RED BOMBI, RED PREGOVORA

,AIM, Beograd, 11. 09. 1995.

Bosanski Srbi pod udarima NATO

Avijacija NATO za 12 dana neprekidnih napada prekinula sve komunikacije unutar teritorije bosanskih Srba i onemogucila prenos televizijskog i radio programa. Vojska bosanskih Srba i dalje je mocna, a Mladic odbija da povuce tesko oruzje sa podrucja Sarajeva jer veruje da bi ga u tom slucaju bosanska armija potisnula prema Drini.

U napadima vazdusnih snaga NATO na bosanske Srbe, koji sa manjim prekidima traju od 30. avgusta, ostecene su ili unistene sve fabrike municije, oruzja i vojne opreme. Pogodjeni su svi telekomunikacioni centri koje je koristila armija bosanskih Srba, kao i sistemi za civilni telefonski saobracaj i prenosenje radio i televizijskog programa. Telefonske veze izmedju Banjaluke i drugih podrucja u zapadnoj Bosni koja su pod kontrolom Srba sa istocnim delovima i sa Jugoslavijom su prekinute. Prekinute su i unutrasnje veze izmedju pojedinih mesta i gradova, kao i veze sa Beogradom.

Nisu saopsteni iole pouzdani podaci o zrtvama, izuzev tvrdnje vojne komande na Palama, prema kojoj je u prvih sedam dana napada zivot izgubilo najmanje 100 civila. Mediji bosanskih Srba javili su da je na podrucju Doboja iz rusevina izvuceno devet poginulih civila, a da je u napadu artiljerije Snaga za brzo reagovanje (RRF) na bolnicu u Blazuju poginulo deset ljudi. Nijedan nezavistan izvor nije jos potvrdio te navode. Izvesno je, medjutim da je prilikom gadjanja mostova, postanskih zgrada i slicnih objekata moralo biti stradalih.

Prvi talas vazdusnih udara, koji je izveden 30. avgusta, zvanicno je bio obrazlozen kao odmazda za pokolj u centru Sarajeva za koji su optuzeni Srbi. To je obrazlozenje ubrzo promenjeno. Vec sutradan je saopsteno da ce se bombardovanje nastaviti sve dok Srbi ne povuku tesko oruzje iz zasticene zone od 20 kilometara oko Sarajeva i dok ne prestanu da ugrozavaju ostale zasticene zone.

Srpska strana je pokusala da izbegne ili bar ublazi vazdusne udare, ali nijednog trenutka nije pokazala stvarnu spremnost da povuce tesko oruzje. Dok je 1. septembra u 22 casa, jedan sat pre isteka ultimatuma NATO kojim se pretilo obnovom napada, predsednik parlamenta bosanskih Srba Momcilo Krajisnik izjavio da je srpska strana spremna da prihvati zahteve medjunarodne zajednice posto je od komandanta UN za bivsu Jugoslaviju generala Bernara Zanvijea, navodno, dobila garancije da Muslimani nece iskoristiti povlacenje teskog oruzja za napade na srpske polozaje, vojni komandant general Ratko Mladic je istoga dana Zanvijeu uputio ostro pismo u kome je optuzio UN i medjunarodnu zajednicu da su se stavili na stranu Muslimana. U tom pismu Mladic je, prakticno, odbio da povuce tesko oruzje.

Vec sledeceg dana poceo je pravi pakao, a snage NATO su prosirile udare i na podrucja van Sarajeva, gadjajuci telekomunikacione centre, fabrike, mostove, puteve i druge objekte infrastrukture uglavnom u istocnim delovima Bosne.

Mladic ne prihvata povlacenje

Zapadna alijansa je, sasvim ocigledno, taktiku vazdusnih udara iz sata u sat prilagodjavala situaciji na terenu. Tako se od "pedagoskih" motiva (kaznjavanje za smrt oko 40 civila u Sarajevu za sta su optuzeni Srbi), preko zahteva da se povuce teska artiljerija jer ugrozava Sarajevo, doslo do najvece vazdusne vojne akcije u istoriji NATO. Ta akcija obuhvatila je celo podrucje Bosne koje je pod srpskom kontrolom i, vise nego ocigledno, ima za cilj slabljenje njihove vojne i privredne moci.

Armija bosanskih Srba je tim napadima svakako bitno oslabljena, ali bi bilo pogresni misliti da je njena moc skrsena. Cini se da je bilo relativno malo pogodaka u same artiljerijske baterije, koje su delom sakrivene, a delom sklonjene u podrucja sa vecom koncentracijom civila ili u civilne objekte. Na terenu se nista nije promenilo, a vojska koja drzi linije fronta nije se sa tih linija micala niti je ozbiljnije ugrozavana.

Bosanski Srbi i dalje uporno odbijaju da povuku oruzje sa podrucja Sarajeva zato sto verju da ce, cim to ucine, daleko brojnija i sada vec dobro opremljena bosanska armija da ih napadne. Mladic zna da nema dovoljno ljudi da se uspesno suprotstavi toj armiji bez topova i minobacaca i zato trpi vazdusne udare. Prema informacijama medija bosanskih Srba, koje su delom potvrdili i nezavisni izvori, sa povlacenjem artiljerije i minobacaca se ne slazu ni civili, kojih u delu Sarajeva pod srpskom kontrolom ima nesto vise od 100.000.

Rec je o ljudima koji su vec nekoliko godina usred brutalnog rata i koji imaju veoma malo poverenja u vlasti u Sarajevu. Oni istinski veruju da ce, ako vladine snage napadnu srpske polozaje na Grbavici, Ilidzi i u drugim delovima grada i ako ih probiju, svi biti pobijeni. Zato bi, u slucaju napredovanja vladinih snaga, trebalo ocekivati novi masovni egzodus desetina hiljada prestravljenih ljudi ili ulicne borbe sa velikim brojem poginulih.

Srpska vojna komanda takodje ozbiljno racuna sa napadom vladinih snaga i neprekidno ponavlja kako niko nije ponudio iole opipljive garancije da do tog napada nece zaista doci kada se povuce teska artiljerija. Mladic veoma dobro zna da su u ovom ratu prekrsena sva pravila i da niko nikome ne moze zaista garantovati bezbednost. On trazi direktne pregovore sa protivnickom stranom i cvrste garancije medjunarodne zajednice.

Strateski gledano, svakako nije rec samo o podrucju Sarajeva. Eventualni napad i uspeh vladinih snaga na tom delu ratista doveo bi do krupnih promena u odnosu snaga. Vladine jedinice bi se, verovatno, spojile sa trupama u Gorazdu. Time bi Srbi izgubili punu kontrolu nad rekom Drinom, a veza izmedju istocne Hercegovine i severoistocnih delova Bosne bi bila potpuno prekinuta.

Sila i pregovori

Momcilo Krajisnik i lider bosanskih Srba Radovan Karadzic, koji su davali izvesne znakove spremnosti da pristanu na povlacenje teskog oruzja, na stvari intimno verovatno ne gledaju drugacije od Mladica. Buduci politicari, oni su, medjutim, pragmaticniji i imaju na umu cinjenicu da su vec prakticno pristali na sve zahteve medjunarodne zajednice. Oni su shvatili da je medjunarodna zajednica konacno slomila njihovog glavnog sponzora, predsednika Srbije Slobodana Milosevica, i da u Srbiji vise nema snage koja bi mogla da podrzi njihove ratne napore. Oni, takodje, znaju da napadi NATO nisu preduzeti samo da bi se zastitilo Sarajevo, nego i da bi jedina sila sveta demonstrirala svoju moc i da bi se slomio prkos Srba.

Karadzic i Krajisnik se, u sustini, drze politickog dogovora sa vlastima u Beogradu koji predvidja zajednicki nastup u pregovorima o miru. Na njihovu odluku da pregovaraju vazdusni napadi kao da uopste nisu uticali. Prvu stidljivu pretnju povlacenjem iz pregovora Karadzic je izrekao tek 13. dana napada, 11. septembra, nakon sto je NATO upotrebio krstarece rakete. Ta pretnja izrecena je u pismu upucenom UN, Rusiji, SAD i Britaniji. Karadzic, medjutim, nije postavio nikakav ultimatum nego je samo najavio mogucnost povlacenja srpske strane iz zenevskih pregovora.

Cini se da je vojnom i politickom rukovodstvu bosanskih Srba, nakon sto su definitivno doneli odluku da ne povuku tesko oruzje sa podrucja Sarajeva, ostalo jedino da trpe bombardovanja i cekaju eventualne rezultate ruskog pritiska na NATO i UN. Pale, takodje, iscekuju konacan rasplet u Savetu bezbednosti, koji 15. septembra treba ponovo da odlucuje o sankcijama protiv SR Jugoslavije. Moguce je da bosanski Srbi racunaju da ce, ukoliko sankcije budu ukinute, Beograd izmeniti odnos prema njima i da ce pruziti vecu podrsku nastojanjima da se ucvrsti srpska drzava u Bosni.

Dragan Janjic