BROJ ZRTAVA JOS NEPOZNAT

Zivot zarobljenih Muslimana u Srebrenici pod znakom pitanja

AIM, Beograd, 21.7.1995

Ni dobro cuvana granica izmedju Srbije i Bosne nije uspela da zaustavi vesti o ubijanju stotina, ili cak hiljada ratnih zarobljenika iz Srebrenice. Stanovnici Bratunca i okolnih sela pod kontrolom bosanskih Srba prelaze mostove na Drini, prenoseci pricu o nasilnoj smrti velikog broja muskaraca iz istocno-bosanske enklave, koju su pre deset dana zauzele snage lojalne rukovodstvu na Palama.

"Ubijali su ih na brzinu, u velikoj zurbi", kaze mlada zena ciji je zet vojnik u armiji bosanskih Srba. "Samo u ponedeljak (17.jul) pogubljeno je 1.600 Mulsimana. Vojnici se hvale da je stradalo oko cetiri hiljade."

Drugi izvori, medjutim, govore o krajnjoj cifri od oko 2.000 zrtava. Oko dve stvari se, ipak, svi slazu: mesta i nacina egzekucije. Po izjavama nekoliko mestana koji nisu medjusobno povezani i koji su iz razumljivih razloga zeleli da ostanu anonimni, zarobljenici su ubijani na dve lokacije. Jedna je igraliste u Bratuncu, a druga hangari iza skole u istom mestu. Vecina je smrt nasla na igralistu, dok su u hangare odvodjeni muskarci za koje su vojne i civilne vlasti tvrdile da su ratni zlocinci. Za njih je, prema navodima mlade zene sa pocetka teksta, bila rezarvisana smrt klanjem, dok su oni na stadionu streljani. Streljanja verovatno nisu vrsili streljacki vodovi, nego pojedinci.

Predstavnici Ujedinjenih nacija, koji su bili u Bratuncu proslog petka, culi su pojedinacne pucnje, koji su dopirali iz samog grada, ali im je recno da to samo vojnici proslavljaju pobedu. Povremeni pucnji odjekivali su gradom i prosli ponedeljak i utorak. U prilog pretpostavke o ubijanju bez streljackih vodova, ide i prica Bratuncana da je svima u toj oblasti, kako vojnicima, tako i civilima, ponudjeno da ubijaju zarobljenike, ukoliko im je neko od rodbine poginuo u ratu, kako bi se osvetili. Jedan broj ljudi koji su izgubili najblize je to odbio: "To sto ce neciji roditelji patiti, kao sto sam ja patio, nece mi vratiti dete", rekao je covek kome je jo 1992. godine nastradao sin. Bilo je i onih koji su ponudu prihvatili i neki od njih su tokom prosle nedelje ubili po deset ili vise ljudi.

Stadion u Bratuncu, zapravo igraliste, pominjan je u nekim izvestajima medjunarodnih organizacija pominjan kao moguci detencioni centar, ali vlasti bosanskih Srba nisu do sada zelele da otkriju gde se zarobljenici nalaze, niti su omogucili pristuop do njih humanitarnim organizacijama. Retkim novinarima koji su posle srpskog osvajanja Srebrenice dobili dozvolu za odlazak na Pale, izricito je receno da mogu da koriste samo put preko Visegrada, a taj put je potpuno van svih prilaza regionu Srebrenice i Bratunca.

Ekipa Paljanske televizije je ipak snimila zarobljenike na stadionu, ali su taj snimak konfiskovale vojne vlasti. Na snimku se nije videlo nasilje nad konfiniranima. Strucnjaci za probleme ratnih zarobljenika, medjutim, tvrde da se takva vrsta dokaza, ako postoji namera da se zarobljenici eliminisu uklanja, kako bi se onemogucila kasnija identifikacija.

"Na slikama se mogu prepoznati lica. Kasnije, neko ce pitati, taj i taj covek je poslednji put vidjen tu i tu, kao vas zarobljenik. Recite, sta je bilo s njim", objasnio je jedan medjunarodni ekspert za humanitarna pitanja.

Jedini drugi raspoloziv snimak muskaraca iz Srebrenice, koji su se nasli u rukama vojske bosanskih Srba, nalazi se u specijalnoj emisiji o padu ovog grada, koje je prosle subote emitovao Studio B. U jednom kratkom kadru, kamera pokretom nagore, a potom "zumom" prikazuje terasu u Srebrenici, na kojoj petnaestak ljudi sedi sa rukama na potiljku, pod budnim oko dva srpska vojnika.

Osim ekipe Studija B, malo je ko van redova bosanskih Srba imao priliku da uopste vidi muskarce iz Srebrenice. Mitar Radovanovic, vozac ljubovijske firme "Azbukovica", koji je pretprosle srede u Potocare, bazu holandskog bataljona UNPROFOR-a, na nekoliko kilometara od Srebrenice, odvezao sokove, mleko i pastete, za hiljade civila koji su se tamo sklonili, tvrdi da za vreme svog jednosatnog boravka medju njima, nije video nijednog vojno-sposobnog muskarca. "Zapazuo sam nekoliko staraca, ali nisam video nijednog muskarca mladjeg od 79 godina", kaze gospodin Radovanovic.

Postoje indikacije da su zarobljenici ubijani i pre nego sto su prebaceni u Bratunac. Predstavnici jedne medjunarodne organizacije su ispricali da su videli kamione sa lesevima, kako se udaljavaju iz okoline Potocara u konvoju sa bagerima za kopanje zemlje. Izbeglice iz Srebrenice, koje su stigle u Tuzlu ispricale su da su mnogi ljudi streljani jos u samim Potocarima pretprosle srede po podne i u cetvrtak. Na snimku Studija B se vidi nekoliko leseva u jarku za odvod vode, a u jednom pokretnom kadru pojavljuje se na par sekundi, snimljena sa dvadesetak metara iz vozila, hrpa koja bi mogla predstavljati par desetina nabacenih tela ispred vrata nekog stovarista, ili velike garaze. Kadar je "pokriven" glasoms reportera koji kaze da je "poginulo mnogo muslimanskih vojnika".

U samoj Srebrenici, medjutim, sada nema mrtvih. Jela Bacakovic, Srpkinja koja je grad napustila cim je poceo rat, posetila ga je ponovo pretprosli utorak, pri cemu nije videla nikoga, ni zivog ni mrtvog. "Srebrenica je grad duhova," kaze gospodja Bacakovic. "Sve je prazno, pa jos jezivije deluju tragovi boravka ogromnog broja ljudi. U mojoj kuci je svaka soba prirucno pregradjena na tri prostorije, u svakoj je zivela po jedna porodica. Sve kuce su cadjave, bez ikakve drvenarije - vrata, prozori, okviri, sve je, pretpostavljam, korisceno za lozenje."

Stvarnu brojku nastradalih je nemoguce utvrditi, a neizvesno je i da li ce to biti moguce u buducnosti. Pre svega, postoje razlicite procene o tome koliko je uopste bilo stanovnika u Srebrenici, pre nego sto je zauzeta. UNHCR tvrdi 44.000, ali neke druge medjunarodne organizacije procenile su populaciju na 42.000. Izbeglice su, iz grada, po njegovom padu, odvodjene u talasima i slate na razlicita mesta, najvise u Tuzlu i Kladanj, tako da je tesko sa sigurnoscu izracunati broj nestalih. Prosle subote, Ema Bonino, komesar za humanitarna pitanja Evropske zajednice, izrazila je zabrinutost za 15.000 nestalih, sto je bila procena njene organizacije, bazirana na podacima sa terena. U medjuvremenu, gradonacelnik Zepe je izvestio o narednih, kako je rekao, sest do osam hiljada vojnika koji su iz Srebrenice uspeli da se probiju do ove druge enklave. Tako se broj onih cija je sudbina neizvesna spusta na sedam do devet hiljada.

Neizvesna je sudbina i ranjenih muslimanskih vojnika koji su pali u ruke bosanskih Srba. Njih 105 je prebaceno u Dom zdravlja u Bratuncu. Rukovodstvo sa Pala je pristalo da omoguci njihovu evakuaciju u tuzlansku bolnicu posredstvom medjunarodnog Crvenog krsta. Kada je zenevska ekipa Crvenog krsta stigla u Bratunac, receno im je, medjutim, da 23 ranjenika nece biti pustena. Postoje indicije da se oni od utorka vise ne nalaze u Bratuncu, i niko ne moze ni da pretpostavi sta se sa njima zbilo, dok su ostali prebaceni u Tuzlu. U bratunackom Domu zdravlja odbijaju da daju bilo kakvu informaciju. "Veoma je interesantno da zovete telefonom i ocekujete da vam kazemo tako nesto", jedino je sto je predstavnica Doma zdravlja bila spremna da nam saopsti.

Sa predajom Zepe jos se vise umanjuju sanse da se klupko izgubljenih sudbina muskaraca iz Srebrenice ikada do kraja razmrsi. Bosanski Srbi su dozvolili samo evakuaciju zena i dece, dok su odlucili da muskarce zadrze kao ratne zarobljenike, koje ce, kako su rekli, koristiti za razmenu. Kako medju njima ima nepoznat broj onih tek pristiglih iz Srebrenice, sve su manje sanse da im se, posle ovog drugog zarobljavanja, udje u trag. A sve vece da se pridruze jedinoj vojsci u Bosni koja neprestano raste - armiji nestalih.

Dragan Cicic