IZBEGLICKA KRIZA I KOLONIZACIJA KOSOVA

Nagli pad Knina i masovni egzodus krajinskih Srba prema istoku doneli su novi zaokret u balkanskoj krizi. Pored nesrecnih Krajisnika, ovaj zaokret ce najteze pogoditi Srbiju, za koju se vec sada moze reci da postaje teski bolesnik Balkana. Avanturisticka i agresivna politika koja je od 1990 godine podsticala tzv. "balvan revoluciju", naoruzavala Krajisnike, izazvala rat, iskoristila bivsu JNA da od Hrvatske "otkine" trecinu teritorije i instalirala tzv. Republiku Srpsku Krajinu - sada se Beogradu i Srbiji vraca u formi strasnog i razornog bumeranga. Ne samo da cilj nije ostvaren, i ne samo da su najisturenije vojne formacije Srba prema Zapadu dozivele ponizavajuci poraz, vec se prakticno sav srpski zivalj Krajine dao u bekstvo prema Srbiji u trenutku kada se ona, zbog rata, sankcija i loseg gazdovanja nalazi na ivici ekonomskog i politickog sloma. Novi talas od 150 do 200 hiljada izbeglica nije izazvao nevolje i zabrinutost samo u Srbiji, vec i u regionu. Gde ce se izbeglice naseliti? Hoce li znatan deo njih, kako se najavljuje, ali istovremeno i demantuje, usmeriti prema Kosovu i kakve ce to imati reperkusije za srpsko-albanske odnose i uopste juzni segment balkanske krize? Prema prvim zvanicnim podacima objavljenim u Beogradu, razmestaj izbeglica je sledeci: nesto vise od 1/3 izbeglica upuceno je u Vojvodinu, dok su ostali pribeziste nasli u Beogradu i unutrasnjosti Srbije. Na Kosovo je, prema toj statistici, u prvoj nedelji, smesteno manje od hiljadu izbeglica. Po albanskim i drugim izvorima procenjuje se da je na Kosovu smesteno oko 3.000 izabeglica. Dakle, gledano iz aspekta realnih cifara, ponovo se ispostavlja da je Kosovo najmanje pozeljno utociste za srpske izbeglice. Naime, od ukupnog broja "starih" izbeglica iz 1991-1992 godine na Kosovu je bilo smesteno jedva oko 0,3 odsto, dok se cifra novih izbeglica na Kosovu trenutno krece najvise oko 2.5 odsto. Posto izbeglice jos uvek pridolaze, to verovatno nece biti i konacne cifre. Prema izjavama srpskih zvanicnika, koje ocigledno nisu bile koordinirane, na Kosovu bi ovoga puta trebalo da se smesti od pet do 16 hiljada izbeglica. Indikativno je, medjutim, da je kosovski krak krajinskog ekzodusa izazvao zesce politicke reakcije, pa i vecu medijsku paznju nego li onaj vojvodjanski, gde je stanje objektivno mnogo dramaticnije zato sto je naseljavanje srpskih izbeglica ponovo, kao i 1991. i 1992. godine, praceno pritiscima i progonom dela lokalnog stanovnistva, pre svega Hrvata, ali i indirektno Madjara. Ta drasticna disproporcija i razlika u tretmanu izmedju stvarne i efektivne kolonizacije Vojvodine, gde se osetnije menja nacionalna struktura stanovnistva, i Kosova, gde je pretnja srpske kolonizacije za sada vise potencijalna nego li realna, trazi objasnjenje. Po svemu sudeci, slucaj Vojvodine ima tretman sastavnog dela sadasnjeg velikog srpsko-hrvatsko-bosnjackog etnickog razgranicavanja. Posto su Srbi u multietnickoj Vojvodini zahvaljujuci ranijim kolonizacijama postigli vecinu, sada im se dozvoljava, a i Beogradu to najvise odgovora, da dopune vojvodjanski etnicki ambar i doveka osiguraju etnicku dominaciju. Jedina relevantnija manjina, ona madjarska, nema dovoljno snage, a izgleda ni volje, da se suprotstavi ociglednim pokusajima menjanja etnicke strukture. U Subotici i drugim mestima sa madjarskom vecinom ima reakcija na novi talas kolonizacije, ali posto je tamosnja lokalna vlast ostavljena bez stvarnih ingerencija a nema ni zastitnih instrumenata autonomije za koju optiraju vojvodjanski Madjari, te reakcije se manje-vise cine beznadeznim. Drugacije stoji stvar sa Kosovom. Pre svega, Kosovo ne spada u spomenuti bosansko-panonski krug ratnog i "humanitarnog" etnickog razgranicenja, vec predstavlja najtrusniji deo jednog drugog sklopa medjuetnickih i medjudrzavnih odnosa i interesa, u koji je ukljucen citav juzni deo balkanskog poluostrva. Iako je Srbija spona koja spaja ta dva kruga, ni njoj nije dopusteno da bez posledica preliva krizu iz jednog lonca u drugi. Zbog toga uopste nije slucajno to sto su nakon najava da ce se deo srpskih izbeglickih kolona usmeriti prema Kosovu, pored razumljivih ostrih reakcija na Kosovu, veoma brzo i glasno reagovale vlade Albanije, Makedonije, Grcke i Turske. Pretpostavljam da je i Bugarska zabrinuta zbog moguceg zaostravanja na Kosovu. Od svetskih sila veoma decidivnu opomenu uputila je vlada SAD, ali su i mnoge evropske drzave skrenule paznju Beogradu na rizike koje moze doneti odluka da se sadasnja izbeglicki talas iskoristi za kolonizaciju Kosova. Na Kosovu vec nekoliko godina vlada osetljiva status kvo situacija, koja se lako moze narusiti i dovesti do eksplozije. Kosovo je tempirana mina novog balkanskog rata kojega se svi pribojavaju. Zato su se u istom horu osude namera Beograda nasle ne samo Tirana i Skoplje, vec i Atina i Ankara. S druge strane, insistiranje Beograda na "humanitarnom" aspektu i "suverenom" pravu da odlucuje gde ce na "svojoj teritoriji" rasporediti izbeglice, nije mnogo ubedljivo. Ono je demagoskog karaktera. Milosevicev rezim trenutno nije zainteresovan za zaostravanje odnosa na Kosovu ili izazivanje novog rata, cije bi posledice po Srbiju mogle biti jos katastrofalnije od sadasnjeg. Najave masovnije kolonizacije i upucivanje nekoliko hiljada izbeglica na Kosovo pre se mogu smatrati ventilima koji treba da sprece mogucu eksploziju nezadovoljstva srpskih ekstremista na Kosovu i u Srbiji, nego li kao provokaciju koja je usmerena prema Albancima. Naime, srpskim ekstremistima bilo je sumnjivo vec to sto prvi talas izbeglica nije usmeren prema Kosovu, i ako bi se i sada to ponovilo, postalo bi jasno da rezim uopste nema nameru da posrbljuje Kosovo. Ali, rezimu u Beogradu je jasno da se kosovsko pitanje ne moze resiti "povoljno" po Srbe bez rata i izazivanja masovnog egzodusa Albanaca. Kolonizacija Kosova izbeglicama i na druge nacine, u okolnostima kada Albanci cine skoro 90 odsto populacije, u mirnodopskim uslovima predstavlja prakticno neostvarljiv projekat, cak i ako bi se on dugorocni i planski ostvarivao. Recimo, plan za naseljavanje 100 ili 200 hiljada Srba u narednih deset godina bio bi verovatno preskup za osirimasenu Srbiju, jer naseljenicima treba izgraditi 20 do 40 hiljada kuca i stanova, dati im stotine hiljada hektara zemlje koje na Kosovu ionako nema dovoljno, "stvoriti" im radna mesta u fabrikama i rudnicima, koji su sada van pogona ili ionako vec imaju visak radne snage... Pa i kada bi Srbija nasla nekog sponzora koji bi finansirao takav poduhvat (kao sto je Izrael imao sponzora za kolonizaciju Palestine) njegovi efekti bi prakticno bili nistavni, jer bi promenu etnicke strukture Kosova sprecio visoki natalitet Albanaca. Za tih deset godina albanski prirarastaj bio bi dva do tri puta veci od priliva izbeglica. Drugi, jos veci problem za efektivnu kolonizaciju Kosova predstavlja otpor izbeglica, koji ne zele da budu preseljeni iz jednog kriznog podrucja u drugo, iz jedne nesrece koju su preziveli, u drugu. Poslednji egzodus propracen je zestokim i ocajnickim otporima da se izbegne naseljavanje na Kosovo. Govori se o zaustavljanju i iskakanju iz vozova, o masovnom lezanju na sinama pred lokomotivu, o drugim vrstama negodovanja i odbijanja da se ide ili ostane na Kosovu. Psiholoski a i politicki, to je kraj kosovskog mita kod Srba. Za Srbe, cak i Srbe nevoljnike, Kosovo je postala tudja, albanska zemlja zbog koje se oni nece zrtvovati, jer za to nema nikakve svrhe. Srbija na Kosovu moze ostvariti samo jedan, vojni tip kolonizacije: uglavnom regrutujuci pojedince i mali broj porodica koje ce na Kosovu obavljati poslove direktivnog upravljanja Kosovom iz Beograda (vojni obveznici i dobrovoljci, policajci, administratori), pa i vecina ovih ici ce na Kosovo samo ako su na to primorani ili stimulisani posebnim nagradama i izgledima da ce to trajati samo nekoliko godina. Ali, ako ne postoji opasnost od efektivne srpske kolonizacije Kosova, sigurno je da postoji opasnost od svih varijanata rata: onih koji ce tinjati godinama ili koji ce se razbuktati naglo. Bez resenja kosovskog pitanja nece biti stabilnosti ni mira na Balkanu. Ali, kada ce ono doci na red, pitanje je. U svakom slucaju, u ovom periodu je vazno da se ne prelivaju varnice krize iz jednog balkanskog lonca u drugi.

Shkëlzen Maliqi, AIM Pristina

AIM Pristina