POBEDNICKI SOCIJALISTI

Intervju: Vladimir Goati

AIM, 23.juli,1995.

Zbivanja u Srbiji u poslednjih nekoliko godina tesko su objasnjiv fenomen van nje, cak i za istrazivace koji se bave promenama u bivsim socijalistickim zemljama. Dr Vladimir Goati, visi naucni saradnik Instituta drustvenih nauka iz Beograda, stoga je okupio ekipu od 12 domacih autora koji su, svako iz svog ugla, objasnili promene u politickom zivotu Srbije od 1990. na ovamo, posebno fenomen da je na tri izbora, koliko ih nije bilo ni u jednoj zemlji u tranziciji, pobedila ista partija - bivsa komunisticka. Rezultat ovog nastojanja je knjiga "Izazovi parlamentarizma - slucaj Srbije u ranim devedesetim", u izdanju Instituta drustvenih nauka, koja je stampana i na engleskom jeziku. Sa urednikom knjige i najpoznatijim istrazivacem razvoja parlamentarizma u Srbiji, dr Goatijem, razgovaramo o demokratskim transformacijama srpskog drustva.

AIM: Tvrdeci da demokratija svakog dana u svakom pogledu sve vise napreduje, ovdasnja vlast kao argument nudi postojanje demokratskih institucija. Kriticari rezima, pak, isticu da je demokratija u Srbiji na nivou spiska zelja. Moze li se o Srbiji govoriti kao o zemlji sa demokratskim poretkom?

• Cesto se i u strucnim raspravama, a ne samo u kolokvijalnom govoru, polazi od supstancijalnog shvatanja demokratije kao tipa drustva, "nacina zivota", ili neceg "po sebi dobrog". S te tacke gledista svaki filozof bi mirne duse mogao da kaze da ne postoji demokratija ni na Zapadu, a kamoli u postkomunistickim zemljama. Kad ja govorim o demokratiji, imam na umu demokratiju kao oblik politickog rezima, a ne kao tip drustva. Taj demokratski poredak definise se postojanjem nekih politickih institucija kao sto su slobodni izbori, parlament, Vlada koja uziva vecinu i slicno. U tom smislu u Srbiji, kao i u ostalim poskomunistickim zemljama, postoji i funkcionise demokratski poredak.

Mnogi teoreticari su u nedoumici da li je u postkomunistickim zemljama rec samo o nekoj novoj varijanti autoritarnog poretka sa izvesnim demokratskim obelezjima. Naime, postkomunisticka drustva u mnogome se razlikuju od drustava kolevke demokratije, pogotovo u odsustvu snaznog srednjeg sloja, dominaciji parohijalne i podanicke kulture u populaciji, niskom stepenu postovanja ljuskih prava i odsustva demokratske tradicije. Imajuci u vidu intitucionalne odrednice kao kriterijum, veliki broj istrazivaca smatra da se nastali poredak moze samo uslovno svrstati u demokratski. Neki ga nazivaju i protodemokratijom.

Bez obzira sto je Srbija vrlo osobena zemlja (gde nije doslo ni do te prve mirne smene vlasti, sto je jedna kljucna karika u tom demokratskom lancu), za nju se mora reci da se demokratizovala. Socijalisticka partija Srbije je tri puta izlazila na izbore. Prvi i teci put ih je uverljivo dobila. Ma koliko bili kriticni prema toj cinjenici i imali puno razloga za to - socijalisti su u tim demokratskim uslovima pobedili. Nas Parlament, iako ponekad deluje kao karikatura, ima neki eho. Ljudi polako pocinju da se navikavaju na proceduru, na pravila. Ucimo se nekim parlamentarnim manirima. Ali, moram reci da se proces demokratizacije odvija u neuporedivo tezim okolnostima nego u vecini postkomunistickih zemalja.

AIM : Koje su to posebne osobenosti Srbije u odnosu na druga postkomunisticka drustva? Da li je rat na prostorima bivse Jugoslavije jedini cinilac koji ometa proces demokratizacije - kako se ovde moze cuti - ili je rec o nekim drugim osobenostima?

• Srbija je od svih postkomunistickih zemalja imala najveci ekonomski pad. Nacionalni dohodak po glavi stanovnika sa 33OO dolara u 1989. godini pao je danas na 9OO dolara. A ljudi koji sve manje imaju da jedu, ili se obuku, nisu ti koji bi mogli da na uspesan nacin praktikuju demokratiju. Po brzini ekonomskog sunovrata nijedna postkomunisticka zemlja ne moze se meriti sa Srbijom. Zato je za istrazivace trostruka izborna pobeda SPS, upravo u razdoblju najveceg ekonomskog sunovrata zemlje, i dalje veliki izazov. Jedna od osobenosti Srbije je i postojanje dubokog raskola izmedju SPS i opozicionih partija oko novouspostavljenog ustavnog uredjenja. Do njega je doslo zbog iskljucivanja opozicije iz procesa donosenja kljucnih odluka u formativnoj fazi novog poretka. U vecini drugih postkomunistickih zemalja, ustav i kljucni zakoni, pre svega izborni zakon, usvojeni su konsenzusom izmedju vlade i opozicije u okviru tzv. okruglih stolova.

Bitna specificnost je, svakako, izbijanje rata do koga je doslo u razdoblju konsolidacije novouspostavljenog poretka. Ta zbivanja su, posredstvom medija, delovala kao generator pojavljivanja ekstremno nacionalistisckih opcija na srpskoj politickoj sceni. Gradjanski rat na prostorima bivse Jugoslavije znacio je jos vece osiromasenje stanovnistva, jer je Srbija slala veliku pomoc Srbima preko Drine, a uz to obezbedjivala materijalnu pomoc za oko pola miliona izbeglica. U takvim uslovima uvedene su i sankcije sto je privrede Srbije i Crne Gore dovelo na ivicu katastrofe...

AIM : To su sve rezultati politike stranke koja je ubedljivo pobedjivala na izborima...

• Nemam uverljivo objasnjenje izbornih rezultata iz

1. Po svim dosadasnjim saznanjima vladajuca stranka tu ne bi imala sta da trazi. Neki to tumace velikim "politickim kapitalom" koji je ova partija stekla u starom rezimu, spretnim igranjem na "nacionalnu kartu", obecanjem socijalne sigurnosti, monopolom nad mas-medijima i slicno. Mislim da ljudi ovde nisu glasali prema svojim ekonomskim interesima, nego po svojoj percepciji nacionalno - drzavnog interesa. Oni su u najvecem broju svoju podrsku dali SPS, verujuci da ona na najbolji nacin stiti interese Srbije u datom vremenu. Sigurno je da glasacko telo, kao i pojedinac, moze biti u zabludi. Stranka na vlasti raspolaze mocnom propagandnom masinerijom koja sve sto se dogadja moze, izgleda, da predstavi u povoljnom svetlu i pridobije glasacko telo za sebe.

AIM: Partijski sistem Srbije, zbog izrazitog animoziteta izmedju relevantnih politickih partija, moze se svrstati u tip polarizovanog pluralizma, sto ukazuje na postojanje "deficita legitimiteta" politickog sistema. Nije li to pretnja opstanku demokratskog poretka?

• Deficit legitimiteta znaci, u stvari, da se kljucni socijalno-politicki akteri ne slazu sa pravilima politicke igre. Najvaznije opozicione partije Srbije nisu se, naravno, pomirile sa "institucionalnim diktatima" SPS, nego su odbile da priznaju legitimnost ustavnog poretka i zahtevale su sazivanje ustavotvorne skupstine koja bi donela novi demokratski ustav. Taj zahtev opozicija permanentno obnavlja ove cetiri godine, posebno u periodima naglasenih politickih tenzija (demonstracije 9.marta, Vidovdanski sabor, protest zbog raspustanja Skupstine).

Uzrok deficita legitimiteta u politickoj sferi valja traziti pre svega u odlukama vladajuce partije da se Ustav i izborni zakon usvoje potpuno mimo opozicije i bez ikakvih konsultacija sa njom. Pogresne odluke u politickoj sferi imale su za rezultat uspostavljanje politickih institucija koje relevantne socijalno-politicke snage dozivljavaju kao ugrozavanje vitalnih prava i interesa. Tu je rec o institucijama "vecinske demokratije" koje su uspostavljene u procesu ostvarivanja Ustava od 199O. Obrazovanje takvih institucija u etnicki i kulturno heterogenom drustvu Srbije dovelo je do toga da se demokratija preobrazila u etnicki vecinsku demokratiju, a uspostavljeni poredak, da upotrebim Haydenovu formulaciju, u "konstitucionalni nacionalizam".

Ozbiljan prigovor legitimitetu koji se tice Srbije kao politicke zajednice dolazi od albanske alternative. Oni smatraju da Kosovo ne pripada Srbiji i bojkotuju izbore. To je procentualno gledano 17 odsto populacije (12 odsto birackog tela). Na izborima 1992. i 1993. taj procenat se povecao na 2O odsto populacije (14 odsto birackog tela), jer su se bojkotu prikljucili Muslimani koji cine 3 odsto populacije i 2 odsto birackog tela.

AIM: Socijalisti sa parlamentarne govornice cesto porucuju opoziciji da ona nema nikakve sanse da dodje na vlast u ovom veku, a izgleda da se i opozicija sa tim pomirila. Kakve su posledice dominacije jedne partije po sudbinu parlamentarizma u Srbiji?

• To sto je vlast zadrzala partija koja je vladala i u starom rezimu objasnjava zasto je u Srbiji doslo do relativno malih promena u vladajucoj politickoj eliti. Na najvaznijim polozajima u upravno-administrativnom aparatu drzave, vojsci, velikim javnim preduzecima i sredstvima informisanja pod drzavnom kontrolom, ostali su, uglavnom, isti ljudi kao i pre prvih slobodnih izbora. Ukoliko je i dolazilo do personalnih promena, upraznjena mesta zauzimali su pojedinci iz SPS, pa se i danas, kao u razdoblju starog rezima, moze govoriti o "personalnoj uniji" izmedju SPS i drzave. Doduse, stara politicka elita se prilagodjava novom vremenu. Ona, kako zapazaju istrazivaci, nastoji da ocuva poluge komandnog sistema, ali se u isto vreme mnogi njeni pripadnici iz menadzerskog sloja "prebacuju" u sektore u kojima status pociva na vlasnistvu kapitala.

Partija preko svojih ljudi na kljucnim pozicijama komanduje svim sferama drustvenog zivota. Direktori mocnih preduzeca postali su ministri, tako da imamo jedno korporaativisticko srascivanje drzavnog aparata i privrede koje se retko gde moze naci.

Naglaseno nepoverenje izmedju partija i "rat svih protiv sviju" odrazava se i na politicku atmosferu u Parlamentu. Zadobijanje ubedljive vecine u Parlamentu na osnovu relativne vecine glasova imalo je dalekosezne posledice. Umesto da pridobija druge stranke za svoja opredeljenja, po cenu popustanja i kompromisa, vladajuca stranka je lako ostvarivala svoje ciljeve oslanjajuci se na glasacku masinu u Parlamentu. Arogancija koju demonstrira parlamentarna vecina pojacala je sumnje u vrednosti novouspostavljenih institucija. I sada postoji koalicija SPS sa malom strankom Novom demokratijom gde, zapravo, vladajuca stranka nije prinudjena da pravi kompromise sa opozicijom.

Kod nas, na zalost, ne postoji bazicni konsenzus u drustvu oko najosnovnijih pitanja. Oko svakog, pa i najbeznacajnijeg pitanja, dele se vlast i opozicija, jer nema onog sto se zove zajednicki drustveni interes. Zato ne prolazi nijedan predlog opozicionog poslanika. Ne mogu da iskljucim ni mogucnost da bi se opozicija tako apriori negativno odnosila prema predlozima socijalista.

AIM: Koliko toj marginalizaciji opozicije doprinosi i ona sama, ratujuci saopstenjima i cekajuci na poteze vladajuce stranke?

• Postoji utisak da opozicija reaktivno deluje i, po pravilu, ide na suprotnu stranu, bez obzira na to sta vlast ucini, sto samo govori da je opozicija na repu dogadjaja, ali govori i o njenoj razdrobljenosti. Do sredine 1993. godine najintenzivniji sukobi odvijali su se izmedju Srpske radikalne stranke i ostalih opozicionih partija, dok je vladajuca stranka ostala prakticno izvan sukoba. Sada su opet radikali opoziciono nastrojeni, ali se odnosi unutar opozicije nisu popravili. Naprotiv, sve su ucestaliji opstinski ratovi medju opozicionim strankama u ono malo opstina u kojima su dosli na vlast. Odnosi izmedju Demokratske stranke i SPO zaostreni su do krajnosti. Ima se utisak da je linija sukoba ostrija unutar opozicije nego prema vladajucoj partiji. U drugim parlamentarnim sistemima ima slucajeva da clanovi jedne partije idu u drugu, ali da cetvorica clanova najuzeg rukovodstva predju u rukovodstvo druge, kao u slucaju SPO i Demokratske stranke - to se nigde ne dogadja.

AIM : Da se bavimo malo prognozom... Kako bi, po Vasem misljenju, izgledao srpski Parlament da se sada odrze izbori?

• Socijalisti bi imali nadmocnu vecinu, a Demokratska stranka bi nesto popravila svoj rejting.

Vesna Bjekic