MILOSEVIC NA KOSOVU

HIPOKRIZIJA I POLITICKA REALNOST

Produzavanje rata, nemoc i veoma verovatni krah svetske politike u Bosni, bacaju novo svetlo, ili pre senku, na juzni sektor regionalne balkanske krize, u prvom redu na potencijalno najeksplozivnije kosovsko pitanje. Ostavljano stalno po strani i bez inicijativa koje bi doprinele makar i samo postupnom i usporenom resavanju svakodnevnih prakticnih i zivotnih problema, Kosovo danas pruza sliku zapustenosti. U sustini Kosovo ostaje podrucje sa tempiranom paklenom masinom, samo sto za sada svima odgovora da njen satni mehanizam miruje. Kosovski mir odrzava se na tom paradoksu. Svi akteri kosovske drame i dalje se trude da izbegnu ostrije konfrontacije i rat, najverovatnije zato sto niko nije u stanju da predvidi njegove posledice. Naime, sve analize ukazuju na to da se eventulni kosovski rat ne moze drzati pod "kontrolom" i "dozirati", vec da bi doveo do sire regionalne krize sa nepredvidljivim posledicama, od kojih strahuju svi - Srbi, Albanci, njihovi neposredni susedi kao i svetske sile. Medjutim, ovakvo prinudno odrzavanje mira na Kosovu ima za posledicu to da sve sto se dogadja na Kosovu ispoljava u formi multiplicirane hipokrizije. Svi akteri moraju, razume se svaki na svoj nacin, biti dvolicni i protivurecni sto se u sustini svodi na to da Srbija tolerise paralelni albanski sistem vlasti sa odredjenim drzavnim i paradrzavnim elementima; kao sto su, s druge strane, Albanci prinudjeni da "tolerisu" odredjene, veoma bitne instance srpske suverenosti nad Kosovom, i to pre svega one koje se ticu pitanja drzavljanstva, licnih i putnih isprava, kao i onih iz domena administrativnih i ekonomskih odnosa, koji su kao takvi uslov za odrzavanje paralelnih tokova zivota. Ali, u meri u kojoj se imperativ uzjamne tolerancije siri u prostor akomodacije i kohabitacije (u trgovini, u pravnim transakcijama, u paralelnim tokovima informativnog i kulturnog zivota...) raste i sve vise dolazi do izrazaja politicka hipokrizija paralelnih nacionalnih sistema, koji se intencijski i projektivno moraju prikazivati kao nepomirljivi, a prakticno odrzavati status kvo i razne oblike "kolaboracije", sve do "nacionalne izdaje". Ova totalna hipokrizija cesto dovodi i do tragi-komicnih i grotesknih situacija. Na primer, jedna anegdota koja se ovih dana mogla cuti na Kosovu govori o tome kako je vodja srpskih radikala Vojislav Seselj, nakon ponovnog hapsenja zbog pokusaja organizovanja mitinga kosovskih radikala u Gnjilanu, gde i izdrzava kaznu, dobio veliki broj paketa sa hranom, koje je onda delio sa svim zatvorenicima, koji su u ogromnoj vecini Albanci. Seselj je navodno zatvorenicima Albancima rekao: "Ovde smo svi ravnopravni. Ali, kada izadjemo odavde boricemo se na krv jedni protiv drugih... Ne znam sta vi Albanci cekate. Ako zelite slobodu i da se odvojite od Srbije, morate da uzmete oruzje u ruke i da se izborite za to. Niko vam nece doneti slobodu na tanjiru." Ova anegdota je verovatno tacna, jer je slicne izjave Seselj davao javno i ranije, dok je bio na slobodi. Ipak, "radikalna" politicka dvolicnost Seselja nije nista u poredjenju sa onom koju demonstrira Milosevicev rezim, kojemu je zatvaranje Seselja posluzilo kao neka vrsta protivmere za poslednja masovna hapsenja i sudjenja "albanskim ekstremistima", odnosno pripadnicima navodnog "Ministarstva policije Republike Kosovo" i druge oblike masovne policijske i administrativne represije nad Albancima (ubistva, racije, hapsenja i maltretiranja zbog navodnog posedovanja oruzja, hapsenje politickih aktivista, razni oblici politicke i ekonomske diskriminacije itd.). Seselj je jos jednom posluzio kao "zrtveni jarac" pomocu kojeg se Milosevic "iskupljivao" za svoje ranije raspirivanje nacionalne histerije i rata. Hapseci Seselja na Kosovu, gde je ovaj podsticao radikalne kosovske Srba na pobunu, Milosevic je zeleo da stvori utisak kao da njegova policija i njegovi sudovi vode politiku jednakih arsina prema svim radikalnim i ratnohuskackim elementima na Kosovu. Iako je nesrazmera vise nego ocigledna, novo hapsenje Seselja je ipak na neki nacin bilo opomena radikalnim Srbima i paramilitarnim formacijama da se na Kosovu vise niko ne moze igrati vatrom i zaostravati odnose preko one granice bazicnog status kvoa koju je odredio sam srpski rezim. Milosevic je po svemu sudeci procenio da je svaki oblik ratnog huskanja i militaristickog organizovanja na Kosovu (naravno, osim onog koji je pod njegovom kontrolom) u sadasnjim medjunarodnim okolnostima i razvoju balkanske krize, visokoriziacan kako za aktualne tako i za dugorocne interese Srbije i srpskog naroda. Zbog toga je on ovih dana pomalo neocekivano doneo odluku da se licno pojavi na Kosovo, gde nije bio od 1989 godine, odnosno od proslave 600 godisnjice Kosovske bitke. Razume se, ovaj Milosevicev povratak na Kosovu obelezen je usijanom demagoskom hipokrizijom. Za razliku od kosovopoljskog govora iz 1987 godine, koji ga je doveo na vlast, ili onog gazimestanskog (na Vidovdan 1989 godine), kada je najavio mogucnost "novih bitaka", odnosno ratni rasplet jugoslovenske krize, za vreme proslonedeljne posete Kosovskoj Mitrovici i kombinatu "Trepca" Milosevic je odrzao govor u kojem su dominirali pomirljivi tonovi i najavljivan miroljubivi rasplet kosovske krize. Milosevic je u Kosovskoj Mitrovici govorio o miru kao najvecem i najprecem cilju, o nacionalnoj ravnopravnosti kao temeljnom politickom principu, o tome da ce Kosovo ubrzo moze postati podrucje medjusobnog razumevanja, saradnje i zajednickog zivota. Podsecajuci na staru temu "svireposti kojima je jedan deo srpskog stanovnistva na Kosovu bio izlozen 80-tih godina, kada je nastupio veliki ekzodus sa ovih prostora" Milosevic je porucio da to ne sme da se ponovi ni prema "Albancima, Turcima, Muslimanima ni bilo kojoj nacionalnosti koja zivi na ovim prostorima". Ali, da se neko ne bi prevario i pomislio da je to sto je Milosevic obecao obaveza drzave na cijem se celu nalazi, Milosevic je u govoru odgovornosti i obaveze prebacio na srpski narod: "Srpski narod, buduci najveci i najbrojniji u Srbiji i na Balkanu ima i najvecu odgovornost da brine i zastiti one koji su slabiji". Pored ove tipicne arogancije u proceni odnosa snaga na Balkanu (Srbi su kao narod "najveci", "najjaci" i moraju imati "najsvetliju tradiciju"), Milosevic nije zaboravio da nacini podelu izmedju "postenih" i "nepostenih" Albanaca, govoreci o navodnom sve vecem "otkazivanju poslusnosti separatistickom rukovodstvu Albanaca koje ih terorise (!?)", tema koja je inace stalno prisutna u rezimskoj srpskoj stampi. Medju Albancima Miloseviceva poseta nije donela neka narocita uzbudjenja. Ona je primljena hladno i sa potcrtanom ironijskom distancom. Kako se moze verovati mirotvorackoj retorici onoga koji je Kosovu doneo toliko zla i koji je vec toliko puta tako bezocno iznosio lazi o Kosovu i Albancima? Kosovska stampa je u ovoj Milosevicevoj iznenadnoj slatkorecivosti videla danajski dar, odnosno "najavu novih opasnih oblika nasilja". Pristinski dnevnik "Bujku" u komentaru zakljucuje da se Milosevic "umesto stvarnim, obratio nekim imaginarnim Albancima". Predsednik Demokratskog saveza Kosova i Republike Kosovo, Ibrahim Rugova, ocenio je da se radi o "starom recniku i ispraznoj retorici", da bi onda pomalo neoprezno zakljucio da je Milosevic "rekao mnogo manje nego sto smo ocekivali", sto je u nekim kuloarskim spekulacijama protumaceno kao nehoticno priznanje Rugove da je, verovatno diplomatskim kanalima, unapred bio obavesten o Milosevicevoj poseti Kosovu kao prvom koraku ka zaokretu u njegovoj politici i otvaranju puta za albansko-srpski dijalog. U svakom slucaju, i pored obostrane hipokrizije i dubokog nepoverenja koje se tesko prevazilazi, objektivnije i hladnije analize Miloseviceve posete Kosovu i promenjeni osnovni ton njegovog govora, ukazuju na mogucnost obrata u kosovskoj krizi. Miloseviceve optimisticka izjava u "Tajm"-u da bi balkanski kriza mogla biti resena u narednih sest meseci ukoliko se postignu odredjeni trajniji vezani politicki aranzmani mozda nije prosta politicka retorika vec ukazuje na korpus nacelnih dogovora koje je on postigao u intenzivnim diplomatskim konsultacijama sa svetskim faktorima u poslednjih nekoliko meseci, a koji ukljucuju i pocetak resavanja kosovskog pitanja. S druge strane, Rugova i drugi albanski lideri na Kosovu danas su mnogo realisticniji u oceni okvira koji je medjunarodna zajednica odredila u resavanju kosovskog pitanja kao i neminovnosti i nuznosti zapocinjanja dijaloga sa Milosevicem. Mada je jasno da niko nije preterano optimistican u pogledu ishoda srpsko-albanskog dijaloga, odnosno da ce se njime postici brza i laka resenja. Oni ce verovatno trajati veoma dugo i ici cik-cak linijom: dva koraka napred, jedan nazad. Milosevic je na svoj nacin napravio svoji dva koraka napred. I Rugova je nedavno korigovao svoju ideju medjunarodnog protektorata za Kosovo, predlazuci blazu i lakse ostvarljivu varijantu civilne administracije za Kosovo. Uskoro verovatno treba ocekivati nova pomeranja i priblizavanja, kao i inicijative medjunarodnog faktora oko formulisanja najtezeg uslova: okvira srpsko-albanskog dijaloga i mandata pregovaraca, u cemu je do sada bila glavna smetnja za pocetak dijaloga.

Shkelzen Maliqi, AIM Pristina