VATROMET I SVECE

AIM, Beograd, 10.09. 95.

Posle sastanka u Zenevi

Vremenska distanca od samo nekoliko casova, zapravo onoliko koliko je proteklo od okoncanja Zenevskog susreta sefova diplomatije SR Jugoslavije, Hrvatske i BiH do pocetka glavnog informativnog programa na beogradskoj TV, bila je sasvim dovoljna dezurnim novinarima u beogradskom studiju da taj petak (8. septembar 1995.), odmah, i bez i malo sumnje, proglase za istorijski datum. Dogovor trojice ministara i njihovo usmeno usaglasavanje oko osnova mirovnog resenja za Bosnu oznaceno je iste veceri kao "veliki trijumf jugo-diplomatije" i naravno, (i pre svega), "uporne miroljubive politike koju od pocetka rata na ovim prostorima vodi predsednik Srbije Slobodan Milosevic".

Utisak o "trijumfu" Miloseviceve politike i diplomatije utiskivan je publici na stare, uhodane nacine. Te veceri kao voditelj glavnog "TV dnevnika" licno se pojavila supruga novoimenovanog direktora RTS koja je inace, zbog viska kilograma i jakog kosovskog akcenta, neprilagodjenog zivotu u prestonici, do sada uglavnom vodila informativne programe u kasnim vecernjim satima. Odmah posle objavljivanja vesti iz Zeneve krenulo se sa telegramima pordske, cestitkama i izlivima divljenja politickoj mudrosti predsednika Srbije. Na postignutom uspehu cestitali su mu prvo clanovi savezne vlade, zatim on sam sebi (odnosno rukovodstvo njegove Socijalisticke partije), a onda redom, po vec uhodanom scenariju "spontane organizovanosti": radni ljudi i gradjani svih regiona, radnici velikih kolektiva koji su, izgleda, svratili na svoja radna mesta bas u petak uvece kako bi predsedniku poslali telegram podrske, zatim zemljoradnicke zadruge, pa mesne zajednice, pojedinici...

Izmedju maksimuma i minimuma

Ono sa cime bi se te veceri moglo poci u istoriju pocelo je nekako da se razaznaje tek posle vise od 30 minuta ovih telegramskih najava boljih dana. Ispostavilo se da je istoriji namenjena cinjenica da su bosanski Srbi zvanicno postali jedan od dva ravnopravna "entiteta" koji cine Bosnu i Hercegovinu. Umesto uobicajenog "samoproklamovana" ili "takozvana Republika Srpska", postali su samo Republika Srpska. U prvoj reakciji na postignuti sporazum u Zenevi sam Radovan Karadzic zadovoljno je porucio: "Ubuduce niko vise u svetu ne moze da upotrebljava izraz 'bosanski Srbi', vec ce svi morati da nauce da izgovore Republika Srpska".

U opstoj euforiji organizovanoj na beogradskoj TV, nije naravno bilo mesta za podsecanje da je ono sto se sada slavi kao "maximum maximuma", a zvanicno naziva "ravnopravni entitet", ne tako davno sa istih ekrana nazivano "Pijemontom vaskolikog srpstva". Bilo je to vreme kada se u Beogradu (i u vlasti i u opoziciji), umesto "svih entiteta u jednoj konfederacji", govorilo o "svim Srbima u jednoj drzavi". Od silnog vatrometa koji se u cast zenevskog "trijumfa" srpske politike sirio drzavnim medijima niko te veceri nije primetio (niti pominjao) upaljene svece kojima je Srbija, a posebno Beograd, trebalo da na poziv Djindjiceve Demokratske stranke protestuje protiv bombardovanja srpskih polozaja u Bosni od strane NATO snaga. Pitanje je, uostalom, da li je tog petka i sam Zoran Djindjic koji je danima pozivao na ovu akciju, upalio svecu u sopstvenom stanu. Uz onaj silni vatromet, to bi izgledalo potpuno besmisleno.

U sediste ideoloskog generalstaba vladajuce partije

• programe Radio televizije Srbije - lider Demokratske partije Zoran Djindjic pripusten je sutradan, ali ne zbog paljenja sveca. Zasluzio je to ocenom da je u Zenevi postignut napredak u mirovnim pregovorima, sto predstavlja veliko ohrabrenje. "Pominjanje Republike Srpske, sto znaci spremnost da se prizna njeno postojanje kao pravnog subjekta, zadovoljava opravdane zahteve Srba u bivsoj BiH da zive u svojoj drzavi unutar unije BiH", rekao je Djindjic. Drugi deo njegove izjave, da do mira moze doci samo ako NATO ubuduce bude prilagodio svoje reakcije razvoju mirovnih pregovora u Zenevi, nisu zabelezili svi drzavni mediji. Precutan je pogotovo onaj deo u kome je trazeno da se nastavak mirovnih pregovora uslovi prekidom bombardovanja i ukidanjem blokade koju je Beograd nametnuo Palama na Drini jos avgusta 1994.

Onim sto je ostvareno u Zenevi neuporedivo manje je bio zadovoljan predsednik DSS Vojislav Kostinca. U prvi mah, skepticni Kostunica je tvrdio da je zenevski dogovor samo "preliminaran" i da "mnoga teska ustavna i teritorijalna pitanja ostavlja da se naknadno rese." Tvrdio je i to da pravo na konfederalno povezivanje Republike Srpske sa SR Jugoslavijom nije zajamceno, vec samo "paralelni specijalni odnosi" koji ne narusavaju suverenitet i teritorijalni integritet BiH. Dan kasnije, posto je sacekao da se dim od onog vatrometa malo slegne, Kostunica je skepticizam zamenio neuporedivo tezim recima. Rekao je da se srpski narod nalazi u jednom od najtezih i najmanje casnih trenutaka od pocetka rata, a da se istovremeno veliki diktat, kome je Beograd izlozen, narodu lazno prikazuje kao velika pobeda. "Slobodan Milosevic nas je uveo u rat onda kada smo govorili da je taj rat nepotreban, a prica o miru sada kada to predstavlja kapitulaciju", bila je jedna od recenica iz zvanicnog saopstenja DSS koje se nije probilo do drzavnih medija.

Vestina "Jedino Moguceg"

Seseljevi radikali bili su najkraci. Pomenuli su "gebelsovske lazi" na TV kojima se opisuje diplomatski poraz Beograda. Po njima je zenevski sporazum "nesto najminimalnije" sto je srpska strana mogla da dobije - on ne ide na ruku Srbima u RS jer oni nisu dobili pravo da se konfederalno povezu sa Beogradom.

Vecina ostalih stranaka radovala se lepim vestima iz Zeneve, i u manjoj ili vecoj meri, divila se Milosevicevoj strpljivosti, mudrosti i politickom umecu. Aludirajuci na ovo novo medijsko obozavanje predsednika Srbije, "Nasa Borba" je, u formi aforizma, upozorila kako je "politika vestina Jedinog Moguceg". Milosevicu se, doduse, nije divila Vesna Pesic iz Gradjanskog saveza koja je konstatovala da je prihvatanjem sporazuma o buducem ustrojstvu BiH, SR Jugoslavija prakticno prihvatila postojanje Bosne kao samostalne i nezavisne drzave i time odustala od bilo kakvih teritorijalnih pretenzija.

Lider SPO Vuk Draskovic bio je svakako najcitiraniji kada je izjavio da je ono sto je dogovoreno u Zenevi "vest velike nade, kraj vremena smrti i svitanje vremena mira." Draskovic je trazio da se mir brani po svaku cenu i upozorio sve razumne ljude na njihovu obavezu da se prema ratnom huskanju i pokusajima miniranja mirovnog sporazuma, slozno i glasno odrede, kao "prema najvecem zlocinu". Ove Draskoviceve reci postale su kasnije sastavni deo komentara kojim je glavni urednik "Politike", zaduzen obicno da prenese sta "sef misli", prakticno potvrdio kako je vreme u kome je lider SPO bio najsatanizovaniji opozicioni politicar u Srbiji, nepovratno proslo. Za opoziciju iz "nacionalnog bloka" bio je to jos jedan dokaz Draskoviceve prevrtljivosti i izdaje, koja ce, po njihovim recima, za desetak dana dobiti zvanicnu formu prihvatanjem ucesca SPO u novoj srbijanskoj vladi.

Takva "koalciona vlada nacionalnog jedinstva" trebalo bi da Milosevicu omoguci prilicno mirnu pripremu za sledece izbore koje neki najavljuju za sam kraj ove godine. SPS bi, naravno, izasao na te izbore pod uslovom da se u Zenevi zaista nesto napravi i medjunarodna zajednica ukine sankcije SR Jugoslaviji. Uvlacenjem u tako zamisljenu vladu Draskovica i njegovog SPO, Milosevic bi, po mnogim misljenjima, uspeo da potpuno marginalizuje Djindjica, Kostunicu i Seselja kojima je pad Kninske krajine i tvrd nacionalni gard poslednjih nedelja donekle popravljao rejting. Sam Draskovic uporno ponavlja da se ni u cemu nije promenio i da nije odgovoran za to sto je srpski rezim jednu pogubnu nacionalnu politiku najzad zamenio razumnom, cime se priblizio stavovima SPO.

Moda entiteta

Tokom orkestriranog vatrometa povodom "trijumfa u Zenevi", koji se protegao i na ceo vikend, mnogima je ostalo nejasno sta je tamo zapravo dogovoreno. Iz usmeno usvojenog dokumenta tesko bi se dalo zakljuciti da je Republika Srpska priznata kao samostalna drzava van BiH. Ostala su nerazjasnjena i prava prekodrinskih Srba na povezivanje s Beogradom. Njihovi predstavnici u pregovarackom timu, dr Aleksa Buha i dr Nikola Koljevic (koga Beograd sve vise, izgleda, vidi kao svog sigurnog coveka na Palama), u Zenevi nisu progovorili nijednu rec. Po njihovom povratku, predsednik parlamenta RS Momcilo Krajisnik izrazio je umereno zadovoljstvo onim sto je postignuto, ali i stigao da primeti kako bi delegacija RS, u slucaju da je nastupala samostalno, bez pokrovitelja iz Beograda, svakako postigla vise. Ostaje tek da se vidi sta je i kome Krajisnik ovom izjavom zeleo da poruci: protivnicima u Sarajevu da ne mogu biti previse spokojni oko uspostavljenog "jedinstva" Beograda i Pala, ili Milosevicu kako dogovor o jedinstvenom pregovarackom timu ima ograniceni rok trajanja.

Posle zenevskog dogovora, u Beogradu niko nije pominjao sta ce se dogoditi sa Istocnom Slavonijom i hoce li moguci izostanak sporazuma oko ovog spornog pitanja uticati na vec najavljeno ukidanje sankcija. Iako se izbegava svako izjasnjavanje o sudbini ove oblasti, utisak je da rezim u potpunosti deli misljenje vecine opozicionih partija da bi "pad" ili "mirno reintegrisanje" Istocne Slavonije u Hrvatsku moglo da predstavlja razlog za novi srpsko-hrvatski rat. Beograd bi da resavanje ovog bolnog pitanja odlozi sto vise moze i "zaveze" pre svega ono sto se moze zavezati oko Bosne.

One, sada vec "istorijske veceri" (petak, 8. septembar), Srbija je osim jos jedne nade da su mir i ukidanje sankcija zaista na vidiku, dobila i novi slogan - "dva ravnopravna entiteta". U mesecima koji dolaze mera odusevljenosti njime bice glavni kriterijum za beskrajnu politicku diferencijaciju u krugovima bliskim vladajucoj Socijalistickoj partiji. Oni koji nisu dovoljno brzo naucili predhodni slogan da "mir nema alternativu" (ili su pri tom previse zamuckivali), vec su izgubili pozicije. O onima koji su sve pobrkali i pravili neoprostive greske tipa - "svi Srbi u jednoj drzavi, nemaju alternativu" - da i ne govorimo. Ove jesini, dakle, u modi ce biti "dva ravnopravna entiteta". Kad se bolje razmisli, bolje i entitet - nego ponovo etnicitet.

Nenad Lj. Stefanovic