NASLEDNIK SA SPISKOM ZELJA

SRJ izmedju sankcija i kontinuiteta

Kontinuitet ne podrazumeva pravo drzave na imovinu, tvrdi ekspert za medjunarodno pravo u Beogradu, dr Milan Paunovic

AIM, Beograd, 26.juli,1995.

Jos pre ne go sto je ratno ludilo definitivno razvelo brak bivsih jugoslovenskih republika, a "majka federacija" vec izvesno bila na umoru, njenu ostavstinu naslednici su poceli da dele bez testamenta. Kako pomenuti brak nije razveden sporazumno, podela zajednicke imovine i drugih dobara i dalje je predmet sporenja u mucnom politicko-ratnom procesu. Mada u tome niko od bivsih partnera, ocito, nije ostao nezainteresovan, izvesno je da ovo pitanje najvise muci zemlju koja trazi identitet sa nekadasnjom SFRJ. Politicki vrh Srbije i Crne Gore, alijas SRJ, recito to pokazuje uslovljavanjem u nedoglednim pregovorima, ukljucujuci i ove poslednje oko priznanja BiH, uporno zahtevajuci kontinuitet sa pretposlednjom Jugoslavijom.

Ko je naslednik "prvog reda"?

Moze li u ovom, po svemu sudeci, maratonskom sporu, iko biti "naslednik prvog reda", kako pravedno podeliti nasledje na koje svi pretenduju i konacno, da li stvari stoje u medjunarodno-pravnom smislu, bas tako kako ih domaci "politicki umovi" predstavljaju? Ocigledno, ovdasnja drzava ima nekih ineteresa, ali ostaje otvoreno pitanje sta ce zaista njeni gradjani time dobiti. I, da li ce ostali naslednici bivse SFR, eventualno, nesto izgubiti? Sudeci po upornoj borni za kontinuitet, ovde se veruje da ce se profitirati ako ova drzava bude "nastavak prethodne".

U medjunarodnom poretku ne postoje validne konvencije (one koje su stupile na snagu) o sukcesiji i zato se primenjuje obicajno pravo. To, na primer, u nasem slucaju znaci da su sve ex republike sukcesori (naslednici) upokojene SFRJ. Sukcesija je vezana za sve teritorijalne promene koje se u vezi jedne drzave dese, pa i njen potpuni nestanak. Na osnovu sukcesije, novonastale drzave formalno (ponovo) prihvataju ranije ugovore i prava. Naime, Slovenija, Hrvatska i Makedonija su preuzele (a svet se sa tim slozio) sve ranije potpisane medjunarodne ugovore. Ove tri drzave su, takodje, prihvacene u medjunarodne organizacije, a nisu "digle ruke" ni od nekadasnjeg zajednickog jugoslovenskog duga, iako jos nema konacnog deobnog bilansa.

S obzirom da u medjunarodnom pravnom poretku nema zacrtanih pravila ni o sukcesiji, ni o kontinuitetu, jasno je da politicki milje diktira pretenzije SRJ na kontinuitet sa nestalom SFRJ. On, naime, omogucava da sadasnja Jugoslavija dobije "stolicu" u svim medjunarodnim organizacijama (ukljucujuci i UN), i to automatski, bez posebne molbe za prijem. Tesko da bi u sadasnjim uslovima takvu "ulaznicu" SRJ mogla da dobije "gratis", jer je njen imidz u svetu narusen. Podsetimo, prema misljenju Badinterove komisije ( kome se priklonila i medjunarodna zajednica) SFRJ se raspala, ona ne postoji, a u tom smislu SRJ valja tretirati kao novu drzavu kojoj ne treba priznati medjunarodno pravni kontinuitet.

U SRJ se, medjutim, smatra da je ona "jedini naslednik", s obzirom na odvajanje "secesionistickih" republika, pa se kao primer nedoslednosti UN navodi slucaj odvajanja Pakistana od Indije 1947. godine. Tada je u svetskoj organizaciji oglaseno pravilo :"Clanstvo u UN ne prestaje na osnovu cinjenice da su Ustav drzave i njene granice promenjene." Ali, kako podseca dr Milan Paunovic, profesor medjunarodnog prava iz Beograda, "zaboravlja" se na III stav citiranog misljenja u kom se kaze i da "svaki slucaj treba presudjivati pojedinacno".

Slucaj SFRJ bez presedana

Nas slucaj, tumaci Paunovic, je bez presedana, a donekle se moze uporediti sa nestankom Austro-Ugarske i SSSR. Raspad Austro-Ugarske je, primera radi, posledica rata i o kontinuitetu su odlucile pobedniucke sile mirovnim ugovorom. Ni Austriji, ni Madjarskoj tada nije priznat nikakav kontinuitet. U slucaju SSSR-a, usledio je sporazum izmedju federalnih republika (dakle, opet politicko resenje) kojim je Rusiji priznat kontinuitet i stalno mesto u Savetu bezbednosti.

Jedina prednost priznanja kontinuiteta, jeste automatsko nastavljanje clanstva u medjunarodnim organizacijama, tvdi dr Milan Paunovic. Sto se tice aktive i pasive, potrazivanja i dugovanja, to ce se resavati pre svega sporazumno, ili prema postojecim pravima o sukcesiji pred medjunarodnom arbitrazom, jer kontinuitet ne podrazumeva pravo drzave na imovinu. Primera radi, cesto se govori o iskljucivom pravu SRJ nad zgradama ambasada nekadasnje zemlje. Medjutim, i ta imovina ce se deliti na osnovu odredjenih kriterijuma, na primer, koliko je ko u te zgrade u proslosti ulozio. Slicno je i sa dugovima: prvo ce se izdvojiti takozvani locirani, kod kojih je identifikovan krajnji korisnik. Recimo, medjunarodna zaduzenja za nuklearku "Krsko" otplacivace Slovenija. Preostali dugovi takodje ce se deliti shodnoa ekonomskom bogatstvu, industrijskom potencijalu novostvorenih drzava, broju stanovnika, velicini teritorije, itd.

Nema sumnje da se SRJ, uzdajuci se u dobijanje kontinuiteta, kako tumace pravni teoreticari bliski rezimu, nada da bi mogla biti oslobodjena eventualne obaveze placanja ratnih reparacija. Logicno je sasvim obrnuto, tumaci dr Paunovic, s tim sto ce to opet biti deo politickog aranzmana. Tipican primer ovakvog aranzmana je plan Kontakt grupe, u kome se, bez obzira na ishod resenja u BiH, ovaj problem uopste ne pominje. U svakom slucaju, zakljucuje on, pitanje kontinuiteta bitno je najvise iz unutrasnjih razloga. Jer, time se obezbedjuje legitimitet rezima, koji je jedan od krivaca raspada, a citavu odgovornost prebacuje na tzv. secesionisticke republike.

Ovakvi, "visi ciljevi", za dobrobit vlasti, ipak imaju i drugu stranu o kojoj se u ovdasnjoj javnosti uopste ne govori. Rec je, dakako, o stvarima direktno vezanim za pojedince, gradjane sadasnje, ali i bivse Jugoslavije. Po pravilima medjunarodnog privatnog prava, objasnjava profesor medjunarodnog privatnog prava, dr Gaso Knezevic, posledice dobijanja, odnosno, prihvatanja kontinuiteta su vrlo konkretne. Najpre, ukoliko bi ga SRJ dobila - sve nekadasnje savezne penzije i vojne i civilne, padale bi na teret (n)ove Jugoslavije. Ona bi bila duzna da ih isplacuje svima koji su ih dobijali iz centralnih fondova ex federacije. Drugo, kontinuitet za SRJ podrazumeva i da bi njeno drzavljanstvo automatski morali dobiti svi raniji vlasnici crvenih pasosa SFRJ, bez obzira u kojoj republici sada zive. Ukoliko bi SRJ, pak, donela opsti akt, po kome nema automatizma u sticanju njenog drzavljanstva, time bi posredno priznala i da ne postoji identitet, odnosno kontinuitet, cije priznanje se tako zeljno ceka.

Bojana Oprijan Ilic