USTAV KVARI AMBICIJE
Moze li Milosevic biti predsednik Jugoslavije
AIM, Beograd, 27.6.1995
U Srbiji se prica vic - lako je Hrvatima, njihov predsednik je stariji. Ova opaska je, izmedju ostalog, aluzija na dozivotno predsednikovanje koje je na ovim prostorima trajalo do Titove smrti 1980. godine. Usledili su poceci kakvog-takvog pluralizma i visestranacki izbori koji su doneli nove predsednike. Kako su samozvani "ocevi nacije" u novim republikama-drzavama shvatili svoj posao i obaveze, najbolje svedoce godine rata, sankcija, materijalnog i duhovnog sakacenja i osiromasenja naroda bivse Jugoslavije.
Beogradski list gradjanske orijentacije, "Republika", na pretposlednjoj strani vec duze vreme objavljuje kalendar, odbrojavajuci dane do prestanka mandata predsednika Srbije, Slobodana Milosevica. Po kalendaru u poslednjem broju, Milosevicu je ostalo 934 dana kako bi mu, po Ustavu, istekao i drugi mandat na funkciji prvog coveka Republike.
Milosevic je, podsetimo, prvi put izabran sa "rokom trajanja" od pet godina, ali je na vanrednim izborima ponovo dobio poverenje u decembru 1992. godine. Ustav Srbije clanom 86 predvidja da "...isto lice moze biti izabrano za predsednika Republike najvise dva puta." Dakle, Ustav ovakav kako sada izgleda, iskljucuje ishod nekih (polu)ozbiljnih spekulacija po kojima ce "Milosevic biti dozivotni predsednik Srbije".
Njegovi dosadasnji izborni konkurenti i pretendenti na mesto predsednika Srbije su se ili povukli, ili imaju trenutno ozbiljnijeg politickog posla. Neskrivenu ambiciju da bude "kalif umsto kalifa" za sada jedino, mada ne eksplicitno, pokazuje Vojislav Seselj, lider radikala i Milosevicev covek od poverenja iz vremena furioznog resavanja nacionalnog pitanja svih Srba i objedinjavanja "svih srpskih zemalja." Seselj je prilicno uspersno marginalizovan, vec drugi put je dospeo u zatvor, a namere njegovih radikala da u skladu sa imenom stranke naprave rezove u aktuelnoj politici Srbije, nemaju skoro nikakve sanse u trenutnom odnosu snaga.
U krugovima srbijanske opozicije se relativno samouvereno ocekuje da ce Milosevic, uz ocenu da je "izneverio srpsko pitanje" i proklamovano svesrpsko ujedinjenje, najnovijim potezima prema Srbima u Bosni i Hrvatskoj, sam sebe srusiti. Predsednik Srbije, medjutim, dobrom politickom kondicijom jos odrzava svoj uticaj (mada se to za ugled bas i ne bi moglo reci). Kroz njegov kabinet na Andricevom Vencu, defiluje svetska diplomatija upregnuta u mirovni proces, a u "sopstvenom dvoristu" niko jos nista ne moze da ucini bez njegovog znanja i saglasnosti.
Letargiju koja je zavladala u politickoj javnosti razdrmao je posredovanjem u (po mnogim ocenama proizvedenoj, a ne spontanoj) krizi talaca u Bosni promovisuci svoj uticaj upotrebivsi "licnog izaslanika" , sefa Drzavne bezbednosti, Jovicu Stanisica. To mu je donekle popravilo rejting kod njegovih sagovornika iz sveta. Istovremeno, potrudio se da domaca javnost, posredstvom kontrolisanih drzavnih medija stekne, ili potvrdi sliku mirotvorca, koju o sebi stvara od vremena uvodjenja embarga prema bosanskim Srbima.
Neki analiticcari Milosevicevog lika i dela stoga su skloni da pretpostave kako on sasvim ozbiljno racuna da ce, izmedju ostalog, vlastite drzavnicke, diplomatske, politicke, a posredno i partijske aktivnosti, primeriti svojoj, po mnogima, nesumnjivoj zelji da i dalje ostane broj jedan. Ukoliko se ambicije zadrzavaju na nivou predsednikovanja Srbijom - sadasnje odredbe u Ustavu iskljucuju tu mogucnost.
Znaci, ukoliko namerava da ponovo bude izabran (uz pretpostavku da vec proverenim politicko-medijskim marketingom moze obezbediti potrebne glasove) prethodno bi morao da isposluje promenu Ustava u svoju korist. Sudeci po dosadasnjim sposobnostima da poslanickom vecinom socijalista i njihovih saradnika u Skupstini Srbije postigne sto zeli - moglo bi se licitirati da je i to izvodljivo, jer se sadasnja opozicija nije pokazala kao protivnik koji mu ozbiljnije moze pomrsiti konce. Drugim recima, ta mogucnost bi bila uslovljena odrzavanjem moci, uticaja i eventualno povoljnim rezultatima koje bi Milosevic morao da postigne u mirovnim pregovorima, ukidanju sankcija, a pre svega - resavanju nacionalnog pitanja i s druge strane Drine (sto i dalje opredeljuje volju i podrsku vecine potencijalnih Milosevicevih glasaca).
S druge strane, ukoliko su Miloseviceve ambicije usmerene ka celu federacije (ili eventualne konfederacije sa mozda priznatom drzavnoscu sada nedefinisanih srpskih paradrzava u Bosni i Hrvatskoj), situacija bi se dodatno komplikovala, ili bi bila neophodna nova verzija Ustava. Jer, sadasnji savezni Ustav ni izbliza ne daje predsedniku ovlascenja na koje je Milosevic navikao u Srbiji. Osim toga, po clanu 97.om najviseg pravnog akta SRJ, predsednika bira Savezna Skupstina, a odnos snaga u federalnom Parlamentu u sadasnjim okolnostima (uz pretpostavku da taj odnos ne bude promenjen) ni izbliza ne garantuje lak prolaz. Tim pre jer se druga clanica federacije, Crna Gora, vec uveliko oseca inferiornom u odnosu na "drugo oko u glavi", a i po logici stvari (mada to Ustav eksplicitno ne uredjuje) sledeci predsednik bi trebalo da bude Crnogorac. Znaci, Miloseviceva promocija bi i u tom slucaju podrazumevala ustavne promene na saveznom nivou.
U mogucnost da se pre ili po prestanku mandata Milosevic povuce skoro da niko jednostavno - ne veruje.
Velimir Ilic