MILOSEVIC ODLUCUJE SAM

"Beogradski dogovor" slomio Karadzica

AIM, Beograd, 3. 9. 1995.

Jedno od osnovnih pravila "balkanske matematike" koje kaze da na ovim prostorima dva i dva obicno nisu cetiri, odnosno jesu samo onda kada se za to ukaze prilika, ponovo je prosle nedelje dokazano u Beogradu. Ovoga puta, doduse, tri i tri kad se saberu daju sedam, ali i jedan, zavisno od toga ko i kako racuna. Upravo takvi zbirovi se zaista i dobijaju kada se procita svih pet tacaka "beogradskog dogovora" koji su 29. avgusta potpisali celnici rukovodstva sa Pala i SR Jugoslavije u prisustvu patrijarha Srpske pravoslavne crkve. Ovim dogovorom koji je javnosti saopsten dan kasnije (30. avgusta) predvidjeno je, naime, da se troclana delegacija bosanskih Srba (u sastavu Radovan Karadzic, Momcilo Krajisnik, Ratko Mladic), ukljuci u jedinstvenu delegaciju od sest clanova koja ce na celu sa predsednikom Srbije Slobodanom Milosevicem voditi ubuduce pregovore o mirovnom procesu za Bosnu i Hercegovinu.

"Aneksija" ili "kapitulacija" pred Milosevicem

Prema slovu ovog "beogradskog dogovora", u tom timu Slobodan Milosevic ce vredeti za dvojicu. U slucaju da delegacija zapne oko nekog vaznog pitanja i ostane podeljena po principu 3:3, predsednik Srbije ce imati pravo da sam donose konacnu odluku. Njemu je pripalo i neprikosnoveno pravo da odlucuje o promenama personalnog sastava clanova delegacije. Neki su formiranje ovog pregovorackog tima vec oznacili i kao "savez jednog", aludirajuci na sirinu ovlascenja koja su predsedniku Srbije data ovim dogovorom. Sada je vec jasno na da ce ovaj tim morati da gleda iskljucivo u pravcu Milosevicevog kaziprsta. Kako je to neko u Beogradu vec primetio, od pet tacaka ovog dogovora vredelo bi upamtiti samo dve: prvu, da je Milosevic uvek u pravu, i drugu, da kada nije u pravu na snagu ponovo stupa ona prva tacka.

Odmah po objavljivanju ove vesti, drzavni mediji u Srbiji su s neskrivenim osecajem trijumfa poceli da zatrpavaju sav medijski prostor porukama da su se Pale najzad prizvale malo pameti i prihvatile mirovnu orijentaciju Beograda. Uz tvrdnje da za pametnu odluku i napustanje nepopustljive militantne pozicije "nikada nije kasno" sledila su i obavezna pitanja: zasto na sve to Karadzic i rukovodstvo sa Pala nisu pristali godinu dana ranije; zasto su se u tom periodu bavili "ispraznim junacenjem" koje je na kraju ispalo preskupo; ko ce jednoga dana biti odgovoran za sve uzaludne zrtve i gubitak one "cetvrte srpske drzave" koju je sve do avgustovske "Oluje" predstavljala Kninska krajina.

Ovaj, samo naizgled "iznenadni" dogovor, tumace pojedini opozicioni lideri u Beogradu spremnoscu Pala da se u ime nastavka mirovnog procesa odreknu dela svog (doduse medjunarodno nepostojeceg) suverenita i predaju ga u ruke Beogradu. Bilo je i onih koji su poput lidera Demokratske stranke Srbije, Vojislava Kostunice, istakli kako je mandat Karadziceve delegacije u jedinstvenom pregovarackom timu formalno jaci od Milosevicevog, zato sto bosanski Srbi imaju mandat svoje Skupstine, dok Milosevic takav mandat nema. Takav prigovor je, medjutim, cisto "cepidlacenje", ako se zna da predsednik Srbije do sada nijednu odluku od sudbinskog znacaja za drzavu na cijem se celu nalazi, nije donosio konsultujuci Parlament ili "volju naroda", na koju se tako rado pozivao dok je osvajao vlast.

Jedno pitanje povodom potpisivanja proslonedeljnog "beogradskog dogovora" se namece: da li on znaci zapravo "kapitulaciju" ili "aneksiju" Pala? Sudeci po tonu vlastima bliskih medija u Beogradu, akcenat se stavlja na kapitulaciju jedne pogresne politike i njeno definitivno pristajanje na Milosevica kao "kormilara" u potrazi za mirom. Istovremeno, izgleda kao da ovaj pristanak znaci bar neki vid anticipacije konfederalnog povezivanja tog dela Bosne i SR Jugoslavije. Upuceni tvrde da nacin na koji je Karadzic poslednjih meseci "lomljen" da tako nesto prihvati, pre lici na "aneksiju" nego na "anticipiranje" konfederacije.

Sa medjunarodno-pravne tacke gledista takodje je ostalo ponesto nejasno. Na primer - kako ce Pale, koje su do sada vazile za jednu od tri sukobljene strane u Bosni i Hercegovini i formalno nisu imale nikakve veze za SRJ kao drugom drzavom, najednom biti utopljene u pregovaracki tim te druge drzave? Drugu nejasnocu, o pregovarackom statusu Radovana Kardzica i generala Ratka Mladica koji se nalaze na optuznici Haskog suda, delimicno su otklonili zvanicnici Stejt departmenta tvrdnjom da, ako se njih dvojica pojave na nekom sastanku zajedno sa Slobodanom Milosevicem, americki pregovarac Ricard Holbruk "nece napustiti prostoriju."

Bez obzira sta je ovoga puta u pitanju - "kapitulacija" ili "aneksija" - i jedno i drugo ucinjeno je uz ocigledan pritisak SAD i odobravanje samog Alije Izetbegovica. "Privodjenje" Pala na bilo koji nacin, kako se medjunarodni pregovaraci ne bi vise saplitali o razlike izmedju Milosevica i Karadzica, bio je stari americki zahtev. Tako nesto, predsednik Srbije je, navodno, jos davno obecao pokojnom americkom diplomati Robertu Frejzeru, sto je ujedno bio i jedan od prvih uslova za ukidanje sankcija Beogradu.

Milosevic je, u medjuvremenu, pokusao i sa, za njega povoljnijom opcijom, potpunog eliminisanja Kardzica uz pomoc generala Mladica. Posto taj projekat nije isao dovoljno brzo, predsednik Srbije je morao da (upuceni tvrde sa dosta gadjenja) primi svojeglavog Karadzica u sastav pregovarackog tima. Naravno, pod uslovom da moze da ga kontrolise.

"Paljanski kasino" pred zatvaranjem

Sam Karadzic verovatno jos nije svestan da je strela prema njemu krenula jos onog trenutka kada je bio na vrhuncu i vazio kao najozbiljniji kandidat za novo "srpsko rosno cvece". Tada je na njegovu nesrecu usao i u deseteracku poeziju. I to u stih : "Radovane, covjece od gvozdja/prvi vozde posle Karadjordja/sacuvaj nam slobodu i vjeru/na studenom Zenevskom jezeru." Ako ga jos koji put i povede u Zenevu, Milosevic mu sigurno nece dozvoliti da se tamo drzi "kao covek od gvozdja".

Zahtev da vlasti sa Pala predaju svoje pregovaracke akreditive Milosevicu uporno je poslednjih meseci ponavljao i sam Alija Izetbegovic, uprkos svim mogucim prizvucima i "anticipacijama" koje takav jedan potez donosi. Za vlast u Sarajevu "privodjenje" Karadzica pod komandu Beograda znaci, pre svega, definitivno priznavanje cinjenice da se na Palama nalaze "najobicniji pobunjenici", a ne legitimna vlast koja moze samostalno da sedi za pregovarackim stolom i odlucuje u svoje ime.

Iako na prvi pogled zvuci paradoksalno, ono za sta se ovog puta toliko zdusno zalagao Alija Izetbegovic, moglo bi u neku ruku biti dobro i za samog Radovana Karadzica. Posle svega sto se zbivalo poslednjih meseci, za lidera paljanskih Srba je u ovom trenutku neuporedivo pametnije da se stavi pod Milosevicev protektorat i prepusti mu donosenje najdelikatnijih odluka. Ili, kako to mnogi ovih dana govore, spasavanje onoga sto se jos moze spasiti iz nekada zajednickog projekta. Tako nesto porucio je nedavno sa Havaja i americki predsednik Klinton, tvrdeci da se uslo u fazu rata "kada Srbi ne mogu vise nista da dobiju, a mogu da izgube sve."

Na Karadzica se odjednom srucilo mnogo toga. Na ratistu je stanje pocelo ozbiljno da se menja zahvaljujuci sve boljoj opremljenosti vladinih trupa iz Sarajeva, ali i angazovanju regularne vojske Hrvatske. Prema nekim vojnim procenama, samo u zivoj sili, na jednog srpskog dolaze danas bar cetiri vojnika njima protivnickih armija. Jednogodisnji medjunarodni embargo, a pogotovo beogradske sankcije na Drini, takodje su ucinili svoje.

Na omeksavanje Karadzica uticali su i sukob izmedju vojnog i politickog vrha u "sopstvenoj kuci,", pad Krajine i cinjenica da desetine hiljada njegovih podanika vec ima spakovane zavezljaje i nameru da krene put Beograda. Upravo taj potencijalni novi izbeglicki talas, koji bi definitivno potopio sankcijama iznurenu SRJ, bio je razlog da Milosevic poslednjih nedelja pojaca pritisak i "ubedi" Karadzica, i Krajisnika da pocnu da sricu omiljeni njegov refren kako "mir nema alternativu". Sve je ovo najzad dovelo Karadzica u Dobanovce, u nekadasnju Titovu rezidenciju, gde je njemu i rukovodstvu sa Pala preostalo samo da potpisu ono sto je kasnije nazvano "beogradskim dogovorom".

Po nekim saznanjima, osim celnih ljudi SRJ, predstavnika vojske i crkve, medju pozvanima u Dobanovcima se nasao i Dobrica Cosic. Pre nego sto je dogovor potpisan, Milosevic je, izgleda, potpisao i jedan do sada neobjavljen dokument ( pomenula ga je Biljana Plavsic), u kome je obecao da u pregovorima nece ici ispod odredjene crte. A to znaci da na kraju rata mora dodji do konfederalnog povezivanja Beograda i Pala, da se bosanskim Srbima mora obezbediti kompaktna teritorija, da moraju dobiti znatno siri i sigurniji koridor.

Po povratku na Pale celnici bosanskih Srba nisu pozurili da proslave potpisivanje "beogradskog dogovora". Njihova TV objavila je vest o tome tek sutradan i to u 25-om minutu udarnog informativnog programa. Kao opravdanje moglo bi da posluzi i to sto su upravo u tim trenucima avioni NATO zestoko tukli po polozajima bosanskih Srba.

Uprkos mnogih sumnji da bi rukovodstvo sa Pala mozda jednoga dana moglo da pokusa da citav sporazum izvrda i okrene po starom, cini se da tako nesto u ovom trenutku ipak, nije moguce. Pazljivim citanjem "beogradskog dogovora" lako se uocava da ovaj dokument nema tzv. "duplo dno" i da prostora za vrdanje jednostavno nema. Ranije pominjano resenje po kome bi svaku odluku u pregovarackom procesu morao prvo da verifikuje "parlament RS" (a tu je, kako se zna, Krajisnik neprikosnoven), izostalo je u zavrsnoj verziji i umesto toga pise da je "delegacija ovlascena da u ime Republike Srpske potpise mirovni plan". "Paljanski kasino", u kome je Radovan Kardzic sve donedavno znao samo za dobitke, uskoro se, izgleda, zatvara. Jer, u uvodniku od petka 1. septembra beogradska "Politika" koju valja pazljivo citati, porucuje kako se sve ono sto je izgubljeno u poslednjih godinu dana moze nekako nadoknaditi, samo jedno ne: "Mrtvi su mrtvi. Pale za to moraju da ponesu svoj deo odgovornosti".

Nenad Lj. Stefanovic