"PLAVI SLEMOVI" CEKAJU SEPTEMBAR?

Dilema UNPROFOR-a, ostati u Bosni, ili iz nje otici, blizi se razresenju

AIM, Beograd, 12. 7. 1995.

Gotovo bez ispaljenog metka UNPROFOR je sve blizi raspletu koga se medjunarodna zajednica najvise plasila i zbog koga je odbacivala vojnu intervenciju u BiH: ponizavajucem povlacenju usred zime. Jos pre par nedelja jedan politicki savetnik NATO-a, koji je zeleo da ostane anoniman, rekao je da ce se odluka o povlacenju verovatno objaviti u septembru. Posle srpskog zauzimanja Srebrenice ostanak "plavih slemova" u Bosni jos je manje verovatan, iako ni NATO (sem simbolicno), ni holandski cuvari mira, nisu pruzili otpor, niti pokusali da zaustave nastupajuce trupe generala Mladica.

Pad Srebrenice je tako postao vazan teg na tasu onih koji vec dugo smatraju da je dalje angazovanje snaga UN u Bosni izgubilo skoro svaki smisao. Jedan funkciober UNPROFOR-a u Sarajevu rekao je proslog meseca da su "bezbedne zone njopasnija mesta u BIH", te da "prisustvo mirovnih snaga u ovim oblastima vise ne predstavlja nikakvo sredstvo odvracanja."

Ovako pesimisticki pogledi predstavnika UN na terenu nadovezuju se poslednjih nekoliko meseci na stalna upozorenja visokih zvanicnika zemalja, cije su trupe rasporedjene u ratom pocepanoj drzavi, da je povlacenje njihovih vojnika sve realnija opcija.

"Ukoliko u naredne dve do tri nedelje ne bude znacajnog napretka u mirovnom procesu, ponovo se otvara pitanje povlacenja", bio je jasan 5. jula nacelnik generalstaba francuske armije, admiral Zak Lankstad. Zapadni saveznici su na mogucnost odlaska upozoravali i mesecima pre toga, a krajem aprila ove godine u tome im se po prvi put pridruzila i Rusija. Aleksandar Zotov, specijalni izaslanik predsednika Jeljcina za bivsu Jugoslaviju, tada je upozorio da ce njegova zemlja, ako se ne postigne produzenje primirja (tada jos na snazi) i borbe se obnove, "razmotiri mogucnost povlacenja svojih vojnika iz mirovnih snaga u Bosni."

U to vreme se vodila veoma ziva debata o predlozima generalnog sekretara UN Butros Galija o buducnosti UNPROFOR-a. Sve opcije su, medjutim, padale u vodu jedna po jedna kako se kriza rasplamsavala. Niz dogadjaja koji su ozbiljno ugrozili opstanak mirovne misije poceo je njenim neuspehom u posredovanju za produzavanje cetvoromesecnog primirja isteklog pocetkom maja. Sledilo je rasplamsavanje borbi na citavom nizu frontova, ukljucujuci i sarajevski. Nedavno ponovno otpocinjanje bombardovanja najuzeg gradskog jezgra Sarajeva, oznacilo je anuliranje mozda poslednjeg znacajnog uspeha medjunarodne zajednice, proglasenja i odrzavanja zone zabrane teskog naoruzanja u precniku od 20 kilometara oko bosanske prestonice. NATO je na to odgovorio simbolicnim vazdusnim udarima, na sta su bosanski Srbi uzeli na stotine talaca iz redova "plavih slemova". Time su UN dobile jos jedan samar i razlog vise da se povuku.

Ova epizoda je imala jos jednu ozbiljnu posledicu: prvo javno isplivavanje na povrsinu nesuglasica u okviru same komande UNPROFOR-a. Britanski general Rupert Smit, komandant "plavih slemova" u BiH, zatrazio je vazdusnu podrsku NATO-a, ali su taj zahtev stopirali njegov nadredjeni francuski general Bernar Zanvije, komandant snaga za bivsu SFRJ, i izaslanik generalnog sekretara UN Jasusi Akasi.

Akasi je, prema nekim izvestajima, dugo oklevao da odobri i intervenciju u slucaju Srebrenice, a kada je dao zeleno svetlo operacija vojske bosanskih Srba bila je prakticno vec zavrsena. Takvom politikom UNPROFOR je znacajno ugrozio svoj polozaj u ocima Vlade BiH, a da pri tom nije uspeo da stekne naklonost bosanskih Srba. Jos znatno pre pada Srebrenice, 12. juna, ministar u sarajevskoj Vladi Hasan Muratovic je izjavio:"UNPROFOR nista ne radi u Bosni i Hercegovini od kada se dogodilo zarobljavanje talaca, tako da ovih 20.000 ljudi (vojnika UNPROFOR-a) zapravo tu besposleni cekaju sta ce se dogoditi. U tom smislu je produbljeno to njihovo neizvrsavanje mandata i njihova kriza je u stvari totalna, u samim enklavama u istocnoj Bosni oni ne rade nista. Dakle, tamo Srbi prije svega ne dozvoljavaju da oni sebi dovuku snabdevanje, takodjer su im oduzeli u svakoj od enklava dio opreme, bombardiraju ih svaki dan, humanitarnu pomoc koja je tamo na raspolaganju stanovnistvu poceli su da jedu UNPROFOR-ovi vojnici."

Dodatno nepoverenje obe zaracene strane u "plave slemove" izazvalo je formiranje i slanje trupa za brze reakcije (RRF). Na te, uglavnom britanske i francuske jedinice, bosanski Srbi gledaju sa podozrenjem, jer se plase da bi ovi bolje naoruzani vojnici mogli da pokrenu protiv njih mnogo konkretnije i ozbiljnije akcije od onih na koje su do sada bili spremni slabo naoruzani pripadnici ranije rasporedjenih jedinica. Sumnje Karadzicevog tima narocito su podstakli nagovestaji generala Smita da bi prvi zadatak RRF moglo biti otvaranje - ako treba i silom - koridora za povezivanje Sarajeva sa Kiseljakom.

Muslimani su, opet, sa svoje strane, skloni da poveruju kako su neovopristizuci "specijalci" tek prethodnica vecih snaga koje ce obezbedjivati izvlacenje UNPROFOR-a, sto bi znacilo da ce se ove boriti samo sa onima koji pokusaju da onemoguce izvlacenje vojnika UN i njihove opreme. Kako trupa UNPROFOR-a prakticno nema na teritoriji pod kontrolom bosanskih Srba, to bi znacilo da ce se RRF pre naci u sudaru sa vladinim snagama, nego sa onima pod komandom generala Mladica. Admiral Lankstad je direktno optuzio Vladu BIH da ometa rasporedjivanje snaga za brze reakcije.

On je istovremeno odbacio i srpske i muslimanske spekulacije o ulozi novih trupa, isticuci da je njihov prevashodni zadatak da stite zivote i bezbednost "plavih slemova", a ne da bilo koga kaznjavaju ili stite humanitarne konvoje i enklave. Ukoliko se uloga RRF zaista svede na zastitu ostalih njihovih kolega, to ce dodatno ugroziti finansiranje citave operacije. Americki kongresmeni su vec ranije doveli u pitanje ucesce SAD u obezbedjivanju sredstava za ovu skupu operaciju. Njihov argument je bio da je besmisleno papreno placati misiju koja, niti koga moze da spase, niti kome da pomogne, da bi - neefikasna kakva jeste - jedva uspevala da zastiti samu sebe. Klintonova administracija se dugo opirala predstavnickom domu, ali je pad Srebrenice naterao i ministra odbrane Vilijama Perija da nagovesti povlacenje UNPROFOR-a.

Planovi za odlazak snaga UN vec postoje. Usvojila ih je krajem juna skupstina NATO-a. Nacrt za "Odlucni napor", kako ce se operacija zvati, zaveden je u sedistu zapadnog vojnog saveza pod brojem 40.104

Za ostanak UNPROFOR-a se, od kljucnih aktera, sada odlucno zalazu samo Butros Gali i njegov izaslanik Akasi. Tesko je, ipak, ocekivati da ce oni imati zavrsnu rec - pogotovo kada je sve sto mogu da pokazu svojim protivnicima misija koja ubrzano puca po svim savovima.

Dragan Cicic