UPLANIRANA LJUDSKA PATNJA

,AIM, Beograd, 8.08. 1995.

Reakcije Beograda na pad Knina

Egzodus oko 200 hiljada ljudi koji se priblizavaju granici Jugoslavije i definitivni razlaz beogradskog rezima sa dosadasnjim liderima prekodrinskih Srba - glavne su teme vecine razgovora u Srbiji povodom pada samoproklamovane srpske drzave u Hrvatskoj ili, tacnije, njenog zapadnog dela.

Obicni ljudi, bez obzira kakav odnos imaju prema srpskom ili nekom drugom nacionalnom programu koji su poslednjih godina tako nekontrolisano stancovani na ovim prostorima, ostaju jos jednom duboko potreseni i ogorceni pred prizorom kilometarskih kolona izbeglica. Do pocetka ove nedelje u Jugoslaviju je uslo oko 13 hiljada krajinskih Srba, a veruje se da vecina onih koji se i dalje krecu bosanskim drumovima takodje zeli ovamo, gde vec ima oko 500 hiljada izbeglica. Jugoslovenski zvanicnici tvrde da se cine veliki napori u zbrinjavanju ovih ljudi, ali se ne krije da se njihovom masovnom dolasku u Jugoslaviju niko ne bi narocito obradovao. Komesar za izbeglice u Vladi Srbije Bratislava Morina je to i otvoreno rekla prilikom posete Banjaluci. Konvoji humanitarne pomoci se upucuju u Bosnu, a sta ce biti konacna sudbina ovih ljudi - to niko ne zna. Ljudska patnja je, ocigledno, izdasno planirana u vecini politickih projekata na ex-ju prostoru.

U saopstenju Vlade SRJ povodom dogadjaja u Krajini izrazena je osuda hrvatske agresije i zatrazeno od Saveta bezbednosti UN da naredi prekid ratnih dejstava, ali je i potvrdjeno opredeljenje jugoslovenske drzave za, kako se kaze, politicko resenje svih problema, ukljucujuci i sva pitanja u odnosima Knina i Zagreba. Idenitcan stav, bez ikakvih zaostravanja ili pretnji na racun Hrvata, ponovljen je i u narednom saopstenju Vlade kada je humanitarna situacija postala znatno teza. Ucinjen je i uobicajeni diplomatski potez koji povlace drzave kad nisu u "dobrim odnosima": u Beograd je pozvan sef biroa SRJ u Zagrebu, a zatim je to uradila i Hrvatska sa svojim diplomatskim predstavnikom u Beogradu.

Za vestije posmatrace slozenih politickih igara bilo je, medjutim, i drugih signala koji su vise od zvanicnih saopstenja govorili o odnosu Beograda prema dogadjajima u Krajini. U petak, 4. avgusta, dakle na dan kada su hrvatske oruzane snage pocele operaciju "Oluja", u beogradskom provladinom dnevniku "Politika" objavljen je komentar potpisan inicijalima glavnog i odgovornog urednika pod naslovom "Kolika je cena politickih ambicija lidera sa Pala". Ocito dobro obavesteni komentator znao je sta se sprema, a po svoj prilici bio je i ovlascen da kaze javnosti sta zvanicni Beograd o tome misli.

Najavljujuci "dramatican rasplet cetvorogodisnjeg gradjanskog rata na prostorima prethodne Jugoslavije", autor priloga je naglaseno ponavljao ono sto u poslednjih godinu dana vazi kao stav predsednika Srbije Slobodana Milosevica i vladajucih socijalistta, a to je da su mir i pregovori jedina prihvatljiva opcija za Srbe. Kao glavni protivnici ovakve politike, a to ce reci i krivci za po Srbe eventualno nepovoljan rasplet, imenovani su rukovodioci na Palama i u Kninu.

"Ti predsednici - pise "Politika" - u nekoj drugoj prilici ne bi mogli da budu ni na najnizoj odgovornoj javnoj funkciji a kamoli predsednici drzava, jer svojom politikom samo stvaraju sve vece i vece nedace sopstvenom narodu". U konkretne grehove ubrojeno im je zatvaranje autoputa i prekid pregovora sa Zagrebom, kao i zarobljavanje pripadnika UNPROFOR-a i napadi na zasticene zone u Bosni.

Posle pada Knina pokazalo se da je ovaj komentar vodeceg srpskog lista bio neka vrsta obrasca za reagovanje svih glasila pod uticajem vlasti. Radovan Karadzic je postao najveci srpski gresnik, a odmah za njim Milan Martic. Ovo izbijanje lidera bosanskih Srba na mesto negativca broj jedan povodom "Slucaja RSK" moze neupucenima izgledati cudno, jer je on, ipak, lider jedne druge (para)drzavne tvorevine. Objasnjenje lezi u cinjenici da se u Beogradu smatra da je upravo Karadzic pridobio Martica za tvrdi nacionalisticki koncept i tako ga odvojio od Miloseviceve kontrole. Danas vise ni jedan od njih nema mesta u ekipi glavnog srpskog lidera. Zato se i vodi kampanja za novog partnera Beograda s one strane Drine. Ta uloga, kako se i ocekivalo, namenjena je generalu Ratku Mladicu.

Jos pre mesec dana u intervjuu americkom "Tajmu" Milosevic je izdvojio generala Mladica kao jedinog iz paljanskog rukovodstva sa kojim ima komunikaciju. Da je on, a ne Karadzic, za Milosevica glavna figura medju prekodrinskim Srbima bilo je jasno pocetkom avgusta kada je predsednik Srbije istovremeno uputio pisma Aliji Izetbegovicu i Ratku Mladicu u kojima ih moli da odmah zakljuce primirje i sprece dalje stradanje svojih naroda. Vojni slom Srba u Hrvatskoj ucinio je ovaj raskol izmedju politickog i armijskog sefa potpuno javnim. Karadzic je ovakav uspon generala kojem je on vrhovni komandant pokusao da zaustavi formalno ga unapredivsi u "specijalnog savetnika za koordinaciju zajednicke odbrane RS i RSK", a fakticki je sebe postavio za neposrednog sefa oruzanih snaga.

Sa vidnim publicitetom u Beogradu je propraceno Mladicevo odbijanje ove rokade. Karadzicevoj odluci suprotstavio se i kolegijum komandanata koji cini 18 generala. U Beogradu se verovalo da ce generalski lobi dobiti podrsku Skupstine, ali prema vestima koje su stigle u ponedeljak paljanski parlament se priklonio Karadzicu i potvrdio njegove odluke. Ko ce odneti prevagu u vojno-politickom establismentu medju zapadnim Srbima i koliki ce biti uticaj Beograda na njih - zasad jos nije jasno.

Milosevicevu komplikovanu i ne bas narocito cistu partiju sa prekodrinskom bracom pazljivo motri i domaca opozicija. Najzesci kriticari nove mirovne politike vladajucih socijalista su Seseljevi radikali sa kojima su ovi bili u neformalnoj koaliciji dok je stvaranje zajednicke drzave za sve Srbe bio glavni politicki cilj. Slucaj je hteo da bas pre operacije hrvatske vojske u Krajini Seselju i grupi radiklaskih prvaka istekne zatvorska kazna na koju su bili osudjeni zbog neprijavljenog mitingovanja u Gnjilanu na Kosovu. Dvomesecno robijanje ocigledno nije "prevaspitalo" Seselja. On je ponasanje vlasti, i predsednika MIlosevica posebno, povodom kninske drame okvalifikovao kao izdajnicko i predlagao drasticne odgovore srpske strane u vidu raketiranja hrvatskih gradova. Ostre reci na racun rezima izgovorile su i druge nacionalno orijentisane stranke. Demokratska stranka je zahtevala od Milosevica da javno kaze sta moze da uradi za Srbe iz Krajine, a sta ne, pa da i oni to znaju. Vuk Draskovic je slom tzv. RSK doveo u vezu sa sustinski pogresno vodjenom srpskom politikom, dok socijaldemokrate Vojvodine tvrde da je u pitanju trgovina Milosevica i Tudjmana...

Sa izuzetkom nekoliko sledbenickih politickih stranaka i grupa, Milosevicu i zvanicnim vlastima su, zapravo, svi zamerili na ovakvom ponasanju. Gorke reci stigle su i iz vrha Srpske pravoslavne crkve. U apelu Sinoda kaze se da vlasti u Jugoslaviji, Srbiji i Crnoj Gori vise nisu sposobne da vode narod.

Stice se, medjutim, utisak da nijedan od znacajnijih politickih faktora, osim verbalne kritike na racun vlasti, nije spreman da nesto ozbiljnije preduzme. Na nekoliko spontanih skupova gradjana na trgovima Beograda niko od uglednijih predstavnika opozicije nije ni dosao. Patrijarh je drzao bogosluzenje za postradale u Krajini kojem je prisustvovao i princ Tomislav Karadjordjevic. Posle izlaska iz crkve on je pred manjom grupom demonstranata pateticno izjavio da je spreman da se sa puskom u ruci bori na prvoj liniji fronta. Bilo je i manjih protesta sa bacanjem kamenica ispred americke i nemacke ambasade, ali sve je to daleko od nekog ozbiljnijeg javnog protesta, apsolutno neuporedivo sa velikim i dugotrajnim protestnim politickim skupovima kakvih je proteklih godina bilo u Beogradu.

Udruzenje boraca od 1990. najavilo je odlazak dobrovoljaca, ali se u zakazano vreme na zbornom mestu pojavilo svega njih desetak, tako da nisu ni oni otisli, odnosno - kako tvrde organizatori - odlazak dobrovoljaca je odlozen.

Realno, pad samoproklamovane RSK i egzodus 200 hiljada Srba iz Hrvatske je najveci udarac koji je srpski naord doziveo u ove cetiri godine rata. Ali o njemu se govori sa manje dramatike i propagandne retorike nego ranijih godina, kada je svaki sukob tretiran kao "stradanje neduznog srpskog naroda" na koje se mora "zestoko uzvratiti". Tvorci javnog mnenja u Srbiji, ocigledno, vise nemaju zadatak da podsticu borbeni duh naroda,. Mir je sada zadatak broj jedan.

Zdravko Huber