali niko ne zna da li tom broju treba pridodati 10.000 izbeglih pod hrvatskom artiljerijskom vatrom iz Bosanskog Novog. U Derventi 10.000, 17.000 u Bosanskom Brodu, 5.000 u Laktasima, 12.000 u Celincu. U Banja Luci tek oko 20 000, jer su vlasti poucene iskustvom iz Krajine sprecile masovni dolazak ojadjenog sveta na ulice grada. Sa Ozrena ih ima oko 13.500. Vise od 50.000 dece. Postoje 52 prihvatna centra u 16 opstina koji bi trebali da budu odredisne tacke svih kolona.

Humanitarna situacija je katastrofalna, potrebe za hranom iznose cak 4.ooo tona, a od 8.septembra lokalni komesarijat za izbeglice podelio je 100 tona, UNHCR je uskocio sa 500 tona, Medjunarodni Crveni krst sa 250 tona, a MSF Holand sa 6 tona decije hrane. Sada Nikola Koljevic na konferenciji za stampu moli medjunarodnu zajednicu za gradjevinski materijal kojim bi se renovirale kuce, i smestili ljudi, uoci nadolazece zime. Zapanjeni su strani novinara. Nije valjda da ova vlast stvarno ocekuju od sveta da joj izgradi ono sto je sama porusila, cude se.

Pogresno bi bilo misliti da su samo ovi ljudi iz kolona raseljena lica. Tom broju treba pridodati jos 60.000 ljudi koji su ostali na ovom podrucju bezeci iz Kninske krajine u avgustu, i one neizbrojane koji su u nekoliko navrata tokom rata bezali iz jednog grada u drugi, u zavisnosti kako je koja vojska nailazila. Prakticno, od 500.000 uskomesanih ljudi ove regije niko vise ne zivi gde je pre rata ziveo. Sada na jug ne mogu dalje od 40 kilometara i Mrkonjic Grada, a na zapad 60 kilometara i Sanskog Mosta, jer su tu muslimansko-hrvatske osvetnicki raspolozene jedinice, pa posledice toga sto je Karadziceva vojska na pocetku rata rusila pred sobom sve sto nije srpsko, sada trpe civili koji cak i nisu ziveli u tim krajevima. Na severu ih ceka reka Sava i hrvatska teska artiljerija, a na istoku je pupcana vrpca-koridor koji je kod Orasja, na primer, sirok tek 3, 5 kilometra.

Krajisnici su sada i zatocenici sopstvene vlasti iz gradova, strogo kontrolisano mogu izaci samo izbeglice. Od pocetka ofanzive regularna Bosanska armija, potpomognuta sa dalekometnom hrvatskom artiljerijom, osvojila je 4.500 kvadratnih kilometara. Nesto je, kaze jedan vojni ekspert, prepusteno po dogovoru. A nesto napusteno - zbog sindroma Krajine. Veruje se da su Drvar i Petrovac, pa i Mrkonjic Grad ljudi poceli napustati u panici, smatrajuci da je i to dogovoreno. A kad nemas ljude, gubis grad. I vojnik nikad nije dobar kad iza sebe ima nezbrinuto dete. Bori se dok mu porodica ne izbegne, pa onda ide za njom.

"Stelovanje" politicki dogovorenih procenata na mapama u ime mira - tako objasnjavaju na drumu koji vodi prema Prijedoru dvojica vojnika sa puskama o ramenu. Jedinica im se raspala kod Kljuca, pesace danima, idu u sabirni centar na Manjaci, pa potom verovatno na sada suzeni front, Mrkonjic Grad, ili Sanski Most, ili Bosanski Novi. Oni jos ne znaju da se zbog takvih stavova moze lako izgubiti glava. Jer, lokalne vlasti su pozvale preko radija komsije da potkazu komsije. One, koji "sire defetizam" i koji ne misle da su za sve krivi iskljucivo NATO pakt, Muslimani i Hrvati.

A u Banja Luci...

Glad za informacijom, i turobna neizvesnost zavladali su gradom. Moze se gledati samo satelitska televizija i hrvatski dnevnik, telefonske veze su u kvaru, sto je posledica NATO bombardovanja. Tesko je razlikovati u tom propagandnom ratu ono sto bi razne vojske zelele da se dogodi, od onog sto se stvarno dogadja. U neverici ljudi sada slusaju kako Bosanska vlada poziva Banja Luku, centar onoga sto su dozivljavali kao mocnu Republiku Srpsku, na predaju. I kako Holbruk ubedjuje Tudjmana da prestane sa ofanzivom. Pitanje lebdi u vazduhu - gde se dede sva vojna sila? Pa, iako pad grada vecini izgleda nemoguc, ipak se osluskuju borbe na Sanskom Mostu. Ako bi taj grad bio izgubljen, otvorio bi se put prema Prijedoru, a onda...

U komandi Prvog krajiskog korpusa tvrdili su krajem prosle nedelje da se i Sanski Most i Mrkonjic Grad drze, da se Knezevski front smirio, da je Gradiska takodje mirna, ali da se vode velike borbe iz pravca Krupe prema Bosanskom Novom.

U banjaluckoj Knez Mihajlovoj male radnjice koje su nekad pripadale Muslimanima zlatarima, sada nude cipele i po 200 maraka, i "levis" farmerke. U hotelu "Bosna" njihovi novi vlasnici, koji sebe zovu "bizmismeni" uvece narucuju viski i "kafucino", a pored svezih humki na banjaluckom groblju igraju tenis. Regrutovani su iz redova bivsih magacionera, milicionara i losih djaka. Postali su najglasniji zastupnici srpskog patriotizma na pocetku rata, kada je Banja Luka imala nesto manje od 50 odsto Srba, oko 35 odsto Muslimana i 17 odsto Hrvata. Od 45.000 Muslimana, ostalo je jos 6.000, a Hrvata nema vise ni 2.000.

I "nova klasa" panicno osluskuje sta se sprema. Ipak nehajno narucuje pice lepim devojkama kojih je u Banja Luci uvek bilo sedam na jednog, ili kratko osisanim vojnicima u crnim uniformama - po surovosti cuvenim "Panterima" iz Bijeljine. U istom hotelu je i Nikola Koljevic i njegova straza, komandanti jedinica koje su se raspale prilikom muslimansko-hrvatske ofanzive, i ekipe stranih novinara koje je danima Sonja Karadzic drzala na Palama, a sada ih autobusima banjalucke vlasti razvoze u strogo kontrolisani foto-safari.

Kazablanka, tvrde neki. Ne, nego Sajgon, deset dana pred pad, procenjuju drugi. U zadimljeni restoran kojim odjekuju patriotske koracnice izmesane sa rok muzikom zagrebackom grupe E.T. ("Tek je dvanaest sati") usetao je jedno vece i Zeljko Raznjatovic Arkan. Neka su se lica razvukla u osmeh, jedna zena je dovela dete da pozdravi "Tigrove" i dodirne svog "heroja". A neko je iz ugla prozborio: Tako se od ratnog zlocinca postaje nacionalni junak.

Njegov dolazak je potvrdio duboki rascep izmedju vojske i policije, izmedju pristalica Mladica i Karadzica, izmedju nekadasnjih partizana i savremenih cetnika.

Zvanicnici vojske, koja je inace sastavljena od lose placenih i iscrpljenih mestana i izbeglica, poricu mogucnost da bi Arkanove jedinice mogle biti njihov sastavni deo. To sto se ne zna sta je sa generalom Mladicem, da li je stvarno u bolnici, ili je uklonjen, cini je ranjivom. Dobro placeni Karadzicevi policajci, koji cine posebnu kastu u gradu, samo su se smeskali. I nagadjanja su pocela. Dobro mu je placeno da dodje i pokaze da Srbija bas nije sasvim daleko, mislili su jedni. Tamo je uvek gde je novac... pasce Banja Luka a on je tu da ono sto jos vredi pokupi, veruju drugi. Ne raduju mu se bas svi ovde. Kada je poslednji put bio mnogi vlasnici skupih automobila su ostali bez njih, pa su se morali ispruziti za 500 maraka, da bi vlasnistvo dobili nazad.

• Tu sam jer ne verujem ovoj komunistickoj vojsci- pokusao je da razjasni u kratkom razgovoru Arkan. - Oni ne znaju da ratuju, a sve vide u crvenoj boji. Lako je bilo ranije kad je druga strana bila slaba. Sad treba ratovati, a oni ovde samo spavaju, zezaju se i piju.

Pitamo, ima li njegov dolazak veze sa sluzbenom Srbijom, a on negira. Kaze da je dosao na poziv policije, a sa Karadzicem je u odlicnim odnosima. Njegov gardista, medjutim, dodaje i da je pukovnik Filip, poznat iz operacije oslobadjanja talaca, na terenu Banja Luke, iz specijalnih je jedinica Srbije, a sta to znaci - da zakljucimo sami.

Kako ce se znati da se nesto menja na frontu, pitamo na kraju, a covek u Arkanovoj pratnji dodaje muklo: Cucete zapomaganje.

Kad pucaju kapilari

U bolnici u Prijedoru samo u toku jednog dana, 18. septembra, pomoc je zatrazilo 180 ljudi. Iz Bosanskog Novog koji je dva dana bio pod neprekidnom artiljerijskom vatrom iz Hrvatske dovezeno je 44 civila i 15 vojnika. U sok sobi lezi ranjena zena i zuri u plafon. Na izbeglicku kolonu pala je granata i raznela njenu desetogodisnju devojcicu.

Ispred hotel u Prijedoru vezani konji. Tu svakog trena pristizu izbeglice iz Bosanskog Novog. Tridesetogodisnja Stana Licina gleda svoja dva sina, srecna sto su ona i muz bili dovoljno pribrani da iskoriste pet minuta zatisja u bombardovanju i pobegnu. A izbeglistvo im je sudbina. Prvo su izbegli na pocetku rata iz Zagreba. Sada Stana uopste ne zna kuda da podje. Srbija je daleko i tamo ima samo dalje rodjake. A muz mora nazad na front. I gleda ukoceno ispred sebe, u prazno.

Ako je rat do sada u Bosni znacio organsko raspadanje rodbinskih i komsijskih odnosa, onda je ovo sto se sad desava pucanje kapilara. U mrtvacnici u Dubici lezi osam masakriranih leseva, mahom starih ljudi. Dva napola izgorela lesa. Povadjene oci, prosut mozak, odsecena glava. To je delo specijalne grupe "Crna mamba" iz Hrvatske koja se prebacila preko Save, pritajila se u kucama uz samu obalu na periferiji i na opak i osvetnicki nacin ucutkala stanovnike. Grupa je uhvacena, ubijena i sahranjena. Dvojica su pobegla, tvrde u vojnoj komandi. Kasnije saznajemo da su zapravo zarobljeni i da ih ispituju.

Do kuca, gde se odigrao zlocin, moze se samo puzeci, na kolenima, uz otkucaje srca u grlu. Na drugoj strani reke snajperisti vrebaju. U opustelom dvoristu nalazimo lokvu krvi, iza kuce, kod drvljanika. U susednoj kuci, osamdesetogodisnja Desa Pralica samo se krsti i zapomaze: "Preko mene je, deco, pregazila smrt." I pokazuje kako je grupa upala u kucu, gde su zadavili zicom trgovca Djoku Zavisica, a gde su na ocigled dece i supruge ubili komsiju. Posle je citav dan i noc lezala na podu cekajuci smrt. To sto i nju nisu ubili, kaze, ne moze da objasni. I gleda u pod. Kasnije saznajemo, cerka joj je udata za Hrvata, sada su u Nemackoj, a dvojica terorista iz grupe "Mamba" nekad su ziveli u ovom gradicu.

Do pre nekoliko godina sve tri nacije zivele su ovde mirno, islo se u istu skolu, i iste restorane. Sada su ovde samo Srbi, a nesto preostalih Muslimana sada je na prisilnom radu, rasciscavaju rusevine i njihov zivot u ovom trenutku ne vredi bas mnogo.

O tome kuda su nestale njihove komsije, Srbi iz Dubice ce nerado govoriti. Do detalja, zivo, opisace drugi svetski rat i strasno stradanje Srba u logoru Jasenovac, od pre pedeset godina. Ali dogadjaje od pre tri godine, kao da su potisnuli.

Stana Nikoletic, pedijatar, saginje glavu, guta suze, dok pokusava da objasni uzroke i posledice straha i mrznje na ovim prostorima. Kaze: "Nikada necu razumeti kako se to moglo dogoditi. Ali, oni su prvi poceli, pa smo ih morali oterati".

Direktor bolnice u Prijedoru, dr Milan Kovacevic, lakonski objasnjava da jeste bilo Muslimana ranije u Prijedoru, ali da su na pocetku rata - dobrovoljno otisli.

Nagovestaj da bi se takvi "dobrovoljci" i osvetnici mogli vratiti u Banja Luku i Prijedor sprecava da se iole ozbiljno shvate predlozi o mirnim pregovorima koji stizu iz Sarajeva. Kredit je uzet na pocetku rata. Treba ga sada vratiti. To je tesko zamisliti bez krvi. Naravno - neduznih.

Gordana Igric