ZITNICA BEZ ZITA, VOJVODINA BEZ VOJVODJANA

Nasilno menjanje Vojvodine

AIM, Novi Sad, 11.juli, 1995.

"Gledam Banat, Srem i Backu s Petrovaradina, gledam tako, a u dusi lom. Tu je, kazu, nekad bila Vojvodina, al je jogurt tresnuo ko grom." Kozerski stih Djordja Balasevica, vise ne mami osmeh Vojvodjanima. "Ono", sto se nekada olako nazivalo zitnicom Jugoslavije, panonskokom ravnicom i autonomnom oblasti, nestalo je 6.oktobra 1988, u "jogurt-revoluciji". Od tada se rezim u Beogradu ophodi prema Vojvodini toliko bratski, koliko i prema jedinom uzdrzanom glasu u Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija, Zimbabveu.

Kako to u Parlamentu "autonomne oblasti" izgleda?

Poslanik Tibor Pal je, na primer, predlozio da se u okviru skupstinske sesije raspravlja i o uvodjenju prinudnih mera u vojvodjansku opstinu Temerin. Dobio je odgovor od predsednika dr Milutina Stojkovica da Skupstina Vojvodine nije kompetentna da raspravlja o tim problemima.

Nemesanje u sopstvene probleme

Rezultat skoro sedmogodisnje (ne)kompetentnosti Vojvodine jeste - nemesanje u sopstvene probleme. Tako, "popularna" mera Vlade Srbije kojom uvodi prinudne mere u onim mestima gde vladajuca stranka nema vecinu i kontrolu lokalne vlasti - najvise pogadja upravo vojvodjanske opstine poput Coke, Indjije, Temerina...

Od kada su dve gajbe jogurta srusile ustavni sistem tadasnje Jugoslavije, najavljujucci i njen krvavi raspad, Vojvodina je iz godine u godinu kaznjavana od pobednika "istorijske Osme sednice".

Rezultati prvih visestranackih izbora u Srbiji, kada je vecina vojvodjanskih biraca na mestu Slobodana Milosevica vise zelela da vidi jednog dr Ivana Djurica, kada je najvise republickiuh poslanika iz redova opozicije izabrano u vojvodjanskim izbornim jedinicama, upozorili su rezim u Srbiji. Od tada vlast primenjuje prema Vojvodini taktiku nasilnog menjanja, ne samo politickog, nego i socijalnog bica.

Centralizacija svih fondova i sredstava sa ovog prostora, ucinili su nekadasnju zitnicu Jugoslavije (sposobnu da hrani pola Evrope) jednom od siromasnijih regija. Prosecan gradjanin Vojvodine je tesko uspevao da obezbedi litru ulja, ili kilogram brasna, u vreme najzesce ekonomske krize i najvece stope inflacije u Srbiji, i svetu. U takvu situaciju neretko su dolazili i vojvodjanski seljaci. Drzava ih je redovno pljackala "otkupom" zaliha psenice i drugih poljoprivrednih kultura, a sasvim retko izmirivala svoje obaveze. Ili je to cinila sa velikim zakasnjenjem, sto je zestoko obezvredjivalo vrednost godisnjeg poljoprivrednog roda.

Fondovi za skolstvo, zdravstvo, kulturu, nauku, postali su deo "dobre volje" kojom se Beograd ophodio prema Vojvodini u celini, ili pojedinim njenim sredinama. Poslednji primer, koji bi mogao da ilustruje otvorenu pljacku vojvodjanskih resursa, skriva se u novom Predlogu republickog zakona Srbije o ucescu opstina i gradova u porezu na promet. U ovoj godini, upravo tim "predlogom" se predvidja da od 174 opstine u Srbiji, Novi Sad, Vrsac i Dimitrovgrad dobiju procentualno najmanju stopu zahvatanja iz poreza na promet proizvoda i usluga, koja ostvare na svojoj teritoriji. Treba li reci, da se u odnosu na 9,8 odsto ubranih sredstava, koliko se , na primer, vraca Novom Sadu, za pojedine opstine u Srbiji odvaja i do 95 odsto, poput Lipljana, Podujeva, Suve Reke, Prijepolja? Zato se dogadja apsurd da najveci izvoznik zita u Srbiji bude preduzece "Simpo" iz Vranja, koje proizvodi namestaj i nalazi se u pasivnom poljoprivrednom kraju. No, na celu "Simpa" se nalazi Dragan Tomic, potpredsednik Vlade Srbije.

Pocetkom izbijanja ratne krize na prostoru bivse Jugoslavije, Vojvodina postaje najosetljiviji "seizmograf" za sve politicko-ratne potrese na njenom prostoru. Prve masovne izbeglice iz Slavonije pristizu upravo u Vojvodinu, dok je istovremeno masovno napustaju kako ovdasnji Srbi, tako i Madjari i pripadnici drugih nacionalnih manjina. Oni beze pred prisilnom mobilizacijom, koja se prvih ratnih meseci u sukobu sa Hrvatskom, sprovodi uglavnom po Vojvodini.

Smisljena politika nasilne promene strukture stanovnistva, pocela je da se sprovodi u delo, a svoju kulminaciju dozivljava najmasovnijim etnickim ciscenjem starosedelaca hrvatske nacionalnosti proterenih u toku 1992. godine iz Hrtkovaca i drugih vojvodjanskih mesta (Kukujevci, Indjija). Prica o Hrtkovcima posebno je zanimljiva zbog danasnjih politickih odnosa u Srbiji, obzirom da u pogromu Hrvata, u to vreme ucestvuju Seseljevi radikali, svesrdno pomognuti "strucnim sluzbama" rezima (pre svih Sluzbom drzavne bezbednosti). Saradnici te sluzbe danas mahom cine onaj otcepljeni deo Srpske radikalne stranke, poznatiji kao stranka Nikole Pasica, dok je Vojislav Seselj u zatvoru.

U nacionalnom getu

U takvim okolnostima, bilo je za ocekivati ono, sto je po Vojvodinu bilo i najpogubnije - politicko organizovanje na nacionalnoj osnovi. Tako je polako, ali sigurno, zanemarena svaka ozbiljnija politicka prica o Vojvodini.

Madjari, mahom okupljeni oko Demokratske zajednice vojvodjanskih madjara, racunaju da bi bili zadovoljni da koncept takozvane personalne, ili trostepene autonomije, ostvare u devet opstina na severu Vojvodine gde, inace, cine vecinu. Pri tom ne pokazuju zainteresovanost da Vojvodina kao celina dobije odredjeni status autonomije, slican onome koji je imala pod Ustavom SFRJ iz 1974. godine. Naprotiv, stice se utisak da je u pregovorima sa zvanicnim vlastimna u Srbiji, ova stranka otisla najdalje. Odigrala je u par navrata kljucnu ulogu u spasavanju rezima Slobodana Milosevica. Kao samostalna poslanicka grupa u Parlamentu Srbije, svojim glasovima je davala potrebnu vecinu partiji na vlasti i sprecavala blokadu rada Parlamenta, cemu je stremila srpska opozicija. Indikativno je i to da je nedavno, u Beceju, odrzan sastanak Andrasa Agostona, predstavnika vojvodjanskih Madjara i Rasima Ljajica, trenutno prvog coveka Srpske demokratske akcije u Sandzaku, koji upravo predvodi takozvanu umereniju struju Muslimana, spremnih i na razgovore sa Beogradom.

Druge nacionalne manjine u Vojvodini (a ima ih oko 20) naprosto nisu sposobne da se na ovakvom politickom principu organizuju. I zbog cinjenice da su manje brojni od Madjara, i zbog nemogucnosti da u nekim vojvodjanskim opstinama, makar i preko nivoa lokalne samouprave, obezbede prisutnost u politickom zivotu Srbije.

Bice da su, nakon budjenja vidovdanskih "duhova" na Gazimestanu, u Vojvodini najvise ugrozeni Vojvodjani. Starosedeoci, Srbi i preostali, vrlo bi rado zeleli da na ovim prostorima najzad otkriju vojvodjansku, ali gradjansku opciju, koja bi ih "izvukla" iz nacionalnih geta i sprecila nacionalno rasparcavanja Vojvodine - "po dogovoru". Oni su, medjutim, ili malobrojni, ili suvise tihi. Ostaju neprimeceni u moru uzavrelih nacionalnih strasti, koje samo pukim slucajem nisu pretvorene u nesto strasnije i surovije.

Doduse, oni se ponekad oglase reagujuci, na primer, na pokusaj vlasti, da ukine i tradiciju dugu 40 godina, kao sto je jugoslovenski pozorisni festival "Sterijino pozorje". Stice se sada utisak da je festival preziveo i ovu godinu, ne toliko zbog cinjenice, sto su se Vojvodjani "najedili", koliko zbog toga sto vlast i nije ozbiljno mislila kada je predlozila njegovo ukidanje i stvaranje novog festivala "Srpskog vasarista kulture".

Mozda ce na temu Vojvodine, u sklopu generalnog trazenja formule za resenje krize na prostorima bivse Jugoslavije, nesto ozbiljnije progovoriti evropska petorica, sto su indirektno i najavili na nedavnom susretu u Kanu. U protivnom, u Vojvodini ce sve teze biti uspostaviti dijalog na relaciji otegnutog ekavskog i prekodrinskog ijekavskog dijalekta.

Boro Lazukic