PROMENJEN ODNOSA SNAGA NA BALKANU

Poslednjih meseci u balkanskoj krizi desio se nagli preokret. Srbi preko Drine, koji su 1990 i 1991. svoju tadasnju izrazitu vojnu nadmoc iskoristili za uspostavljanje kontrole nad velikim delovima teritorije Hrvatske i Bosne i Hercegovine, gde su najpre proglasili mnoge tzv. srpske autonome oblasti, a zatim od njih stvorili i dve srpske republike, naglo su poceli da dozivljavaju vojne poraze i da gube teritorije. Stavise, od brzog pada Knina pocetkom avgusta meseca, stice se utisak da se prekodrinski Srbi vojno, politicki i ekonomski nalaze u nezaustavljivom rasulu i pred potpunim slomom. Preokret je tako velik da sada federacija Bosnjaka i Hrvata kontrolise oko 60 odsto teritorije Bosne i Hercegovina, dok se Srbi moraju plasiti da ce izgubiti jos i vise, posto se Banjaluka prakticno nalazi u poluokruzenju i ako se rat nastavi, pitanje je da li se uopse moze odbraniti. S druge strane, ohola i nerazumna politika srpskog rukovodstva sa Pala dovela je do snaznih bombardovanja srpskih vojnih ciljeva od strane NATO avijacije, kojima je cilj bio deblokiranje pre svega Sarajeva, ali i Tuzle i Sarajeva, kao zasticenih zona UN. Srbi su prinudjeni da povuku tesko naoruzanje na 20 kilometara udaljenosti od Sarajeva, cime je prakticno prekinuta njegova troipogodisnja opsada i u osnovi srusena glavna pretnja i uopste vojna strategija bosanskih Srba. Kolo ratne srece se okrenulo tako da ce sada bosanski Srbi morati da potraze spas u izuzetno ubrzanim mirovnim pregovorima koje vode Amerikanci, kao i dokumentu Kontakt grupe, koji im je garantovao 49 odsto teritorije, a koji su ranije tvrdoglavo odbijali da potpisu. Skoro potpunoj inferiorizaciji polozaja prekodrinskih Srba doprinela je i ravnodusna politika Beograda, koji nije imao volje, a ni snage, da im pritekne u pomoc. Predsednik Milosevic se pritom pomalo i svetio rukovodstvima sa Pala i iz Knina zbog ranije otkazane poslusnosti, a kada je Karadzic na kraju konacno priznao vrhovnu vlast Milosevica i uslove koje je diktirala medjunarodna zajednica, bilo je prekasno da se stvari poprave i Srbija uvuce u rat. Milosevicev zadatak se sada svodi na to da pregovorima spasi sto se spasiti moze. Srpski porazi preko Drine otkrili su posredno i znacajno slabljenje Srbije kao vojnog i politickog faktora na Balkanu. Srbija je 1991. godine precenila svoje potencijale kada je usla u ratnu opciju razresenja krize bivse Jugoslavije, podsticuci i pomazuci pobune Srba u Hrvatskoj i u Bosni i Hercegovini. Pocetna velika vojna nadmoc Srba nije bila dovoljna za tako veliku avanturu, zato sto nisu postojali drugi vazni elementi za uspeh nasilnog nametanja srpskog resenja. Privredni potencijali Srbije bili su relativno mali i, sto je vaznije, veoma ranjivi za uslove nekog dugotrajnijeg rata, a ni medjunarodna politicka kontelacija stvorena nakon prestanka hladnog rata nije uopste isla u prilog ratnoj opciji. Srbija je u ovaj rat usla prakticno bez jakih spoljnih saveznika. Rusija, koja je politicki podrzavala Srbe, zapala je i sama u velike nevolje, tako da nije mogla biti od neke velike pomoci. Francuzi i Britanci, kao srpski saveznici u ranijim ratovima, nisu vise bili super sile ranijeg formata, niti su zelele da se u sadasnjem ratu direktno svrstavaju prema shemama starih podela, u koje su Srbi izgleda verovali. Rusija, Francuska i Britanija glasale su za uvodjenje sankcija protiv Srbije. Sankcije i politicka izolacija bili su kljucni faktori koji su doveli do srpkog poraza u ratu. Unutrasnji raskoli medju Srbima bili su samo posledica sankcije i izolacije. Srbi ce iz sadasnjeg rata izaci bitno i dalekosezno oslabljeni i time se menja i ukupan odnos snaga na Balkanu. I to ne samo na njegovoj centralnoj osi koju cini reka Drina, oko cije se kontrole i vodio ovaj rat, vec i sire. Umanjeni vojni, politicki i ekonomski potencijali Srbije (odnosno "njene" SR Jugoslavije) sigurno ce uticati i na smanjenje njenog uticaja u drugim kriznim zonama, pre svega na Kosovu i u Makedoniji. To pre svega zato sto Srbija nece biti u stanju da odmah prebaci teziste svojih interesa i akcija na juzni sektor krize, gde od

1. odrzava status kvo situaciju. Forsirajuci poslednjih godina prvenstveno definisanje zapadnih srpskih granica, Srbija nece jos dugo biti u stanju da se oslobodi reperkusija toga svog krucijalnog poduhvata, i to bez obzira kakav ce biti ishod rata. Po svemu sudeci Srbi ce sada ici na brzo sklapanje mira i spasavanje bar onih teritorija koje sada drze pod kontrolom. Ali, mir u Bosni i Hrvatskoj trebao bi biti proces koji ce dugo strateski vezivati srpske vojne i ekonomske potencijale. Svi su izgledi da ce se u sadasnjoj americkoj diplomatskoj akciji brzo doci do nacelnih resenja i obustave rata, ali ce implementacija konacnih resenja potrajati. Za neke velike spektakularne obrte u srpsko-hrvatskim odnosima sada je prekasno, zato sto je obavljen ogroman razmestaj stanovnistva. S druge strane, posto je izgradila snaznu armiju i stekla poziciju sa koje ona moze diktirati uslove, Hrvatska ce nastojati da odrzava pritisak nad Srbijom i iz toga izvuce maksimum, dok ce Srbija, naprotiv, skoro sve svoje snage morati da ulozi na odbranu zapadnih granica. Pritom, ako se sadasnjim pregovorima ne pronadje neko zadovoljavajuce resenje za Istocnu Slavoniju, stalno ce biti aktuelna i obnova srpsko-hrvatskog rata. Teskoce sa kojima se danas suocava Srbija na zapadnim frontovima, pokazuju koliko je bila strateski neophodna i dalekosezna svojevremena odluka Beograda da bez ikakvog direktnog povoda povuce trupe i naoruzanje bivse JNA iz Makedonije. Svoje granicne sporove sa Makedonijom Srbija je svela na uski pojas od najvise desetak kilometara i do sada to pitanje nije previse dramatizovano. Pitanje je da li ce ikada do toga i doci, jer kao sto sam vec ranije rekao, stratesko slabljenje Beograda nepopravljivo utice na slabljenje njenih pozicija na juznim granicama, gde se bez daljih velikih rizika po Srbiju i ne moze otvoriti ni front carki, i jos manje rat. Za Srbiju je uopste prekasno bilo kakvo forsiranje juznog fronta, ne samo kada se radi o Makedoniji, koja je priznata kao suverena drzava, vec i Kosovo, gde je Srbija bila prinudjena da tolerise elemente dvovlasca i nema efikasnih unutrasnjih instrumenata da savlada mirnu pobunu Albanaca, koji cine 90 % stanovnistva. Preovladavajuce teorije koje su tvrdile rat, kada se okonca u Bosni, preseliti na Kosovu, sada se cine previse shematicnim. Medjunarodna zajednica, u prvom redu SAD, u medjuvremenu su nacinili neke vazne korake za predupredjivanje novog rata, time sto je Srbija upozorena da postoji jasna crvena linija u njenom ponasanju koja se ne sme preci. SAD su vise puta upozorile Srbiju da ce intervenisati ukoliko ona sama ili kosovski Srbi (koji imaju organizovane paravojne formacije) izazovu vojne konflikte ili krenu u akcije masovnog etnickog ciscenja. Da su SAD ozbiljno zainteresovane za ocuvanje relativne stabilnosti na juznom krilu balkanske krize pokazuju i uspesno okoncana americka posredovanja u saniranju opasnih sporova koja je imala Grcka sa svojim susedima, najpre sa Albanijom, a poslednjih dana i sa Grckom. Snazno americko prisustvo u Makedoniji, i narocito Albaniji, trebalo bi da bude najveca garancija sprecavanje siranja konflikata na jug. Medjutim, u sendvicu ostaje veoma tezak problem Kosova. SAD i neki njeni saveznici u NATO paktu (Turska, Italija) veoma mnogo ulazu u vojni i ekonomski oporavak Albanije, ne bi li se time uspostavila i poslednja karika nove ravnoteze snaga na Balkanu. Naime, nakon uredjenja srpsko -hrvatskih odnosa i pronalazenje solucija za Bosnjake/Muslimane (federacija sa Hrvatima) i osiguranje statusa podrzane drzave za Makedoniju (koja ce imati problema sa uredjenjem internih etnickih odnosa), na Balkanu ce prakticno ostati otvoreno samo albansko pitanje, pre svega uzizeno na pitanje razgranicenja sa Srbima, odnosno pitanje Kosova. Oslabljena Srbija ima male izglede da dugorocno zadrzi punu kontrolu nad Kosovom. Kosovo ce postati kamen o vratu demokratizaciji Srbije a i njenom ekonomskom oporavku. Pitanje vremena kada ce poceti pregovori o postepenom instaliranju vlasti albanske vecine i osiguravanju statusa koji bi preslikavao resenja iz Bosne (republika, konfederacija sa Albanijom...). Iako Albanci ni na Kosovu a ni u Albaniji trenutno nemaju potencijale za nametanje resenja, izgleda da ce neke velike sile, pre svega Amerikanci, postati ziranti njihove buduce snage. Poslednja poseta predsednika Sali Berishe Sjedinjenim Americkim Drzavama, realizovana u jeku najnovije americke mirovne inicijative, demonstrirala je na neki nacin privilegovanu poziciju Albanije u americkoj politici. Albanija je postala zemlja od izuzetne strateske vaznosti za SAD i NATO pakt, kako je nedavno izjavio americki drzavni sekretar Voren Kristofer. Dopisnik "Dojce vele" iz Albanije Apollon Bace plasticno je opisao karakter albansko-americkih odnosa: "Na ekonomskom planu za Albanija je za SAD "Carrot Land", dakle bez nekih velikih interesa. Na politickom planu Albanija se svrstava u "Nascent democracy Type", i nije mnogo interesantna. Ali, zato je veoma interesantna na vojnom planu. Pre svega sa njenih 12 aerodroma moze se dobro kontrolisati i vazdusni prostor Jugoistocne Evrope i Sredozemlja. Albanija ima polozaj savrsenog nosaca aviona. I nepotopivog... Na kraju, tu je i strateska pozicija Otrantskog tesnaca, koji Jadransko more moze pretvoriti u jezero. Zacarani krug ruskog medveda koji grize svoj vlastiti rep moze se lepo videti: baza Valandos kod Ulcinja postaje baza za jezersku flotu i time se potapa vekovni ruski san da izadje na Sredozemlje..." I zaista, vojno prisustvo Amerikanaca u Albaniji demonstrira se u poslednje vreme na napadan nacin, koji bi trebao biti opominjuci za susede, pre svega za Srbiju.

Shkëlzen Maliqi (Skeljzen Malici)

AIM Pristina

sadrzaj:

• Berisa u Americi: Strateski oslonac na Albance

  • Albanija postaje nepotopljivi nosac aviona (sa 12 aerodroma); kontrola nad Mediteranom i Juznom i Centralnom Evropom

• Kosovo: Naredna tacka krize

  • autonomija - privremeno i nestabilno resenje
  • rugova nudi najbolju varijantu otvorenog Kosova sa

    punim garancijama za kosovske Srbe