BEOGRADSKI DOCEK KOSARKASA

Neutaziva zedj dj za pobedom

AIM, Beograd, 5.7.1995.

Pobeda na evropskom kosarkaskom sampionatu izvela je na beogadske ulice i Trg Republike nekoliko desetina hiljada ljudi, sto je obicaj uspostavljen pre no sto je ovdasnja politika pocela da organizuje spontana dogadjanja naroda. Kod jednog dela Beogradjana - procenjeno je da ih je bilo izmedju tri i cetiri hiljade - nad slavljenickim raspolozenjem prevagnulo je razocaranje zbog toga sto je publika u olimpijskoj dvorani u Atini navijala protiv "nas". Okupili su se ispred grcke ambasade, uzvikujuci parole : "Kipar je turski", "Makedonija, Makedonija", "Necemo na vase more"...

Rezultat: kamenjem i pivskim bocama porazbijani su porozori grcke ambasade, jedan automobil je potpuno, drugi delimicno unisten; ambasada je zvanicno protestovala kod Ministarstva spoljnih poslova Jugoslavije. U ponedeljak i utorak obustavljeno je izdavanje grckih viza, ali je nastavljeno u sredu; zvanicno je saopsteno da je do prekida doslo iz "tehnickih razloga". U medjuvremenu su iz Atine stigla i mnogobrojna izvinjenja zbog ponasanja publike u proslu nedelju.

Slicno raspolozeni deo navijaca iz Novog Sada razbio je izloge grckog restorana "Giros" i lakse povredio vlasnika, Grka. "Ljubavno razocaranje" splasnulo je, medjutim, vec u ponedeljak, cim je objavljeno da ce se sluzbena festa dobrodoslice obaviti u samom centru, ispred zgrade Skupstine Beograda, odmah po dolasku reprezentacije na aerodrom Surcin. Odazivajuci se pozivu televizijskih reportera, upucenom gledaocima jos u toku prenosa finalne utakmice, na beogradski aerodrom je u ponedeljak popodne doslo dvadesetak hiljada ljudi opremljenih standardim navijackim rekvizitima, zastavama bivse i sadasnje Jugoslavije, srpskim i "srpskim" zastavama, sirenama, cegrtaljkama, bubnjevima i limenim orkestrima, koje su njihovi promucurni menadzeri jos u nedelju uvece potrpali u autobuse, vozove ili automobile, da zanoce, ili osvanu u Beogradu koji slavi.

Prvu cestitku kosarkasima - svakako prvu koju je saopstila RTV Srbije - uputio je Slobodan Milosevic. Potom su se oglasili i drugi, od predsednika SRJ Zorana Lilica, do Milana Martica i generala Ratka Mladica. Uobicajena trka telegrama i isto tako uobicajeno utrkivanje u proizvodnji besmislica sa "istorijskim" prizvukom.

U jos vrelom pobednickom raspolozenju, Vlade Divac je atmosferu finalne utakmice sazeo u recenicu: "Toliko mrznje nisam video nigde u svetu, ali mi smo ovde dosli da pobedimo i obradujemo nas narod". Javni komentar Nebojse Covica, gradonacelnika Beograda, prilikom pozdrava glasio je : "Ko gubi ima pravo da se ljuti. Naucice i oni, ima vremena". Mnogo stariji, umereniji i politicki neuporedivo iskusniji, predsednik Jugoslovenskog olimpijskog komiteta Aleksandar Bakocevic - vec dugo u nemilosti srpskih medija, sto je nesumnjiv znak i politicke nemilosti - pozdravio je kosarkase zeljom da njihov trijumfalni povratak u Evropu bude sretan korak i za druge jugoslovenske sportiste.

Potom su se svi, u kilometarskoj koloni osvetljenih automobila kakva zasigurno nije vidjena ni u vreme doceka Josipa Broza, prevezli do zgrade skupstine Beograda, pred kojom se, uprkos povremenim zestokim pljuskovima, okupilo jos tridesetak hiljada slavljenicki raspolozenih ljudi. Ponovo su odrzani govori, ali ovog puta se dramska nit, rekli bi reditelji, povremeno razvezivala, presavsi meru dobrog ukusa najmanje jednom, kada je sa balkona skupstine Beograda povedena pesma "posvecena" predsedniku Republike Hrvatske. Stvar je smirena razglasom i Bregovicevim "djurdjevdanom", nesumnjivo najpopularnijom medju mnogobrojnim nesluzbenim "srpskim himnama".

Dva dana kasnije, Aleksandar Bakocevic je - takodje nezapazeno u "patriotskoj" stampi - osudio upotrebu sportske pobede, rekavsi da "nema potrebe svojatati reprezentaciju, niti ima potrebe unositi bilo kakve nacionalisticke i slicne tonove" u slavlje.

Po sudu mnogih, najvise neumerenosti pokazala je u prva tri dana srpska drzavna i paradrzavna stampa, ciji su komentari povodom povlacenja reprezentacije Hrvatske i "sramnog" drzanja grcke publike dosegli stepen usijanja iz najgorih ratnohuskackih dana. Televizija - drzavna i mnogobrojne privatne - pokazala je vise mere. Nekoliko stanica emitovalo je, bez komentara, delove Dnevnika i drugih emisija Hrvatske televizije, a Nezavisna TV Studio B i kompletan snimak finalnog meca kosarkaskih reprezentacija Jugoslavije i Grcke na evropskom prvenstvu 1989. godine u Zagrebu. Atmosfera je bila sasvim drukcija. Preistorijska.

Sutradan po doceku evropskih sampiona u Beogradu se gotovo nista slavljenicko nije moglo primetiti. Na uredjenom travnjaku ispred Skupstine Beograda nije bilo tragova onih desetina hiljada ljudi koji su, posle trogodisnje izolacije, docekali pobedu. U kosarci, ne u onom sto bi od nje da naprave politicari. Uostalom, politicka upotreba sporta je izum star najmanje 2500 godina, sudeci po Sofoklovom "Filoktetu", odnosno Odisejevom savetu: "Ipak, domoci se pobjede, i te kako je slatko! Pokazi se smion! Zauzvrat, kasnije ce se pokazati da smo cestiti."

Aleksandar Ciric