SRBI U NOVOJ REALNOSTI

,AIM, Beograd, 18. 09. 1995.

Promene i prividi

Diplomatska ofanziva koju predvodi Amerika podudara se sa ubrzanom preraspodelom moci i nemoci medju domacim, posebno srpsko-hrvatskim akterima krize, cije posledice ostaju nepredvidive

Klintonova brzometna satl-diplomatija, s ledeno poslovnim Ricardom Holbrukom na celu, dize na noge bezmalo celu Evropu i gazi sve dublje kroz balkansku pomrcinu. Put joj je prokrcila masivna vazdusna sila zapadnog vojnog saveza, gadjajuci u gotovo danonocnim talasima polozaje i potencijale bosanskih Srba. Za to vreme, medju domacim i stranim posmatracima mesaju se, ako utisak ne vara, nasledjeni, duboki strah i nova, mozda poslednja nada.

Strah ce, sva je prilika, trajati sve dok oruzje, jednom zasvagda, ne zacuti. Kako i ne bi. Proizvodi ga realnost koja se i golim okom vidi: socijalna patologija, zatrovana uzasima "prljavog rata" koja u vecem delu bivseg jugoslovenskog prostora hrani osvetnicku energiju nacional-sovinizma, jedva da je igde usahla. Nije, stavise, iskljuceno da je ponegde i ojacala. Posebno medju Hrvatima, osokoljenim munjevitim vojnim "podvizima" koje prati sablasna senka antisrpskog orgijanja. Ali i medju Srbima, suocenim s neocekivano brzim, mucnim vojnim porazima, eksplozivnim politickim raskolima i moralno-psiholoskim traumama.

Iz takvih i slicnih vidjenja domacih (ne)prilika dolazi neutesna prognoza da bi i tekuca "mirotvorna oluja", pokrenuta zustrim vojno-politickim pritiskom spoljnih sila, mogla ostati bez daha. Zbog cega? Pa, mozda i zato sto je, sve kad se sabere, vise rezultat promene u odnosu snaga na ratom zahvacenim podrucjima (ponajvise u korist Hrvata) nego li spremnosti svih "gospodara rata" na odustajanje od tuce oko teritorija i "etnickih ciscenja" u ime drzavnosti i nacionalnog samoopredeljenja.

A nada, na cemu se ona zasniva? Zasad, reklo bi se, uglavnom na proceni koja je upravo ovih dana, tako reci, na danonocnoj proveri: da ce o ratu koji je unakazio veci deo bivse Jugoslavije sve manje odlucivati oni koji ga vode s teznjom da se u u etnicki cistim drzavama i "entitetima" zanavek ustolice. Ili, preciznije: da odlaganje kompromisnog politickog raspleta, preko silom nametnutog prekida vojnih operacija i uzajamnog priznavanja izmedju Beograda, Zagreba i Sarajeva, postaje sve teze za svakoga ko u ovom delu Balkana zeli da opstane. Pre svega zato sto spoljne, prevashodno zapadne sile, nastoje iz sve snage da nametnu "globalno resenje": saglasne su u teznji da u ovom delu Evrope zastite i vlastite, strateske interese. Ma koliko da su glave ovdasnjih ratovodja tvrde, sut s rogatim, ipak, ne moze.

Svesne da su u balkanskom metezu i same nacinile krupne, pa i neoprostive promasaje, strane posrednicke vlade sada kao da zure da se, bar donekle, iskupe. Ako ne pred ovdasnjim zrtvama nacionalistickog ludila ono, svakako, pred sopstvenim poreskim obveznicima i glasacima uoci izbornih, predsednickih, parlamentarnih i drugih, vaznih politickih okrsaja.

U to ime, pod okriljem OUN i Atlanskog pakta, uz sve revnosnije podsecanje da je i najlosiji mir bolji od oruzanog nasilja bez granica, skrojena je bizarna kombinacija za gasenje pozara koji ugrozava bezbednost celog evropskog kontinenta: vazdusni udari po Srbima, verbalna upozorenja Hrvatima i Bosnjacima, politicko-teritorijalne kompromisne ponude svim zaracenim stranama i omamljiva obecanja za privrednu obnovu celog regiona.

Uz javno negodovanje ali tiho, sustinsko saglasavanje Rusije, i uz blisku saradnju srpskog predsednika kao glavnog oslonca i realizatora medju Srbima, ovaj zapadnjacki koktel bez presedana trebalo bi da iznudi konacno odustajanje od ratne opcije i u Hrvatskoj i u Bosni. Oprezni optimisti koji se oslanjaju na takvu procenu sada sve odlucnije predvidjaju ubrzanu, radikalnu promenu: jogokriza, cije bi posledice mogle da uticu i na sledecu bitku za americku Belu kucu, najzad ulazi u neumitnu zavrsnicu.

Recimo da su u pravu. Ovih dana zaista je sve u pokretu, i u pozadini i na frontu. U pozadini to su nebrojeni zbegovi i sve nove kolone desetina, pa i stotina hiljada pretezno neduznih (sada pretezno srpskih) zrtava nacional-sovinistickog razracunavanja u kojem je uloga srpske "postkomunisticke" politike bila "pionirska", narocito dok je ona mogla da racuna i na bivsu JNA. Sada su, dabome, nastupile znacajne promene. Za politicki preokret koji se najavljuje posebno su, zacelo, znacajne one koje su u ratnim podrucjima Hrvatske i Bosne sve ociglednije. Nekada se, primerice, ovde iz vladajuceg vrha, a jos vise iz pseudoopozicionih, stranackih i vanstranackih nacionalistickih vrhova, glasno zagovaralo protezanje granice obecane drzave za sve Srbe sve do severno-dalmatinske obale. Sada su bosnjacke i hrvatske jedinice nadomak Banja Luke.

Krug koji je, ekstaticnim, osvetnicki usmerenim zanosima u ime nacionalnog samoopredeljenja, pravde i prava, otvoren prosle decenije na Kosovu, poceo je naglo da se zatvara ovog leta u Kninu. Sa sitnim politikantima i krupnim prevarantima u centru paznje, s vojskom bez motivacije i narodom u bezaniji bez nade, kao da je pocelo nezadrzivo rastakanje najskuplje placene iluzije (da ne kazemo obmane) u neveseloj istoriji srpske nacije. Vlast koja se ustolicila kroz zaglusnu politicku galamu da sloboda nema cenu, tacno je izracunala da sebe i ono sto joj je ostalo od lakovernog naroda mora da brani "mirom po svaku cenu".

Nova, opora realnost cini svoje. Namece i apologetima ratne avanture makar takticko otreznjenje. Ali otreznjenje iznudjeno prevashodno tudjom, oruzanom silom tesko da moze biti trajno i temeljno. Vec sada, uostalom, ima znakova da bi srpsko suocavanje sa novom realnoscu koja je, doista, od Knina do Beograda, najblaze receno obeshrabrujuca, moglo da se svede na produbljivanje trauma koje su do bescasti koriscene za izazivanje i pravdanje pogubnog ratnog avanturizma. Na tome, uzgred da kazemo, vrlo agilno rade gnevni nacionalisticki nostalgicari, kidisuci na aktuelnu vlast u Srbiji ne toliko zbog autoritarne samovolje, ili zbog odgovornosti za rat i sankcije, koliko zbog "nacionalne izdaje".

Diplomatska ofanziva koju usmerava i predvodi Klintonova Amerika, podudara se, sve u svemu, sa dramaticnim zaokretom u ratom zahvacenim podrucjima bivseg jugoslovenskog prostora u koji sada neposrednije ulazi i najmocnija svetska sila. I njeni su ulozi znatno uvecani, sto je, nema sumnje, ubrzalo peraspodelu moci i nemoci medju, domacim, ponajvise srpsko-hrvatskim akterima krize, cije su dugorocnije posledice nepredvidive.

Aleksandar Nenadovic