VLAST PRECA OD MIRA

AIM, 31. jul 1995.

Promene i prividi

U zivotu je, kako kaze sarkasticni aforizam, sve stvar navike, pa i sam zivot. Da li to mozda vazi i za rat? Mislimo, naravno, na ovaj koji je u sredisnim delovima bivse zajednicke drzave "bratskih naroda i narodnosti" prepunio i stara i nova groblja, prisilio stotine hiljada neduznih nesrecnika da se potucaju od nemila do nedraga i ugrozio i goli opstanak citavih naroda.

Ali, gle, cuda: nigde ta provala nasilja jos nije ozbiljnije ugrozila sigurnost i moc ratujucih elita. Opozicija je svuda slabija a da zlo bude gore neretko i ratobornija od vlasti kojoj se suprotstavlja. Da je nesto medju zivima, Dizraeli bi posumnjao u svoja uverenja. Slavni, imperijalni britanski drzavnik, cvrsto je, naime, verovao da "nijedna vlast ne moze biti bezbedna bez jake opozicije". U Britaniji ili drugde, mozda i ne moze. Ali, ovde, vek i po posle Dizraelijeve prognoze, u priznatim i nepriznatim drzavama na tlu bivse Jugoslavije, istorija kao da ide natraske.

Cak i tamo gde se, pod teretom rata, sankcija i drugih nedaca malte ne sve raspada, vlast izgleda jaka i neprikosnovena. Iz toga izlaze dve bitne osobenosti, ili, bolje reci, sablasti jugoslovenske ratne drame. Prva je bez premca u evropskoj istoriji novijeg doba: ovde je prakticno nemogucno uspostaviti i odrzati mir bez ucesca, sto ce reci i saglasnosti, onih koji su vodili, i vode, rat. A kako oni to cine vidi se i sa odstojanja: mir je i dalje mislena imenica.

Druga osobenost proistice iz te surove sprege na zivom tkivu silom razorene, bivse Jugoslavije:sve dok i samo jedan ucesnik u ratu bude ziveo u uverenju da moze ostvariti "pobedu", pripremanje bilo kakvog mira presudno ce zavisiti od spoljnih partnera i posrednika. A njihov pritisak moze biti efikasan samo ako je nepokolebljivo usaglasen. I tu je kljuc mucnine zbog koje bi i spoljne sile imale razloga da pocrvene. Jer, nije tajna da je usaglasenost medju njima ozbiljno ugrozena razlichitim "domacim zadacima".

Razlike su najvidljivije izmedju Kremlja i Bele kuce, uglavnom zbog Srbije (SR Jugoslavije). Mada su u poslednje vreme manje odbojni prema srpskom vrhu u Beogradu, Amerikanci i dalje imaju najvece razumevanje za vladu u Sarajevu; ne odustaju od uverenja da su bosanski Muslimani najmanje krivi za rat u kojem su najvise stradali.

Razumevanje za posebne, uzasavajuce zrtve Bosnjaka nije, istina, manje ni medju americkim evropskim saveznicima. Ali oni su manje skloni da gledaju kroz prste antisrpskoj tvrdokornosti u Izetbegovicevoj vladi koju, opet, svesrdno podrzava desnicarska, anti-Klintonova vecina u oba doma Kongresa. U tom pogledu, Evropa je bliza Moskvi. Bas kao i u spremnosti da pruzi ruku Milosevicu kao "kljucnoj figuri u mirovnom procesu" kad god Beograd pozeli da skrati put u mir.

Nedovoljna uskladjenost medju najvaznijim clanicama Saveta bezbednosti i Kontakt grupe odraz je i poznate, geopoliticke procene u vrhu zapadne piramide. Srz je te procene da je epidemija sovinisticke samovolje u bivsoj Jugoslaviji potencijalno opasna i za siri, balkanski i istocnoevropski prostor. Stoga je neohodno da se taj pozar slozno ugasi, ili bar da se njegovo sirenje blagovremeno osujeti. Ali podrucje u kome je taj virus uzeo maha nema strategijski prioritet ni za jednu svetsku silu, ponajmanje za najmocniju Ameriku.

Za "gospodare rata" u Bosni i Hrvatskoj ovo poslednje bilo je, i ostaje, najvaznije: spoljni svet ce nastaviti da se ljuti, protestuje i pritiska ali ne i silom koja bi ih mogla baciti na kolena. Sve je to, kalkulisali su oni bez veceg rizika, prazna puska - sve dok je na zapadu, posebno u Vasingtonu, na snazi procena da centar Balkana ne spada u strateski prioritetna podrucja. A takva, i javno oglasavana dijagnoza dosad nije osporavana. Svakako ne pre nedavne najave mogucnih konfrontacija oko Gorazda i Bihaca sa Srbima (teorijski, mozda, i sa Hrvatima oko Knina, posle njihovog osvajanja Grahova i Glamoca).

Eto zasto je Radovan Karadzic i posle sumornih TV prizora o srpskom "oslobadjanju" izrazito muslimanskih naselja Srebrenice i Zepe, pracenog izvestajima o muckim egzekucijama, spaljivanjima i pljackanjima, slavodobitno nudio valjda psihijatrijsko-politicku dijagnozu (u intervjuu spanskom "El Paisu") da je sve to samo "etnicko razmestanje ljudi koji zele da odu".

Eto zasto je u Zapadnoj Slavoniji, koju su Hrvatski vojnici nedavno na prepad zauzeli, ostalo svega oko 800 Srba od blizu 18. 000 koliko ih je bilo pre tog "oslobodjenja". Eto zasto hiljade gradjana Grahova, Glamoca i drugih naselja, pretezno onih koje bezumno nasilje lisava i imetka i bezbednosti i buducnosti, beze prema Drvaru ili jos dalje, cekajuci da ih u nekoj skolskoj zgradi ili na pustoj poljani, Unprofor, Crveni krst ili neko drugi makar spase od gladi. . .

Za to vreme, dok unesreceni ljudi svih nacionalnosti i veroispovesti beze na sve strane od "oslobodilaca" koji im ponekad pucaju i u ledja, zavadjeni nacionalni predvodnici zure da pobede u trci za medjunacionalno istrebljivanje. Nalicje bitke zametnute siledzijskim razbijanjem "prethodne" Jugoslavije, u ime spasa nacije i vere, postaje sve jasnije: u toku je zavrsnica rata za teritorije, koje bekstvom neduznih i nemocnih postaju sve praznije (etnicki "cistije").

Ako ih neko jaci ne prisili da se zaustave, takve ratovodje nece stati od svoje volje da bi usle u ozbiljne pregovore. Za svoju, nacionalistickom euforijom iznudjenu i "oslobodilackim" zlodelima ucvrscenu vlast oni, u vecini, ne vide nikakav bezbedan prostor izmedju pobede i poraza. Kompromis je, i kad u se u nacelu prihvata, samo vlastita taktika ili protivnicka klopka.

Nacionalni bojovnici u ratu kojim je sirom Bosne i Hrvatske razarana multietnicka, civilizacijska spona medju ljudima, ne mogu, ukratko, po definici svoga politickog bica, biti sigurni da ce zadrzati vlast ako pristanu na iznudjeni, trajni mir. Vec i zbog toga sto bi time nacionalna karta s kojom su se probili u vrh izgubila politicki primat. Sve dok taj unutrasnji strah u njima, i oko njih, vlada, vlast ce im, vise ili manje svima, biti preca od mira.

Aleksandar Nenadovic