OBESPRAVLJENI JUGOSLOVENI

Segedinski skup o ljudskim pravima

AIM, Beograd, 11.juli, 1995.

Mandat specijalnog izvestioca za ljudska prava g. Tadeusa Mazovjeckog produzen je u martu 1995. godine na 51. sednici Komisije za ljudska prava OUN. Iako to ima znacaj priznanja za ulozeni trud i postignute rezultate, u Jugoslaviju do sada njegov dolazak nije bio moguc. Poslednje dve godine gospodin Mazovjecki, takodje, nije uspeo da otvori u Beogradu ni podruzni ured. Najnovije saopstenje Saveznog ministarstva inostranih poslova, da Mazovjecki nije ni trazio vizu, samo je jos jedan dokaz vec poslovicnog cinizma i netakticnosti jugoslovenskih vlasti. Ovdasnji rezim pokusava ucenama da iznudi povratak u medjunarodnu zajednicu, a da se, pri tom, ne odrekne teskih, sistematskih, zloupotreba ljudskih prava, posto bi takav korak verovatno ugrozio unutrasnji polozaj partije na vlasti. Otuda i uporno odbijanje saradnje i zaklanjanje iza neosnovanog trazenja povratka u Konferenciju o evropskoj bezbednosti i saradnji, sto vlasti postavljaju kao uslov za prihvatanje mehanizma kontrole stanja ljudskih prava.

U takvoj situaciji g. Mazovjecki je ostao dosledan stavu da je za dobijanje verne slike o stanju ljudskih prava u SR Jugoslaviji neophodno odrzavanje kontakata sa organizacijama i pojedincima od kojih se mogu dobiti pouzdana i aktuelna obavestenja. Stoga je odrzan sastanak predstavnika nevladinih organizacija iz SR Jugoslavije sa g. Mazovjeckim i njegovim najblizim saradnicima, Vjeruzevskim i Skobisevskim. Dogodilo se to u Segedinu 8. i 9. jula 1995. godine.

Segedinski susret je pokazao da je specijalni izvestilac Komisije za ljudska prava otvoren za saradnju i sa organizacijama veoma bliskim jugoslovenskim vlastima, kao sto su Svetski savez Srba ili Demokratski centar, pa samim tim i sa jugoslovenskom Vladom. Prihvatanje saradnje i na tom nivou bilo bi svakako korisno, posto su razgovori u Segedinu u potpunosti potvrdili ucestala, veoma teska krsenja prava i sloboda coveka i gradjanina u obe federalne jedinice aktuelne jugoslovenske federacije.

Okviri za razgovore bili su odredjeni najznacajnijim grupama vaznih pitanja - razgovaralo se o ranjivim grupama i opstoj situaciji, izbeglicama i prognanicima, nezavisnosti sudstva, o zakonu o drzavljanstvu, zloupotrebama sile od strane policije, slobodi medija, diskriminaciji prema nacionalnosti i religiji.

Treba znati da je nekadasnja Jugoslavija uglavnom prihvatala medjunarodne obaveze u oblasti ostvarivanja i zastite prava coveka, formalno ih je unosila u svoje zakonodavstvo, pre svega u Ustav, a u praksi ih je grubo krsila. Narocito su bila ugrozena prava na zivot i slobodu, informisanje, slobodu izrazavanja politickih i drugih ubedjenja, na privatnost, na korektno sudjenje pred kvalifikovanim i samostalnim sudom, uz postovanje nacela legitimiteta. To, inace, nezadovoljavajuce stanje, dramaticno se pogorsalo posle 1989. godine, a danas je u svakom pogledu vise nego zabrinjavajuce.

Uvodjenje vanrednog stanja na Kosovu i Metohiji u neogranicenom trajanju, polovinom 1989. godine i izbijanje oruzanih sukoba u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini, imali su za posledicu ratne zlocine i zlocine protiv covecnosti, bujanje organizovanog kriminala u kome kljucnu ulogu ima upravo drzava, unutrasnje obracune sa politickim neistomisljenicima, cesto na nacin i sredstvima podzemlja.Degradiralo je to ljudska prava na ovim prostorima, bez izgleda na njihovu skoriju rehabilitaciju.

Vesta propaganda, vodjena preko strogo kontrolisanih drzavnih medija odlucujuce je doprinela ratu i najtezim oblicima masovnih nacionalnih i verskih diskriminacija. Stvorila je u javnosti netacnu sliku o realnim zbivanjima. Neazavisni mediji su nemocni, pa je javno mnenje uvereno da je Jugoslavija drzava sa najvisim standardima ostvarivanja i zastite ljudskih prava, sto se inace nepromisljeno i bezocno nudi i svetu kao istina.

Istina je, ipak, na drugoj strani.

Dva osnovna prava, na zivot i slobodu, danas su u SR Jugoslaviji i najugrozenija. Ovlasecenja data zakonom policiji da moze da zadrzi u pritvoru osumnjicenog u trajanju od 72 casa pre izvodjenja pred nadleznog sudiju, vode u mnogobrojne zloupotrebe. Pritvor se moze produziti jos za 24 casa, sto je na Kosovu postalo redovna praksa. Sudbina pritvorenog je sasvim neizvesna. Sa njim nije moguce uspostaviti bilo kakav kontakt, niti on moze da dobije pomoc advokata. Dok traje pritvor, po pravilu se sprovodi fizicka i psihicka tortura da bi se iznudila "priznanja". Na Kosovu i u Sandzaku se, takodje, desava da se osumnjiceni prijavi za prekrsaj, a bude kaznjen zatvorom i u maksimalnom trajanju od 60 dana. Dok izdrzava kaznu, policija nezakonito vodi istragu protiv njega. Inace, policiji se veoma cesto poverava vodjenje istrage, iako je zakon predvideo to samo izuzetno. Na procesima koji su u toku, u Prizrenu i Pristini, protiv optuzenih pripadnika parapolicije Albanaca, glavni dokazi njihove krivice su priznanja pod torturom. Svi imaju veoma teske povrede zadobijene tokom saslusavanja, pojedini i trajna telsna ostecenja.

Ponasanje politicke policije i policije uopste, nasilno je i bez kontrole i u ostalim delovima zemlje. Ne preza se ni od nasilja na javnim mestima: otmica g.Veljka Dzakule, nepodobnog Srbina iz Hrvatske, u centru Beograda, pocetkom 1994. godine , prisilna mobilizacija izbeglica iz Hrvatske i Bosne i Hercegovine, pa i jugoslovenskih drzavljana rodjenih u tim drzavama, koja jos uvek traje, hapsenje predsednika SRS u Gnjilanu zajedno sa najblizim saradnicima, juna 1995. godine. Karakteristicne su neprestane kontrole gradjana u saobracaju, neprimereni postupci na granicnim prelazima.

Sudstvo je sasvim izgubilo svoju samostalnost i politicki je instrumentalizovano. Odluke o pokretanju krivicnog postupka ne donosi javno tuzilastvo, jedini nadlezni organ, vec politicki i drzavni establisment. Tuzilac i sudovi su samo izvrsioci tih odluka, cime se grubo krse sva nacela krivicnog prava. G. Azema Vlasija, je 1989. godine, kao tadasnjeg lidera Albanaca, optuzio na jednom masovnom mitingu, Slobodan Milosevic, generalu Vladi Trifunovicu je sudjeno po nalogu nacelnika Generalstaba.

Ovome treba dodati i cinjenicu da je krivicno zakonodavstvo zastarelo, potice, bez bitnijih promena, iz 1951. godine. Ono nosi sve karakteristike nekadasnjeg rezima i osetnog sovjetskog uticaja. Postoji potpuna neusaglasenost, pa je smrtna kazna, na primer, ukinuta u saveznom zakonu, a zadrzana u oba republicka.

Sve ovo stvara kod gradjana osecanje nesigurnosti, kao da je u zaborav gurnuto pravo na zivot bez straha, konstituisano

1. godine u Atlantskoj povelji.

Gradjani su liseni prava na slobodno i objektivno informisanje. Rezimski mediji, pre svega RTS i "Politika" sistematski dezinformisu i sprovode peropagandu koja vodi u nacionalnu, versku, rasnu, kulturnu i politicku diskriminaciju. Netrpeljivost prema gradjanima iz drugih etnickih grupa i onima koji ne misle isto kao zvanicnici, zabrinjavajuce raste. Posledica toga su duboke podele na lojalne i neprijatelje, u cemu je ogroman udeo i politicke policije. Nezavisni mediji se guse na razlicite "zakonske" nacine. Drzava ima monopol nad radio i TV frekvencijama, proizvodnjom novinskog papira i njegovom distribucijom. Formalno je pokretanje novih medija pojednostavljeno, ali je u praksi prisutan strog sistem davanja dozvola za rad samo "podobnima", umesto obicne registracije.

Podele su izvrsene i u intelektualnim krugovima, postoje puzdani i protivnici. Drugima je onemogucen pristup medijima koje kontrolise drzava. Pouzdani su povlasceni i stoga, cesto, zaklanjajuci se iza strucnosti, javnosti nude i notorne neistine. Takvo ponasanje svojstveno je krugu oko Srpske akademije nauka i umetnosti, Udruzenja knjizevnika, zvanicnog PEN-a, na Univerzitetu.

Najzad, sa velikom zabrinutoscu se ocekuje usvajanje Zakona o drzavljanstvu, za sta inace nema vise nikakvih smetnji. Rec je o propisu kojim ce biti obezvredjena mnoga prava gradjana sa nekadasnjeg jugoslovenskog prostora. Doci ce do velikih drama podeljenih porodica, gubljenja dece i roditelja, dok je za Albance na Kosovu predvidjeno i etnicko ciscenje u krajnje sofisticiranom obliku: policija ce preispitivati prethodno drzavljanstvo i njegovu valjanost. Inace, policiji su data iskljuciva ovlascenja za prijem u drzavljanstvo, za potvrdu drzavljanstva i istupanje iz njega. Zalazuci se, navodno, za kontinuitet sadasnje drzave, upravo se donosi zakon diskontinuiteta.

Brojni su oblici krsenja ekonomskih i socijalnih prava, narocito kroz pljackaski poreski sistem i pravne nesigurnosti u tim oblastima.

Gradjanin Jugoslavije, ma ko on bio, ako je izvan krugova koji drze vlast, obespravljen je i smrtno uplasen za svoje danas i sutra, sve vise uveren da nema ni jedno, ni drugo.

Vladan A. Vasilijevic