JESU LI SANKCIJE "OMEKSALE" SRBIJU

Utisak da je danas Milosevicu najvaznije ukidanje svetskih sankcija od ocuvanja bilo koje teritorije zapadno od Drine ne moze se jednostavno pretociti u zakljucak da je ekonomski pritisak ugrozio rezim u Beogradu. Pre ce biti da se od Amerike trazi "svetlija ekonomska buducnost" da bi se pokrio politicki i vojni poraz jedne preambiciozne nacionalne strategije.

AIM, Beograd, 14.09.1995.

Kako pricaju iznenadjeni clanovi Holbrukovog tima koji namecu americko resenje za krizu u Jugoslaviji, Slobodan Milosevic, predsednik Srbije u tekucim pregovorima najvise interesa pokazuje za garancije o ukidanju svetskih sankcija Saveta bezbednosi UN, ukoliko dodje do sporazuma o konzerviranju bosanskog rata. Stice se utisak da mu je sve ostalo sada manje vazno i da je za povratak u MMF, Svetsku banku i Svetsku trgovinsku organizaciju, te za paket kredita za obnovu Srbije i Crne Gore - spreman da popusti oko mnogih pitanja koja su do juce izgledala kao neresiva. Oprezni Holbruk navodno je vise puta rekao da je trgovina bolja od pomoci, ali je, generalno gledajuci, svom sagovorniku dao do znanja da ce Amerikanci obezbediti normalizaciju pozicije SRJ u svetskim ekonomskim institucijama, a obecao je i da ni Srbija i Crna Gora nece biti iskljucene iz nekog programa posleratne obnove prostora bivse FRJ (pod formulom da se mora pomoci ne samo razrusenim krajevima vec "i onima koji su primali izbeglice").

Na osnovu ove okolnosti, da se pitanje povratka svetske ekonomske poslove u Beogradu gura u prvi plan, nametnula se hipoteza da je "mirotvoracka politika" Milosevicevog staba pre svega posledica definitivne ekonomske iscrpljenosti SR Jugoslavije i straha da rezim nece moci da izdrzi neki novi totalni ekonomski krah kakav je za divno cudo izdrzao krajem

1. godine (kada je Socijalisticka partija Srbije povratila i nominalnu dominaciju u republickom parlamentu uprkos cinjenice da su izbori odrzani u vreme kada je godisnja inflacija dostigla fantasticnu cifru od 352.000 milijardi odsto). Ta hipoteza potkrepljuje se nedvosmislenim signalima da je cudo Avramovicevog "cvrstog dinara" na izmaku i da jugoslovenski ekonomisti slozno tvrde da se nova ekonomska katastrofa moze izbeci ili ekspresnim ukidanjem svetskog ekonomskog embarga ili dozvolom za radikalne trzisne promene u privrednom sistemu SRJ (a mnogi se zalazu i za jedno i za drugo). Naravno, ta argumentacija se oslanja na pretpostavku da ce Milosevic pre dati "sve srpske zemlje" nego svoju "ravnopravnost svih oblika svojine, ukljucujuci i drustvenu svojinu", to jest da ce uciniti sve da se ukinu svetske sankcije, da ne bi morao da prihvati tranziciju (privatizaciju).

Doista, kada je rec o ekonomiji u SRJ, vojni porazi Srba u Krajini i u Bosni i aktiviranje NATO bombardera naisli su upravo u trenutku kada se inflacija ponovo zahuktala u tempu oko 103,5 odsto na godinu, kada su realne zarade ponovo u padu (u odnosu na kraj 1994, u julu su bile realno manje za 20,5 odsto, a po crnom kursu prosecna plata iznosila je 150 nemackih maraka), kada je proizvodnja zakovana na oko 35 odsto nornalnog nivoa, a banke nemaju vise slobodnog kreditnog potencijala da tu proizvodnju podstaknu (kompletan bankarski sistem je hronicno u "neto minusu" od oko 80 miliona dinara), kada se (skriveni) platni deficit u poslovima sa inostranstvom siri, a slobodne devizne rezerve cene tek na 200-300 miliona dolara (uvoz je u prvom polugodju povecan za 48 odsto, a izvoz je ostao isti), kada se obelodanjuju podaci o permanentnoj destrukciji kapitala (samo prosle godine tekuci gubici privrede u SRJ se cene na oko 5 milijardi dolara) i kada je vec svima jasno da je javni dug (spoljni dug i dug prema deviznim stedisama) nadmasio godisnji drustveni proizvod koji sada ne prelazi 11 milijardi dolara (1990. godine Srbija i Crna Gora imale su po metodologiji UN 26,6 milijardi dolara drustvenog proizvoda a to je bio najmanji proizvod u celoj deceniji od 1980. godine!). U takvoj situaciji logika bi nalozila zakljucak da vodjstvo jedne drzave prestaje da misli o teritorijalnim nacionalnim ciljevima zarad oslobadjanja od ekonomske izolacije.

Spisku argumenata koji bi isli u prilog teze da su svetske ekonomske sankcije napokon navele Milosevica na razum i popustljivost mogla bi se dodati i okolnost da propagandni mediji u Srbiji uopste ne velicaju nedavnu zakonsku inicijativu Drzavne dume Rusije o jednostranom ukidanju sankcija ove zemlje prema SRJ (i uvodjenja sankcija Hrvatskoj), koju predsednik Jeljcin nije potpisao. Kao da je neko u politickom vrhu Srbije shvatio da od Rusije nema ekonomske vajde, da ona nema slobodnog kapitala, savremene tehnologije i platezno sposobnog trzista za onemocalu jugoslovensku privredu, a da bi, na drugoj strani, neki jednostrani akt Moskve "oslabio" aktuelnost ukidanja svetskog embarga, jer bi izbio iz ruku "humanitarne razloge" zbog kojih se navodno to ukidanje trazi. Ljudi u vrhu Srbije dobro znaju posto je "reeksport i reimport" preko neke druge zemlje i kakve bi marze zaracunavali Rusi koji su takve marze decenijama placali Helsinkiju i Beogradu, jer su tim putem "probijali" embargo oko nekih specificnih roba.

Ipak, svi ovi elementi nisu sasvim dovoljni da dokazu da su se svetske ekonomske sankcije u skucaju SR Jugoslavije napokon pokazale kao produktivne za postizanje odredjenih politickih ciljeva, kada se kao takve nisu pokazale u slucaju Iraka, Kube, a ranije i kod niza drugih zemalja. Vec je ovde spomenuto da uprkos svetskim sankcijama i stravicnoj eroziji standarda u SRJ vodece politicke snage nisu prakticno izgubile vlast ni posle serije od 4 izbora u 5 godina. Pokazalo se, takodje, da agrarno samodovoljna zemlja moze u ekonomsku propast da srlja bezmalo neograniceno duboko, pogotovo ako je okruzena zemljama koje su i same na steti zbog svetskih sankcija i cija socijalna stabilnost takodje u velikoj meri zavisi od slobode sverca i kontrabande (sto je SRJ omogucilo da prakticno neograniceno uvozi tecne energente i osnovne sirovine).

Ima, takodje, mnogo razloga da se smatra da su svetske sankcije upravo olaksale Milosevicevim socijalistima da se odupru radikalnim trzisnim reformama i privatizaciji i da se istovremeno obogate drzeci u rukama sve poluge drzavnih spekulacija. U tom smislu, samo ilustracije radi, ovde trba navesti izjavu Dragana Tomica, potpredsednika Vlade Srbije i direktora Kompanije "Simpo" iz Vranja, koji je proletos doslovno rekao: "Mi smo se zastitili od brze tranzicije i brze peivatizacije koja je uradjena u susednim zemljama i to je sada nasa prednost za buducnost. Mislim da veliki sistemi nisu proslost i verovatno cemo se opredeliti za taj model privredjivanja, imacemo proizvodne lidere po kojima cemo biti prepoznatljivi u Evropi." Da li se po ovoj izjavi moglo zakljuciti da ce svetske sankcije najzad privesti pameti superstrukturu Srbije i omeksati njenu poziciju u pregovorima?

Medju hipoteticne glavne razloge za napustanje "srpskog nacionalnog drzavnog programa", zbog svega, pored svetskih ekonomskih sankcija i vojnog slabljenja treba uvesti i cisto politicke promene unutar srpskog "nacionalnog bica". Tu se vec duze vreme zapaza jacanje ekstremnog panslavenskog pravoslavlja i slabljenje snaga politickog centra, sto Milosevicu na duzi rok ipak ne odgovara. Zatim njegov strah od jacanja kriminalizovanih srtuktura u vrhovima vlasti i autonomnosti vojno-policijskog saveza povezanog preko svih granica. Potom su tu rizici temeljnog otresanja od osiljene nomenklature u SPS, sto Milosevic pokusava da pripremi jacajuci Jugoslovensku udruzenu levicu (koju predvodi njegova supruga Mirjana Markovic) itd. Neko "marksisticko" natezanje da su sve ove tendencije "ekonomski uzrokovane", to jest uzrokovane sankcijama, tesko se moze prihvatiti. Kao sto bi ocena da se Milosevic vraca na ekonomske rezone bolje ikad nego nikad licila na preterani kompliment coveku koji je politiku sankcija sam poceo, samoizolujuci Srbiju od Slovenije.

Dimitrije Boarov