PLACANJE TUDJEG RACUNA

Izrecena presuda generalu Trifunovicu

AIM, Beograd, 16.7.1995.

Jos sedam godina slobode, ukoliko najnovija presuda Vrhovnog vojnog suda u Beogradu o(p)stane, general Vlado Trifunovic morace da plati kao cenu rata bivsih jugoslovenskih republika. To svakako nije sujeverno prokletstvo razbijenog ogledala vec je, po svemu sto prati slucaj nekadasnjeg komandanta i cetiri oficira Korpusa bivse JNA u hrvatskom gradu Varazdinu, odraz ljudskih lomova u sukobu ex porodica SFRJ. Jer, general Trifunovic proglasen je krivim i osudjen i u Varazdinskom okruznom sudu.

U Srbiji se, za krivicno delo podrivanja vojne i odbrambene moci zemlje, ili kako se u narodu kaze - izdajstvo, ovom nekadasnjem staresini sudilo skoro cetiri godine. Nedavnom odlukom Vrhovni vojni sud ublazio je prethodnu prvostepenu presudu kojom je Trifunovicu "razrezano" 11 godina , a njegovim kolegama, pukovnicima Sretenu Raduskom i Berislavu Popovu sedam, odnosno sest godina (sada cetiri i tri i po ). Optuzeni su oglaseni krivim nakon maratonskog procesa, dve oslobadjajuce presude i njihovog ukidanja u visoj pravosudnoj instanci.

Do poslednjeg, tudjeg, sina

U analima jugoslovenskog pravosudja ostace zapamceno ovo sudjenje - od njegovog pokretanja, toka, nacina na koje je vodjeno, pa do okoncanja redovnog postupka. Privodjenju na optuzenicku klupu varazdinskih oficira te 1992. godine, prethodila je neopisiva i unapred smisljena haranga medija pod rezimskom kontrolom, ukljucujuci i vojne listove. Trifunovic i cetvorica pojavljivali su se u bombasticnim naslovima sa epitetom "izdajnika srpskog naroda", koji su "predali Hrvatima naoruzanje", da bi potom usledili izmisljeni spiskovi "najsavremenije ratne tehnike", koju Varazdinski korpus u toj meri nikada nije imao. Niko, naravno, u to vreme nije ni spominjao oko 300 vojnika i staresina koji su ostali zivi, posto ih je Trifunovic izvukao iz okruzenja brojnijeg protivnika i vratio kucama.

Nakon detaljnog procesa i defilea svedoka, potpukovnik, sudija Milos Saljic je ukinuo protvor optuzenima i doneo oslobadjajucu presudu. Na zalbu vojnog tuzioca, Vrhovni vojni sud je ukinuo, medjutim, ovu odluku i proces vratio na pocetak. Istovremeno, Saljic je, iako korak pred unapredjenjem, uklonjen iz Vojnog suda i upucen na - administrativne poslove.

Vec obicnom posmatracu sudjenja "varazdincima" moglo je biti jasno da ce se u tom "drugom krugu" brizljivo birati novi sudija, kako ocigledni vansudski pritisci ne bi ostali, ponovo, uzaludni. Za arbitra je postavljen kapetan Djordje Dozet, inace predratni sudija Vojnog suda u Zagrebu. Ovaj predsednig Krivicnog veca sproveo je, medjutim, jos opsezniji postupak u kom je prodefilovalo mnostvo svedoka: od najvisih vojnih staresina bivse JNA, pa do obicnih vojnika Trifunovicevog korpusa. Nema sumnje da je taj drugi proces (inace veoma strucno vodjen) otrkrio sto-sta o ciljevima JNA i ratovanja u Hrvatskoj i ogolio (ne)moral i nekompetentnost, ne samo vojnog, nego i vojno-politickog rukovodstva bivse SFRJ. Interesantno je da su "krunski svedoci" optuznice tada bili "prvi ljudi" JNA, uglavnom oni koji su ratovali iz svojih kabineta i fotelja. Prvi put se tada, recimo, culo od generala Veljka Kadijevica da je "ratni cilj JNA bio zastita srpskog naroda u Hrvatskoj i postavljanje jedinica Armije na granicu buduce Jugoslavije." Primedba generala Trifunovica da mu to nikad nije receno i da je ciljem JNA smatrao razdvajanje sukobljenih strana u smislu "tampon zone", ostala je bez odgovora.

Poseban "pecat" svedocenjima dao je tada i general Zivota Avramovic, bivsi komandant Pete vojne oblasti, zaduzen za podrucje Slavonije i Hrvatske. Na pitanje advokata sta je trebalo uciniti, i kako se boriti, nakon sto Varazdinskom korpusu nije upucena danima obecavana pomoc (vojska se razbezala, pa je ostala tek sacica vojnika) Avramovic odgovara: "Trebalo je boriti se do kraja, ako treba pesnicima i nozevima. " Dakle, do poslednjeg, tudjeg, sina.

Sudija Djordje Dozet nije se zaustavio samo na donosenju oslobadjajuce presude vec je, istovremeno, Vojnom tuzilastvu podneo krivicnu prijavu za ispitivanje odgovornosti celog Predsednistva SFRJ i vojnog vrha, poimenicno protiv svih glavnih svedoka u slucaju generala Trifunovica i pukovnika Raduskog i Popova. Do danas se ne zna u cijoj fioci je ostala ova prijava, ali se zna da je nakon svoje odluke sudija Dozet napustio vojno pravosudje i posvetio se advokaturi.

Nema pomilovanja

Novo ukidanje presude u Vrhovnom vojnom sudu i treci cin procesa, ukazivali su da ce scenario biti sproveden do kraja, uz nadzor koji bi iskljucio iznenadjenja, kao sto su bila oslobadjajuce presude Saljica i Dozeta. Uotalom, nedvosmisleno je na to ukazivala javna izjava komandanta Vojske Jugoslavije, generala Perisica "da je danima nosio bombu u torbi kako bi je, ako ga sretne, bacio na tog izdajnika (Trifunovica)."

Novo dokazivanje nevinosti usledilo je pred (novim) Vecem sudije pukovnika Radomira Gojkovica. Na reci optuzenog Vlade Trifunovica, da bi u slucaju drugacije odluke, a ne povlacenja, svi vojnici izginuli, sudija Gojkovic primecije:" A, ipak vas ne poklase." Bez intervencije suda koju nalaze zakon, svedok general Zivota Avramovic mogao je neometano da kaze kako je "Trifunovic dremao u Varazdinu". Da su "optuzeni bili nakiceni" itd... A zatim se optuzeni glasavaju krivim, sto nisu upotrebili oruzje koje je Varazdin moglo da pretvori u prah i pepeo. Vrhovni vojni sud potvrdjuje da je trebalo pucati i u vreme primirja i zatisja, iako nije objasnjeno kako bi se tada znali vojni ciljevi.

S druge strane, general Vlado trifunovic, pukovnici Berislav Popov i Vladimir Davidovic osudjeni su u Varazdinu na po 15 godina zatvora za krivicno delo ratnog zlocina protiv civilnog stanovnistva. Krivi su, kaze se u ovoj presudi sto su "tijekom oruzanog sukoba izmedju 15. i 22. rujna 1991. u Varazdinu naredjivali potcinjenima borbena djelovanja po civilnim ovjektima i civilnim osobama u gradu." A ovdasnji vojni sud, onaj isti koji smatra "da vatrena nadmoc nije dovoljnao koriscena" na 102. strani svoje presude ispisuje: "U pogledu presude Okruznog suda u Varazdinu prihvata se cinjenicno stanje utvrdjeno njome i posledicama kao tacnim?!"

Advokati optuzenih oficira ulozili su zalbu Varazdinskom sudu, a u Beogradu povlace poslednji moguci pravosudni potez zahtevom za vanredno preispitivanje presude pred Saveznim sudom. U medjuvremenu nije prihvacena molba oko 20, nekada najvisih, a sad penzionisanih generala, da se proces prekine, a optuzeni aboliraju. Sada, nevladine organizacije za zastitu ljudskih prava iz Beograda, kao i Beogradski krug intelektualaca, za oficire traze pomilovanje.

Licni zivot generala Vlade Trifunovica metafora je za mnoge sudbine kojima je upravljao rat. Pre njega, osudjeni komandant ziveo je sa porodicom u Zagrebu. Mesoviti brakovi nisu bili retkost, pa je genralova kci svoju bracnu srecu nasla sa covekom iz ovog grada. Danas strepi hoce li sa detetom biti delozirana iz nekadasnjeg vojnog stana... Sin Vlade Trifunovica takodje je ostao u hrvatskoj prestonici i vec godinama nema nacina da poseti oca. Pritisnuta materijalnim nevoljama, jer se nakon optuznice protiv generala, iz vojne kase ne odvaja za penziju nego za neku vrstu socijalne pomoci Trifunovicu, njegova supruga radi u Nemackoj u jednoj perionici.

U ime cega su general Vlado Trifunovic i njegove kolege izabrani za "zrtvenu jagnjad"- mnogi danas postavljaju to pitanje. Odgovor na to znaju samo ljudi iz "politicke zone sumraka", u zemlji u kojoj on odavno vlada. Ostali mogu samo da naslute: valjalo je nekom ispostaviti ceh za krah bivse JNA na protorima gde su miliji mrtvi "heroji", nego zivi ljudi. A takav racun se ovde ne isporucuje onima koji su ga napravili...

Bojana Oprijan Ilic